Inventarium Teratologicum VIII. Hrana za mačke

Izašla sam rano i kupila hranu za mačke. Jutro, poražavajuće svetlucavo. Skuvala sam kafu, sela za nezastrveni sto pored prozora, igrajući se iverjem zalutalim između čamova.
Seo je nasuprot mene, huknuo oštro kroz nos, naslonio  bradu na dlan i pogledao me sa vragolastim osmehom; tak rascep u slici otkrio bi, na mahove, koliko je leden.

- Is-pra-vi-se, devojčice, kičma ti je ko kašika. Baš si se namecala, mogla bi da smanjiš malo, dupe ti ko Rusija. A je l' se sećaš kad ste kupili ovaj sto? Kažem ti prostri se koliki ti je guber, nemoj preko leba pogače, sedi di si jer kaki si ni za di si nisi, dobar ti je ovaj sto, fini ti je ovaj grob mislim, sto je sranje ali bolje ne može. Kakvi su ti to nokti, mažeš li ruke, najvažnije da su ti deca zdrava mada da su moji ja bih to štrojio, i kažeš, nisu baš, slušaš li ti ženo, nije neinteresantno sa tom socijalizacijom. Imaš besplatne paketiće u opštini, jesi se prijavila, nisi, znao-la sam. Budalo.

Čekam da se pridika obustavi.

- A šta si ti mislila? Vrlo brzo ukazaće se trenutak kad više nećeš moći da ga pratiš. Otkriće ti još milion i jedna tajna dverca znanja koje je posrkao a o kojem ti ne znaš ama hiç, hiç birşey. Trčaćeš kao bez duše da ga stigneš, u olovnim cipelama, vunenim nogama kako bi rekao Čajkanović misleći na tišinu, ja mislim na sporost; i naravno da će ti stalno izmicati. Uostalom "trčati kao bez duše", da bi mogla da trčiš moraš da budeš hladna, moraš da budeš bistra, lucidna, moraš da isečeš trule udove. A ti voliš, pa cmizdriš, pa tronutljiva si, pa bi da prijateljuješ, pa bi da pomogneš eda bi ti se pomoglo. I još ti jezik, jezik ti krade, doslovno i metaforički. Naravno da sumnjaš, i treba da sumnjaš. Pomisli samo, ko si? Vidi gde sediš, osmotri ovaj fascinantni zor na požarne stepenice (čije farbanje još niste platili, uzgredbudispomenuto, biće veselo ako te zbog toga budu plenili), pogledaj rupu na trenerci, i šta ti se juče dogodilo sa čarapama, pogledaj svoju najbolju odeću iz second hand shopa, pogledaj svoje šake zidara crnotravca, nego, jesi li kupila hranu za mačke evo ti ovaj cvrči pored posuda?

Ustajem da sipam mačoru sos lo-sos, pa se vraćam za sto. Gledam te tamne tople oči, malo grube šake kojima sada trlja oči, pa ih provlači kroz kosu (šake, ne oči, i zašto mi je uopšte to palo na um?). Sav je taman, tamam, taman sa kratkosilaznim na drugom a. Taman čelo, ramena, kukovi, šake, nos, vilica. Savršen. U svemu dobar, za sve ga mater rodila. Zato je valjda i došao. Fali mu falanga kažiprsta, i setih se u trenutku hromosti u demona. Fali mu zareza kad govori, jelitakotakoje. Jedino po tome je stvaran.

- Sve ti je u hrani za mačke. Mačke dolaze kad ih imaš čime ponuditi. Neke vole sos lo-sos, neke nisu izbirljive. Nemoj nikada pomisliti da ti dolaze, da tebi dolaze, i da u tebi ima čega izuzetnog (crna mačka se penje na sto, lenjo šašolji repom njegovu prosedu, kratku bradu). Ja sam, na primer, odmah znao da si sasma mediokritet. Stvar je, reći ćemo, vrlo jednostavna: pošto si pogledala kroz prozor, pogledaj se u ogledalo...(grohotom se smeje). Znam, znam, ovo uopšte nije mnogo visprena dosetka, ali je tačna. Nema u tebi ničeg izuzetnog, našla vreća zakrpu. Ime Tvoje, šta sam zapeo sa ovim poslovicama danas -- ne reče li jedna plava lepotica sa kojom ukrštaš puteve da su poslovice budalaština. Hihi, ne voliš Radiohead, znam, to je zbog "I'm a creep, what the hell am I doing here? I don't belong here..." ne opraštaš im taj šamar. Nije bata Thom znao da ti kaže: tu si zbog hrane za mačke. Kad se nasite, otići će. Ako insistiraš, ispljunuće te kao kuglicu nesvarenog smrdljivog želudačnog sadržaja pomešanog sa dlakama, adekvatno ćeš izgledati i mirisati.

I ne možeš tu ama baš ništa. Neće ti uspeti da impresioniraš čak ni stvarnim postignućem, pa ni lljubavlju, uspehom, dobrotom, privrženošću, podatnošću. To nema nikakvog značaja, jer, kako lepo kažu kad 'oće da te komplimentiraju, to si TI. E, to si TI. Bedni, ništavni stvor, kako bi rekao Panikovski. Benderu, vi znate koliko ja vas poštujem, ali vi ste budala. Samoljublje je jače od svake ljubavi. Hrana za mačke. Sise, dupe, pizdurina, seksepil, jebote seksepil! ahahah hirurški tebi odstranjen, kao tumor. Skuvano-oprano-opeglano, deca zbrinuta. Da se gurne dinar neki kad udari nemaština. Da se gurne u tu pizdurinu ujutro kad još oće da se digne.

Svi će da odu kad nestane hrane. Nema u tebi ničeg izuzetnog, mitzo mawa. Ostaj mi zdravo rasplakana, i pazi da ne zapušiš opet suzno nosni kanal.

foto: http://rebloggy.com/post/cat-cute-eyes-cats-feline-black-cat/29470477849

Četiri godišnja doba

Nije bez vraga rečeno - ime je znamenje. Mislim na to nekoliko važnih ljudi koji su prošli kroz moj život, neki uzoravši dubok trag, drugi - napustivši ga sa purpurnim, jedva zatvorenim ranama. Slavoljubivi i zlatni, srditi, mili i Bogom dani, vladaoci i ratnici.

Ti si me ozario. Obasjao, ozračio, umio, ugrejao. Probudio. Držao u životu, pokrenuo, podigao, zaslepeo, oprljio, zapalio, sagoreo. Pomilovao, polečio, i ponovo opekao.

Dovoljno sam mudra i životom potrošena da znam da ne bi trebalo da se približim. Hodam po svojoj bezbednoj zemljici i tražim spasonosnu senku iz koje ću moći da te pratim a da izgubim vid. Sve pršti od vreline i sjaja, vazduh treperi, drhtim od čežnje i nestrpljenja. U onim kratkim naoblačenim trenucima shvatam da daljina znači da sam zaštićena od tog neshvatljivog, nesagledivog sjaja.

Nisu li privlačnosti narcisističke projekcije sopstvenog bića? Gledajući u tebe, kao da posmatram svoj odraz u blagonaklonom ogledalu koje me čini mnogo boljom osobom, kao da vidim sebe onakvom kakva je trebalo da budem, pre života, pre vremena. A ti, gledajući u mene, šta vidiš? Sitnu tačkicu u pletivu sveta nad kojim bdiš, nevažnu a svoju, sasvim autentičnu u svojoj tužnoj i smešnoj nesavršenosti? Možeš li da me vidiš, uopšte? Jer mene i čine sve one nepravde i pečali o kojima misliš, protiv kojih se boriš sa svoje bezbedne božanske visine, a koje sam sama morala da živim.
Sumnjaš li nekad? Pomisliš li nekad da postoji nešto lažno i varljivo u tvom sjaju, pomisliš li nekad da su te sačinile slučajnosti, da te je ustoličilo klanjanje i obožavanje koje ničim nisi zaslužio, osim što si bio, srećom, uvek tamo gde je i trebalo da budeš? Sumnjaš li u sebe onako kao što ja to činim, dok se ne rastočiš do besmisla?

Ti si me podsetio na gitaru koju sam dobila Nove 1982. godine, na šetnje po Lipiku, na snove koje sam nekad imala, na antropologiju, staru, gotovo zaboravljenu ljubav, na kopanje zamišljenih ljudskih i životinjskih kostiju po dvorištu, na pisanje, na žene i na svinjokolj, na nekrštence i na ispit iz Narodne religije, na one mimoze koje sam nosila mami kada sam dobila prvu desetku, na otpor, na žuč, na onaj bokor koji sam ispod prozora posadila pre  gorovo trideset godina...a sada, znam, mada tamo nisam bila stolećima, da se s proleća dvorište plavi od ljubičica.
Ti si me podsetio da je nekad dovoljno samo govoriti naglas, čak i kada misliš da te niko ne sluša, ići svojom stazom čak i kada svi sumnjaju da ona ikuda vodi, da je nužno verovati, da je nužno boriti se.

Bio si tu da zaustaviš taj slobodan pad sa vrtoglavim ubrzanjem od 9,81 m/s2.

Nisam dobro, naravno da još uvek nisam dobro, sigurno neću ni biti. Neće mi biti dovoljan moj jednostavni mali svet domaćice, majke, supruge, žene zaposlene u uslužnoj delatnosti kojoj život polako krcka i troši se pod nogama, kao šećer iz kolača, kao staklo ogledala. Želim da sijam i da gorim. Da te obuhvatim umom, jer drugačije ne mogu. Da rodim priču i pesmu o tebi, jer drugo ne mogu.

Da mislim kako ćemo jednom, jednom, nekad...Kada preživimo sve mene i sva četiri godišnja doba, kada budemo stari i ispošćeni, kada budemo čista misao, kada dodiri stvarno prestanu da budu važni, lizati jedno drugome rane i milovati jedno drugo rečima.

Ne mogu da te se odreknem. Ne mogu da ostanem bez svetlosti. 

foto:

https://www.flickr.com/photos/24925731@N05/2435500526