Počelo je postizborno
očajanje, teatralni (virtuelni) odlasci iz zemlje, drama se zahuktava. Kao da
nismo znali da će Mali Alek Pantokrator da pobedi, u kom god krugu (s tim što
bi pobeda u prvom bila simbolička potvrda stanja beznađa, samo - sadašnjeg
beznađa, ne onog koje bi trebalo da usledi).
Naravno, krivci se traže u indiferentnim glasačima, u razjedinjenosti Vučićevih oponenata i sličnim trivijalnostima; a onda, žuč se prebacuje na prljavu, krezubu i gladnu Srbiju koja zapravo i glasa za Vučića; na penzionere, na budale koje ne shvataju da im je onaj zavukao ruku u džep i nisu svesni krčanja creva, na starost koja mrzi svoju mladost i slične retorske stereotipije. Iznenađenje izbora - mladi Maksimović sa svojom farsičnom prezentacijom proglašen je za primitivan izdanak Rokera s Moravu i odbačen kao još jedan šamar u lice "pristojnoj Srbiji".
Zašto se uporno
zanemaruju činjenice i traže uzroci - u posledicama? Kao što su na prethodnim
izborima listom ocrnjeni "beli listići" (namerna dvostruka igra
rečima), umesto da se iz pojave namerne i svesne apstinencije isisa neka
projekcija za budućnost? I opet, neka me osude za neozbiljnost, no mlađahni Preletačević
je jedini ovo primio k znanju; bravo, sine.
Mi Srbi smo toliko
potonuli u samomržnju, što poturenu što iznutra indukovanu, da bez otpora
prihvatamo činjenicu da smo glup, zao i zločinački narod koji s apetitom jede
ne samo tuđu, no i svoju decu, da smo crna rupa na mapi, inače uređenog i
blistavog Zemljinog šara.
A narodi nisu, i ne
mogu biti, po prirodi ni glupi, ni zli, autošovinizam je "isto
takođe" šovinizam i podjednako ogavan kao i svaki drugi. Elita, izvikana
ili samoproklamovana, kojoj ovo mišljenje uvek stoji na srcu kao orden, time
hoće reći da ona nije deo tog smradnog i bednog puka, hoće istaći svoju
izuzetnost.
"Nedostojna domovino, ne imala ni kosti moje" - vele oni.
Srbija ih ne zaslužuje, zato što glasa za Vučića. Ili ne glasa dovoljno za one
druge.
Ali hajde da vidimo: ako bismo hteli da budemo pošteni, priznaćemo da je
Pussylips usvojio sve drugosrbijanske
vrednosti i konsekventno sprovodi politiku koju je tzv. demokratska
opozicija, naklonjena "evropskoj Srbiji" zamislila i delom sledila.
Evropske integracije, približavanje NATO-u, otvaranje poglavlja, priznanje
srebreničkog, kosovskog i ostalih genocida koji se Srbima spočitavaju, dalja
privatizacija društvene i državne imovine (ako je, to jest, od nje šta ostalo),
strane investicije, razvoj privrede kroz spoljne kredite i pojedinačna ulaganja
- sve su to politički i ekonomski ciljevi o kojima trubimo več tri decenije. A
Pussy se izvinjavao u Srebrenici, odrekao se ideje o Kosovu, evropskim,
arapskim i drugim srebroljupcima (ovi drugi su, istini za volju, više zlatu
naklonjeni) širom otvorio kapije carstva
mu, Uniji redovno podnosi izveštaje i posipa se pepelom (pa kod kuće malo
drami i busa se u grudi kao i svaki primat koji drži do sebe), migolji prema
NATO-u, stvara privid zakonitosti, dok se u praksi sve svodi na zakon topuza,
ili, bolje reći, štapa i šargarepe. I razume se, nameštajući cviker, Pussy nas
ubeđuje kako smo lenji i kako treba da prestanemo da kukamo i žalimo se na hudu
sudbinu omraženog naroda, nego da zavrnemo rukave i da počnemo da radimo. Isto
ovo. ama doslovce isto, pročitala sam nekidan na blogu žestokog opozicionara
koji Vučića smatra za arhidemona.
Mi smo se, ustvari, malo preigrali. Nismo ukapirali šta tranzicija, skakanje na glavu u liberalni kapitalizam i usvajanje evropskih vrednosti i zakona, zapravo, znači. I sad nas je sramota da priznamo da nam se ovo ne sviđa. A ne sviđa nam se. Jedino što se Aleku može s pravom zameriti jeste potpuni medijski mrak, dovođenje nestručnih uvlakača bez znanja i iskustva na čelne pozicije, privid zakonitosti ispod kojeg se šuruje sa stranim kapitalom i domaćim mafijašima, korupcija koja je prožela svaki kapilar društvenog krvotoka. I, kada bismo nekim čudom, uspeli da se sa ovim aždajama razračunamo, ostala bi nam legalizovana pljačka, to jest, pljačka po određenim pravilima (jer to je glavni princip liberalizma), ozakonjena, potpisana i pečatirana nepravda, strano vlasništvo (bez ikakve kontrole) nad nekadašnjim državnim resursima, zakoni koji se i primenjuju i pišu u interesu vladajuće klike,[1] ili, klase bogatih koja vlast može da finansira. Medijski mrak pretopio bi se u sedaciju lakim sadržajima sračunatim na zatupljivanje i istupljivanje oštrice otpora. I sve bi bilo isto, samo bi se na vlasti nalazio možda čovek sa nešto više ličnog šarma i ljudi koji su stručniji za posao koji obavljaju. A da li bi to, na priliku, značilo da bi se sad zaustavio rad na BGH2O, da bi se našao arhitekta/urbanista/građevinac od integriteta, da kaže - ne može da se gradi tržni centar na Adi Ciganliji? Ima li zakona koji ovo zabranjuje? Nema. Ima društvene i ljudske odgovornosti, koja je...hm, promenljiva i sklona relativizaciji. Tako se može reći: jeste, Beograd na vodi je možda nevešto planiran, ali mi smo u proces ušli i skupo bi bilo da ga sad uklanjamo...usotalom, strane investicije...itd.
Legalitet je veliko sranje, jer
moraš da platiš struju, i moraš da platiš porez, tako ti u ćitapu stoji, a para
nemaš. Ostaje ti ili da se dovijaš i izvrdavaš zakonske obaveze, ili da se
prodaš. I tako dobiješ aktuelno stanje.
I ta "krezuba i prljava
Srbija" ovo vrlo dobro zna.
Ona sasvim jasno vidi da joj neće biti mnogo bolje ni u nekom drugom režimu
koji usvaja iste vrednosti koje je onomad uzurpirao aktuelni. I znaju to i
kandidati opozicije, zato se niko i ne hvata konkretne priče o ekonomiji - jer zatečeno polutranciziono stanje je datost.
To vam je tako, tu se sad ne može ništa. Ako ćete strane investicije, ima da ih
navučete na jedino čime Srbija raspolaže: golu radnu snagu, relativno
obrazovanu i do bescenja jeftinu, krotku i glađu ucenjenu (i, tu i tamo,
obradivo i građevinsko zemljište, rude i ono što je preostalo od industrije). Procvat medijske i stvarne prostitucije, otvorena starletizacija
društva je samo očigledan izraz naše propale ekonomije: nemamo mi šta prodati
osim sopstvenih tela.
Da
li je odlazak iz zemlje spas? Jeste, ukoliko to isto telo želite da prodate
malo skuplje: ali ni to ne zavisi samo od vaših kvaliteta, nego i od ponude i
potražnje. Mnogo je ljudi koji nemaju
mogućnosti da odu i nemaju šta da ponude; ne zato što nisu dovoljno obrazovani
ili vredni, već zato što nikome nisu potrebni. Kako od njih očekivati neku
"višu svest", nadu, podstrek za promenu?
I na sve to - a ovo je JAKO VAŽNO - oduzet nam je nacionalni ponos.
Nema to veze sa činjenicom da smo "izgubili sve ratove u kojima smo
učestvovali". Gubili su i drugi narodi ratove, ali su ostajali uvereni u
sopstvenu vrednost i mogućnost istorijske promene. A nacionalni ponos čuva se
pre svega tako što se poštuju, proučavaju i vrednuju doprinosi nacionalne
kulture, počevši od jezika i pisma, pa do umetnosti i nauke, time što se ulaže
u obrazovanje, time što se ono demokratizuje, što se kulturni sadržaji (koji
NIKAD nisu komercijalni) finansiraju i nameću (da, da, nameću!) - i potrebno je
da ovo bude državna politika.
Naša državna politika
je pišanje po nacionalnoj kulturi, da mi se oprosti vulgarnost, molim. Kada
jedan ugledni istoričar kaže da su vrednosti iskazane u, recimo, "Urošu i
Mrnjavčevićima" glupost i anahronizam, to je onda uvod u potpuno bezverje,
u kršenje, na koncu, čojstva, pravde i svakog moralnog temelja.
Sada, mi imamo puk kome je duh oduzet, mitska nacionalna osnova
zapljuvana, i rečeno im je: "Pare, stoko, imanje - samo to je važno."
A para - nema, i za većinu ih nikad neće ni biti; ti naši jadni, krezubi starci
to vrlo dobro vide. Kandidati za koje treba da glasaju svi su odreda lepo
obučeni, nafilovani i državnom službom ili životom u njenoj senci, skućeni, i
samim tim ne mogu ni da ih osećaju kao SVOJE. Da im se približi, može onaj koji
ponudi nešto odmah vidljivo i upotrebljivo: olovku, upaljač, kanalizaciju u
selu, asfaltiranje puta, majicu, sendvič. Obećanje da će ti dete zaposliti.
Suprotni tabor oni vide kao nekog ko bi isto to radio da je na vlasti, ali
pošto još nisu, isplativije je hvatati OVE.
Ostali, kojima je cela
ova igra mrska, degutantna i sramna, jednostavno neće da učestvuju u toj
šaradi. Ili - iznedre Belog. Šta god mislili o njegovom humoru, on je jedina
prava opozicija neoliberalnoj projekciji raja: ali i njemu nedostaje onaj
konstruktivni, demijurški deo priče; istini za volju, on to i priznaje, čime
dobija još koji poen. On veli: za promene se morate izboriti vi, ja mesija
nisam.
Da bi se birači koje je
Beli pomakao dalje motivisali, treba govoriti o ljudskom, radničkom i
nacionalnom dostojanstvu, o sindikalnom organizovanju, o konkretnim potezima u
smislu investiranja u privredu ili pomoći pri samozapošljavanju, o državi koja
stoji iza svakog svog građanina, o mudroj politici koja neće bezglavo da srlja
u projekte koji se raspadaju, ili koji su štetni, o tome da se čuje glas, baš
tog, e baš tog istog krezubog i
prljavog, neobrazovanog sveta koji takođe nešto sanja i nešto želi. Kojem,
svakako, nije IZBOR da bude krezub, s obzirom na cenu stomatoloških usluga - a
država ih više ne pokriva. A treba jesti, treba decu podići, treba račune
platiti ."A zašto onda ne prestanu da puše?" - rekla bi B.
Srbljanović, pokazujući koliko malo obrazovan i pametan svet razume i poznaje
obične ljude. Da bi pobedili na sledećim izborima, moraće da se potrude ne samo
da ih upoznaju, nego i da ih poštuju, takve kakvi su.
Na studijama
etnologije, prvo što sam naučila bilo je važno razumeti kako neka kultura
funkcioniše, na čemu se temelji, šta joj je fokus, šta je pokreće. Svaka, i
primitivna i civilizovana kultura ima svoje osobenosti i zakonitosti i u okviru
njih sasvim je utemeljena i racionalna; nema "primitivnog načina
mišljenja", nema nesposobnosti zaključivanja. Mentalne sposobnosti ljudi diljem planete su ujednačene; ni Srbi nisu
ništa gluplji i gori, i umeju sasvim dobro da rezonuju, verovali ili ne! Ništa
ne postoji tek da bi postojalo, kao čir na nosu, pa ni srbijanska politika,
letargija i rezignacija. Ne glasa Srbija za Vučića zato što veruje u
njegovo mesijanstvo (dobro, ima ih i koji veruju), nego što bira neposredno
zadovoljenje umesto frustracije; što je ucenjena, obezvređena i svedena na
goloutrobije. Ne apstinira Srbija zato što je mrzi da prošeta do biračkog mesta
niti što joj je dobro, no što je uverena da bi oni drugi bili isti, ako ne i
gori, a mrsko joj je da glasa za Vučića. Nije Srbiju "baš briga" nego
je zlostavljana, prebijena i silovana; i sada je se još i njena deca odriču!
Da bismo je spasili, moramo pre
svega da počnemo da je volimo. Nije ovo dupe kosmosa, već ima potencijala da
opstane, koliko i vrednosti i blaga, hrabrih i časnih ljudi.
foto:
http://www.portalanalitika.me/storage/2017/04/02/thumbs/58e0f355-9590-4026-b1fc-45280a0a0a69-0204izbori-preview.jpg
https://static.klix.ba/media/images/vijesti/b_170402088.jpg?v=1
[1] Evo kako to, recimo, u praksi izgleda. Po
zakonu, morate da prijavite radnike i da im plaćate doprinose, ali kapitalisti
se to ne sviđa. Zato on može da: koristi zakonsku mogućnog volonterskog i
probnog rada, ili "stručnog usavršavanja", da otpušta pa iznova
prijavljuje radnike na tri meseca koristeći olakšice namenjene poslodavcima
koji preuzimaju radnike iz Nacionalne službe za zapošljavanje, i tako dalje.
Koliko mi je poznato, sve ovo je legalno.
