Ponekad posmatram
ljude i imam želju da ih razumem, da ih obuhvatim mislima, da ih progutam,
svarim, da ih opišem. Da ih svrstam, klasifikujem, prepoznam delove. Da pravim
svoj mali ljudski herbarijum, bezrazložno, lepim papirnate reči na papinate,
prozračne pojmove, seckam delove, upoređujem, svrstavam porodice, rodove,
redove, klase, vertebrata, chordata, animalia.
Karijatida vodi unuku
u školu. Visoka, snažnih ramena, dugih ruku. Uvek u crnom, valjda za mužem, a
muž joj umro pre dvadeset godina. Lice
je kao isklesano, tanke usne, četvrtasta vilica, namrgođena, tmurna, ozbiljna. Suva,
gruba, tvrda. Prema unuci nije topla, kao ni prema svojoj deci: "Ja sam nji' ostavljala d'idem da radim,
oni se snalazili, nit' sam znala za nji'ov domaći, ni za školu, sami išli, sami
dolazili..." (ova današnja deca su razmažena i nezahvalna, želi da kaže), "bezobrAzna, bezobrAzna!" veli ona.
Radila je ceo vek u fabrici, hranila se u menzi, nezainteresovano prihvatala
važeću državnu dogmu, išla utabanom stazom, kuda i svi, bez dubokuh emocija,
bez filozofiranja, tako se valja, tako mora. Ipak nekako naslućujem
da beskrajno voli tu svoju nezanimljivu decu i tu bezobrAznu unuku, da bi stala
ispred njih, kao planina, kao zemlja, kao svet.
Imam dva ljudska lica
sa najdubljim, najtamnijim, najtužnijim očima. Jedno je lice čoveka koji dolazi
u poslastičarnicu. On nije više mlad, a još uvek je zaposlen, i kada priča o
poslu izgleda kao da govori o nečemu čemu ne pripada i što njemu ne pripada. Jedanput
samo zapodeli smo razgovor sa njim pa nam je objašnjavao kako voli da kuva i da
pravi kolače i od kojih pomorandži treba napraviti slatko za neku tamo tortu. I
previše pristojan, mada sitničav i preopširan. Nosi kratke balon jakne,
farmerke, torbu za laptop i brkove. I ima tužne, najtužnije oči, oči uplašenog
deteta, skrhane starice, životinje koju nešto boli. Mene potpuno rastapaju,
rastaču, umeckaju, nisam u stanju ni da razgovaram sa njim. I žao mi je što će
možda pomisliti da sam gruba i neljubazna, a u stvari, ne mogu da podnesem
pogled tih drevnih i novorođenih očiju, peče me, razara me.
Drugo lice pripada
poznanici sa društvenih mreža. Nikada je nisam videla uživo, ali
sam te oči, iste kao u ovog čoveka, prepoznala na fotografijama. I kad god bi
se pojavila neka njena fotografija, gledala bih u nju opčinjena tim tužnim,
krupnim, malo mutnim, tamnim očima. Ona je duhovita, pronicljiva, mudra. Piše
jezgrovito, intimno, samoironično, angažovano, sjajno. Piše često o pijanstvu,
imam utisak da ponekad hoće da ugasi, umrtvi taj prenapeti, ubrzani,
preopterećeni um. Volela bih da je upoznam, mada sumnjam da bih mogla da je
pogledam u oči.
Pre nekoliko nedelja u
poslastičarnicu je ušla pedantno, poslovno obučena starija
žena. Teget-belo i crveni detalji, tamne naočari, pepeljasto plava kosa vezana
u rep. Na "dobar dan" je ogovorila odsutno i mislila sam da će biti jedna od onih koji vam
tim pristojnim, a ledenim tonom saopštavaju da je društvena distanca između
vas, uslužnog osoblja, i njih, nepremostiva. A onda sam je pogledala u lice i
shvatila da tamne - u stvari photo-gray - naočari sakrivaju potpuno
neupotrebljivo oko usmereno ka korenu nosa. Osmehnula sam se široko i otkravila
se, i ona je otoplila, kao da je razumela da mene "oštećenost"
razoružava baš kao neke druge ljude savršenstvo. Nikad nisam volela perfekciju
bez greške, čak ni simetriju. Svet je sazdan da bude nepredvidiv i komplikovan.
Ljudi su sazdani da
budu različiti i posebni po svemu, čak i kada su slični. Kao cveće za
herbarijum.
