Kaži mi, kaži, kako da te zovem?

Ima jedna Levi Strosova crtica, pamtim je samo rudimentarno – uglavnom – odnosi se na to kako Englezi i Francuzi imenuju pse, konje, ptice. Kako između dva naroda postoji određena hostilnost ili odnos subordinacije, životinjama koje su manje plemenite, manje dostojanstvene, imaju manje ljudskih osobina, daju se imena sa „onog drugog“ govornog područja. Slično tome, i kod nas psi nose strana imena: imena koja bi normalno bila ljudska, ali nisu „naša“, jer pas nije čovek, ili bar ne - naš čovek; zato je uobičajeno psu dati ime Džeki, ali ne i Nenad (ako i dobije srpsko ime, dobiće, štosa radi, neko koje nije u opštoj upotrebi, neko izmodelo, prosto ime).

S diktatorima i obožavanim liderima stvar stoji unekoliko slično – neke zovemo imenom, neke prezimenom, neke nadimkom. Sklona sam da verujem da postoji izvesna korelacija između tipa vlasti, forme vođstva, i imena kojim zovemo dominantnog državnog funkcionera.
U vreme studija (i otpora), pažnju mi je zaokupila činjenica da su se poštovaoci Miloševićevog lika i dela češće služili prezimenom; jest, umeo je puk da viče: „Slobo, slobodo“ u situacijama egzaltiranosti, ali su ga „Slobom“ posprdno češće zvali oni koji su mu oponirali. Mojoj babi (koja ga je obožavala) nisi smeo da ga pomeneš drukčije do kao Miloševića, onako da ti usta zazveče od afrikata. Ne dao Bog da kažeš Sloba – to je tako familijarno, za ovog velikog čoveka!

Neki lideri voleli su da imaju nadimke sui generis, kao Tito. Te revolucionarno-opštenarodne formule dođu više kao titula, kao novi kvalitet, kao neka forma transcendentne, nadljudske sile koju su ovi lideri u sebe apsorbovali. Istočnoevropski i azijski diktatori imali su posebnu sklonost ka ovim specijalnim nadimcima. Staljin, Veliki Vođa, Ataturk i slično.

Kada lidere (male i velike) zovemo imenom, to podrazumeva bliskost, govori da oni nisu bića drugog reda, već naši, ono, zaogrnuti gunjem i u opancima. Očinski će nas voditi, ukoriti kad treba, dabome; takođe i iskorišćavati, jakako, ali samo stoga što smo jedno, što smo krv njihove krvi. Očinska šiba i ne boli toliko, pa rado idemo pod jaram. Svesni smo i da takve vođe nisu savršene, vole da popiju, da opsuju, da se opuste u kafani. (Knez) Miloš, Toma (Nikolić), Velja (Ilić), Bata (Gašić).

Kada se lideru obraćamo prezimenom, to ukazuje na distancu: formalno obraćanje poziva na poštovanje. To onda nije „naš tajko“, to je neka evropeizovana, podmazana, funkcionalana veštačka inteligencija; to je savršeni android, superbionički robot, mašina koja šljaka, bez zaustavljanja, na dobrobit vaskolikog naroda. Đinđić je bio prototip ovakvog lidera i to objašnjava podjednaku popularnost i omrazu koju je privlačio. Budući sekantan, hiperaktivan, zapadnjački usmeren, visokofunkcionalan, on nikako nije mogao biti Zoran; to je postao tek post mortem. Da je zbilja čovek, dokazao je time što je smrtan, otuda izlivi patetike njegovih saboraca svakog 12. marta. Ne bi se ni njemu svidelo, verujem, da bude Zoran.

Ovaj je posebna priča. Nekada mislim da je njegov politički performans samo slučajan umetnički nastup koji je, eto, naišao na tupu i zahvalnu publiku; nekada verujem, pak, da je to sve dobro proračunati, unapred iskalkulisani artistički zahvat, planiran i rukovođen ko zna otkud. On je imenom uvek Vučić, ali svojim ponašanjem balansira imeđu nano-tehnološkog superčoveka koji čisti sneg, gradi Beograd na vodi, sastaje se sa svetskim liderima, prkosi poplavi, usmerava strane investicije, i emotivnog vođe koji ume da ukori, da vikne, da zaplače, da se rukuje sa poljoprivrednicima, jede hleb i so, blagosilja decu, da vara ženu, pravi decu i razvodi se. On je u sebe apsorbovao sve liderske profile novijeg doba, i to za sada jako dobro fukcioniše – popularnost mu je netaknuta, poverenje sve veće, i čini mi se da u ovom trenutku može da izjavi, ili učini bilo šta, i da će to raspojasana svetina i kritička misao progutati – kao pas s maslom.

Sve mislim da mu je, ipak, negde priša'nuto da bi u zemlji koja je tako duboko prožeta paganskim duhom najplodotvornije bilo uzeti formu vrhovnog božanstva panteona, sa odgovarajućim atributom koji opisuje njegov doseg i kult.

Zevs Panhelenski. Odin Vatrenooki. Premijer Vučić.

 8. 1. 2016.