Prolaznici

       Na mostu ulazi i seda pored mene neki Veselko. Veselko ima dvadeset pe’-šest godina, visok je, krupan.  Evrisomatskog vektora, rekli bi fizantropolozi   ( čitaj -  poširok, ko od brega odvaljen, krupan, stamen). Hoda raskrečeno, diše bučno, lice mu je zadriglo i rumeno, oči svetle. Nosi farmerke, crnu kapu nabijenu do veđa i kratku jaknu. Kratku jaknu nosi da bi mogao i da sedne tako raskorakano, dominantno, zauzimajući i više mesta nego što mu treba. Leti ovakvi tipovi vonjaju na rezak muški znoj: ali sada je zima, i od njega biju u jakni i džemperu nataloženi mirisi teških, gustih, čorbastih zimskih jela: pasulja sa slaninskom kobasicom i lukom obaška, sarme, gulaša, škembića;  pomešani su sa mirisom neopranog ljudskog tela. U zatvorenom autobusu smrad je gotovo neizdrživ: srećom, moji sinusi su pod upalom a nos začepljen pa mirise prepoznajem ali mi ne izazivaju vrtoglavicu. Sećam se druga iz detinjstva koji je, još dečak, tako mirisao. Nosio je ušatu rusku šubaru koja bi poprimila miris njegove uštavljene, grgurave kose, pa bi, ako bi ga ko od nas nasekirao, tu šubaru nabijao vinovniku na nos. Bilo je to vulgarno i veselo, prosto, samokritično i dobronamerno  klinačko nadgornjavanje. Nije još preraslo u ponos zbog neotesanosti i sirovosti, u njemu je bilo nekog suptilnog stida i skromnosti, ko je umeo da traži.

        Veselko izlazi kod Buvljaka, verovatno kupuje neke licne, biksne, aksilatore i fedencingle. Sigurno je „jak u ruke“ i majstor u kući. Pa se aroma dade podneti bez roptanja, jer posao će se uraditi.

         Namesto njega, u sedište se smešta neki Jole Isus ili Raka Pop. Ima pedeset devet godina ali izgleda kao da mu je sedamdeset.  Nizak je i sitan, upadljivo mršav. Vadi iz džepa mobilni telefon, skida rukavice: ogromnim, žutim noktima brlja po tastaturi, ruke drhture. Ispod ugromuljičane pletene kape vire tanki pramenovi umašćene sede kose, brkovi su poprimili boju duvanskog dima koji, poput zakržljalog zmaja, uz jektičav kašalj izduvava kroz nozdrve. Vreme provodi u kladionicama i bircuzima gde pije „manastirku“, pivo, i , kada ga upozori oštra praznina u želucu, jede jeftine girice pržene u užeglom ulju. Miriše na stanični pomfrit. Leti ide na Savu i sedi sa čamdžijama, nosi dvolitarski „Lav“ i izbledeli crveni kačket. Lice mu je izbrazdano kao slonovska zadnjica, tamno, umorno. Ima ženu Dragicu ili Svetlanu, punu, okruglu onoliko koliko je on suv, toplu, temeljnu, nesrećnu. Ona kuva čorbe i mesi kiflice koje jede sama, do mrve, na malom kuhinjskom stolu zastrvenom gde-gde progorelom mušemom. Nedostaje joj gornja leva četvorka, njemu nedostaje polovina donjih zuba. Imaju dve kćeri, Jelenu i Jovanu, jedna je kasirka u „Maksiju“ i ima dvogdišnju kćer Teodoru, druga studira.
           Ili je sam, ili nema nikoga, sudeći po davno posivelim leđima jakne, uflekanim farmerkama, jedva primetnom mirisu zemlje i smrti koji naslućujem oko njega. Živi u ćumezu, skuplja stare novine i plastične boce. Pikavce baca u tanjire napunjene vodom.

           Gledam odraz njegovog i mog lica u staklu pored vrata. Moje lice je bledo i glatko u odnosu na njegovo, ali podočnjaci, moji podočnjaci su ljubičasti, ocrtavaju polukrug  ispod oka. Njegovi su blaži. I oboje imamo ukočen pogled ljudi koji su se predali, koji su digli ruke.

            Jole Isus ili Raka Pop ide do okretnice; sigurno živi blizu reke. Izlazim iz autobusa, udišem rezak januarski vazduh; treperi kroz nozdrve, krcka u čelu, bubnji u slepoočnicama, šamara  me. Ne želim da odustanem, ne želim da prestanem. Želim da se probudim.