Budna

           

  Nosim dugu letnju suknju, običnu majicu nedefinisane boje (nemam takvu, ja sam prljavosiva), tu i tamo izdajnički uflekanu "Domestosom"...noge su mi teške, hodam u japankama i u rukama nosim šerpu poklopljenu plavim plastičnim tanjirom.

Oko mene je suva trava, beton, odnekud se čiju zrikavci; ovo je možda Novi Beograd, ali na svakih stotinak metara su drveni bungalovi. Ispred njih ljudi, sede za kamperskim stolovima, na stolicama na rasklapanje, piju vodu iz plastičnih boca, pivo iz limenki, dimi se roštilj. Tražim nekoga kod koga ću ispeći meso za decu (majka: glavno je nahraniti decu. Zbog toga se možeš i imaš i poniziti). Vidim poznato lice: ali to prijateljica već pakuje svoje stvari u šarenu plastičnu torbu i odlazi.

I on je nedaleko odatle; sam, nosi zelenu majicu i karirane bermude. Ne zbunjuje me to što je tu, ne znam gde sam ustvari.
Sad, hoću-neću, moram da odem kod njega ili kod nekog nepoznatog (prilika, koja se prepoznaje kao nužnost; malo šta ću uraditi od volje, iskoračiti tako da ne budem povređena).

Ali ni on više nije napolju i ja ga tražim u bungalovu koji, iznutra, izgleda kao lepo uređen stan na dva nivoa. U kupatilu sam, perem ruke i znam da ću ga uplašiti kad uđe jer me ne očekuje, pa ga već pozivam po imenu, videvši da se približava; i zbilja se trgao i naslonio šaku na grudi, šumno izdahnuo - uplašila si me, ali ne pita me otkud sam tu i zašto sam ušla. Objašnjavam mu ručak, roštilj, deca, ne znam nikog drugog (hrana i muškarac, nedostojno sparivanje, odjedanput postajem svesna svog domaćičkog izgleda, svoje suknje, svoje kose u punđi, svojih godina, podbratka i sve ovo izgleda kao stvarnost) ali on već nešto govori, shvatam da me poziva, uzima ključeve, osmehuje se i ja krećem za njim.
 

Silazimo niz široko stepenište: na svaki stepenik zalepljena je traka protiv klizanja; a dole je neki restoran, veliki, svetao prostor u staklu. On mi govori o nekoj pesmi koje ne mogu da se setim, odjedanput se okreće i počinje da peva; bučno je, ne čujem ga, pa mi se približava: stoji na stepeniku niže, usne su mu sad sasvim blizu mom uhu i jasno osećam izmaglicu, toplinu i vlagu  njegovog daha na obrazu; ne sanjam, dodir daha ne možeš da patvoriš, možeš li? Ali u tome nema ničeg seksualnog, ničeg nepriličnog, pa ni neobičnog: osećam bliskost i prijateljstvo. U trenutku gubi ravnotežu jer stoji na ivici stepenika, zatetura se; hvatam ga za mišicu koja je suvlja i nežnija  nego što očekujem; pazi, velim. Uvek bismo voleli da su nežniji i osetljiviji, zar ne?

Svetlost se rastapa i prostor se krivi: sada sedimo u nekom skučenom sobičku tamnocrvenih zidova i on, pokazujući monitor, govori kako je zadužen za administrativne zadatke i vođenje računa čitavoj porodici - jedino on ima živaca da se zamara sa tim, i nema srca da ih odbije. Tog časa mu stiže poruka od oca, osmehuje se i odgovara mu.

Dok izlazimo napolje, na istu onu prozračnu, iskričavu svetlost, opažam na računaru snimak koncerta jednog poznatog benda i pitam - da li je bio na tom koncertu. Kada kaže da jeste, počinjem da govorim  ono što znam ili preptostavljam o istorijatu benda, ulepšavajući malo činjenice, razumljivo.
U sledećem trenu smo napolju i ležimo na travi; ja i dalje govorim. Ne saplićem se o reči, ne spotičem se o sopstveni jezik. Duge vlati trave lelujaju imeđu nas, gleda u mene, klima glavom, sluša me s pažnjom i sasvim sam spokojna. Nebo treperi od svetlosti, bruji, osećam mekotu trave i pritisak zemlje ispod leđa - ovo je moguće, govorim sebi, ovo je moguće!

Konačno pitam gde smo mi ovo, uopšte, i smejem se, i on se osmehuje i pokazuje mi poznat grafit na zidu iznad naših glava.

Shvatam da nije važno, ništa više nije važno osim čvrstine zemlje ispod mojih leđa, osim ležanja na travi; neba, okupanog suncem koje ne zaslepljuje. Shvatam da je sreća kada me sluša i želi da me sluša; to što mi govori; sreća je razmena; osećaj da sam slobodna, da ne moram da se krijem, plašim, činim boljom nego što jesam; to što mi je dobro unutar lobanje, to što mi ne smeta težina, bol i grč mog sopstvenog tela. Ništa ne mora da se desi, dovoljno je da je trava ovako meka, da je telo ovako lako, da je vazduh mlak i mirisan, da vidim njegovo oko i čitam u njemu odobravanje: ti jesi, ti si u redu. Ti vrediš.

Gledam u nebo i dobro sam. Sasvim sam dobro.
Sve je u redu, ovo je stvarnost, nema rascepa u tkanju, nema nelogičnosti.

Kao troma, debela crna buba putem iza nas prolazi kamion, dižući prašinu. U sledećem trenu vidim kako se približava drvetu i, podižući prednje točkove poput pipaka, hvata se krošnje i diže, nestaje u njoj.
Ivice slike koju vidim počinju da gore, izvrću se, žute; njegova zelena majica, kao udaljena tačkica, nestaje u ogorelom ramu.

Hladna jutarnja svetlost se izdajnički šunja ispod roletne i šamara me.

Nepodnošljivo sam budna.

Alkoholizam - studija slučaja. Opservacija.

Srela sam ga prvi put pre nekoliko meseci. Nosio je svetli mantil, maslinaste pantalone i kariranu košulju. Stajao je na sredini autobusa, držeći se obema rukama za šipke, njišući se levo-desno i napred - nazad. Izgledalo je kao da teško održava ravnotežu, mislim da je opsovao sebi u bradu kad je majstor oštro uleteo u Treći bulevar.
               Primetila sam ga zato što mi je neopisivo zaličio na Nedima, pominjanog već kao N. – neobičnog, talentovanog i beskrajno zanimljivog korespondenta sa društvenih mreža, koji je netragom nestao pre dve godine. Toliko je zaličio da sam zadrhtala od iznenađenja, i pomislila kako se nešto odozgo igra sa mnom. Obrijane glave, lake, malo asimetrične donje vilice, punih usana, nosa nešto masivnijeg i nepravilnijeg.  Pogled mu je oboren, gleda u šake oslonjene na šipku, trepće, mršti se, uzdiše.
               Mislim da je mrtav pijan.
               Nedugo potom kraj mene se  muvaju, ustaju i sedaju drugi putnici, zaklanjaju mi vidik, i uskoro shvatam da je i on u međuvremenu izašao.
               Još jedna autobuska crtica, je l’.
              Ama nije.
              Eto ga pre neko veče opet. Isto doba dana, ista autobuska linija. Toplo je, nosi samo košuju i pantalone „na šav“. Pristojan kaiš, pristojne cipele. Opeglan, izbrijan, čist. I opet  olešen, rekla bih. Drži se za onu gornju šipku, ali kako nije visok, malo je viši od mene, inercija ga šamara tamo-ovamo.  Stojim isuviše blizu i neprijatno mi je da buljim. Ali on ionako pojma nema, glavu je zgurao između ruku, gleda u pod. Svud po visokom, lepo oblikovanom čelu sa izraženim tuberima izbijaju mu graške znoja. Vidi se da se ne oseća dobro. U autobusu je zagušljivo, pljusnula je kiša i vlaga je nepodnošljiva. Znojavi pazusi i neoprane kose zaudaraju. Nije ni meni prijatno, ne mora to biti od pijanstva. Odmičem se malo, strahujem da se prosto ne ispovraća na mene.
              Razmišljam, kao i uvek u ovakvim prilikama – čoveče, koja je tvoja priča?
Nosi kesu, „Metalčevu“. Rekla bih da u njoj i jeste neki od njihovih proizvoda, nazire se nešto oblo i plitko. Žena ga poslala da kupi šerpu, a on se zapio? Kome li se vraća? Da li ga čeka zarozana i ispošćena nesrećnica? Da li imaju dece? Da li mala kćer pruža ručice da ga zagrli, a on je odgurne, neosetljivo pijano đubre, ili je nespretno poljubi u obraz, zapahnuvši je mirisom rakije i želudačnih sokova, nesviknut na nežnost?

              U tom trenutku on podiže glavu– i ja uhvatim pogled čoveka sa strabizmom, jedno oko skreće ka nosu – oči su tamne, tamnije nego Nedimove, odsutne, pogled je zamagljen, usmeren u sebe, vidljivo, nepogrešivo  bolan.
              Ovaj čovek je nesrećan, mislim.
              Pogled zavisnika  -  mislim - poged koji govori da je svet negostoljubivo i sumračno mesto, da je telo dobro samo ako kroz njega teče supstanca koja će osloboditi, koja će otvoriti prozore, tako da se u oči, u mozak, u duh ulije rezak vazduh bogat idejama, razgovorima i smislom.
              A onda,  mislim kako u njegovu sliku unosim ono što možda sama osećam. Možda je on prosto radnik  obezbeđenja u trećoj smeni, koji pije iz dosade, zato što mu je mrsko da čita, zato što mu tako brže prođe vreme, zato što ga alkohol ohrabruje. Možda dođe kući pa se dere na ženu i breca na kćer, kojoj ne zna ni datum rođenja ni boju očiju. A ta žena pegla te karirane košulje i te pantalone na šav, kuva ručkove koji hrane telo oštećeno dejstvom C2H5OH, i ta kćer čeka tatu, budna je, da ručicama obgrli njegov od znoja vlažni vrat.
              I sad ga odjednom gledam sa onim gađenjem koje osećam pred alkoholisanim ljudima, sa onom borbom između prirođenog mi saosećanja i razumevanja za ljudsku muku i želje da šutnem u jaja mučenog koji i sam postaje mučitelj.

              Ali kada mu ugledam oči, ponovo mislim da se on ne vraća nikome; da je sam, sam, možda uz stare roditelje, možda kao podstanar u prašnjavom, dotrajalom sobičku.  I pije zato što nema kome da se vrati, pije da bi lakše progutao gorki, govnjivi dan.
I mislim: dočekala bih te ratlukom i kafom bez šećera, velikom, zamagljenom čašom hladne vode, i rekla bih ti da možemo da se smejemo, da možemo da pljunemo besmislu života u lice, da možemo da se pogledamo u oči i da razumemo sve. 

               Ko si ti?

               Vrag zna ko si ti. Neko zna ko si, neko te poznaje, neko zna kako govoriš, gde se pojavljuju bore kada se osmehneš. Neko zna u kom položaju spavaš, kako izgledaš dok doručkuješ, telefoniraš, pišeš, kako sediš, pereš zube. Neko zna zašto piješ. Možda. Možda i zato što je to za naše prilike uobičajeno, zato što je pijanstvo znak muškosti i zrelosti. A možda zato što jedino pijanstvo može da uspava tu nesitu alu, sa ustima poput crne rupe, ispod srca.

            Ovoga puta vidim gde izlazi.
            Očekujem da posrne, spotakne se, skrene sa puta. Začudo, hoda uspravno, gleda ispred sebe, hoda savršeno pravom linijom, ritmično i dosta brzo.
            Možda ipak nije pijan.
            Ili mu je jetra još u dobrom stanju

            pa može da se izbori

            ili ima strah od zatvorenog prostora

            ili mu je pozlilo u autobusu

           ili ima možda neku socijalnu fobiju

           ili

           ko zna?

Šta uopšte mož da se sazna na osnovu kratke opservacije?

Ne znam ništa o ljudima. Čak ni o onima koje poznajem.

 

Nisam lepa

        Nisam lepa.

        Nije to više toliko važno, istina. Prešla sam polovinu puta. Prevazišla sam tu nezgodnu okolnost odavno. Recimo.
        Znam da je osećaj za lepo subjektivan. Jeste, i to je često rabljena uteha za nas manje obdarene lepotom. Pa ipak, postoji društveni konsenzus o tome ko se smatra, kakvo lice i telo se smatraju lepima. Ta mreža kroz koje upadneš među lepotice jeste ređa nego nam se čini u pubertetu, tokom života naučiš kako da se promigoljiš kroz njena okca, pa ipak postoji. Onamo te, uglavnom , smeste telesna simetrija i dobro izražene sekundarne seksualne karakteristike, i još ono što se smatra duhovnom odlikom roda (nežnost, gracilnost, eteričnost ili atletska građa, izvesna topla grubost, drskost). I dobro, sposobnost da se nametneš. Koja bez neke od ovih karakteristika puno ne vredi.

Ne mogu da uteknem od činjenice da je za našu kulturu, za porodicu iz koje sam potekla, ženska lepota važna. Mi smo provodile detinjstvo i najraniju mladost sondirajući i secirajući sopstvena lica i tela, tražeći na njima nepravilnosti i greške. Kratka i slaba kosa, i veliki nos, i  loš ten, i višak težine, predimenzionirane noge sklone otocima, tubularne grudi (za koje sam mislila da su opuštene zbog debljine), i preširoka ramena, i debele ruke, i ogromne šake i stopala, i ortognatija i povijena kičma i hirzutizam i ko zna šta sve ne. Rasla sam iz simpatičnog, malo bucmastog i trapavog deteta u nesigurno, pogrbljeno, povučeno, krivo drvo. Nekultivisano, neplemenito.  I koliko god se trudila da se izmenim, „stešem“, „dovedem u red“, „radim na sebi“ , uvek je ostajala neka izdajnička mana, neka nerazumna slabost koja me je sprečavala da dostignem cilj. Sve mi je to bilo smrtno ozbiljno, i  dala sam se u bespoštedno dokazivanje na drugim poljima. 

         Nedostajalo mi je upornosti, vrednoće, ali najviše – osećaja da sve to nečemu vredi, da ću posle nekog uspešno obavljenog posla moći da sednem u fotelju, stavim jastuče na stomak, prekrstim ruke preko njega i osetim se zadovoljno. Taman, potaman. Želela sam da mi bude taman u mojoj koži. Ali nisam lepa, i to nije pomoglo. A onda,  gadila sam se i sopstvene površne potrebe da budem seksualno privlačna. I dok me je s jedne strane do gorčine nerviralo apostrofiranje lepote žene kao njenog jedinog kvaliteta, dotle sam očajnički želela da neko bude zapanjen, zaustavljen u koraku, zadivljen mojom pojavom.  Ta luda ljudska potreba, rođena valjda iz sujete, iz negde zatrpanog samoljublja činila me je stalno gladnom, stalno nezadovoljnom, stalno u potrazi za nečim u čemu ću se istaći, za nečim gde ću dominirati, ali za šta god bih se hvatala  činilo  se besmislenim jer mi je za uhom stalno lebdeo šapat “...ali nisi lepa”. I zbog toga, gde god bih se pojavila, šta god bih radila, koga god bih upoznala, trošila bih strašno puno energije na stid i samoništenje  jer ne izgledam baš oku prijatno. Ili, pak, još mnogo više energije u pokušaju da dokažem da mi to nije važno. Nije  me toliko boleo odraz u ogledalu koliko odraz na tuđoj mrežnjači; kroki koji bi ljudi sačinili u glavi kada me vide. Nije me jela činjenica što nisam po kanonu, već činjenica što je to toliko, za ženu, važno: jer čime god da se bavi, u kakvoj god ulozi da se nalazi, koje god osobine da je krase, ženu uvek ocenjuju u zavisnosti od toga kako izgleda. I to, onda, skreće pažnju sa svih onih drugih stvari koje je čine ličnošću. Možda zbog toga nikad nisam imala dovoljno upornosti da ze pozabavim svojom linijom i formom: možda sam zbog toga sebe nesvesno sabotirala, hoteći da budem više od “ženske”, želeći da budem svoja.

         Čitava mladost i rano zrelo doba prošlo mi je tako u lutanju od jedne do druge racionalizacije, od jednog do drugog nezadovoljstva: od razmišljanja šta bi mi sve bilo lakše i prijatnije da sam lepa, do toga kako je ocena ljudi prema lepoti nepravedna i za one lepe koliko i za nas manje lepe, od dijete do opijanja, od askeze do ekstatične oblapornosti, u konstantnom samomučenju što bičem savesti, što šibom krivice zbog slabosti i lenjosti.

Sada, prešavši više od polovine puta, shvatam da sam se predala. Izgubila sam volju, zamaglila sam ogledalo. Tu su prvi znaci starenja protiv kojih jedva da imam snage da se borim. I shvatam da me je moja nelepota u potpunosti odredila.
       Jeste me učinila gorkom,  oporom, nezadovoljnom. Zatvorenom, nesamostalnom, nesnalažljivom. Nesamopouzdanom, često usamljenom. Postiđenom, osramoćenom. Opreznom, preosetljivom, prezahtevnom. Neuspešnom, nemotivisanom, slabom. Toga sam često i bolno svesna.

        Pa ipak...

        Nelepota me je učinila  osetljivijom za tuđe probleme, nesreće i nedostatke, darovala saosećanjem za unižene, oštećene, nevoljnike,osakaćene, uskraćene, nesavršene, nestandardne, drugačije. Naučila me je da tražim, i nalazim, lepotu u pojedinostima, u svetlosti, u posebnosti. Gurnula me je u velikodušna naručja knjiga, muzike, prirode, među jastučiće psećih šapa. Donela mi je u život ljude koji su me iz utrobe zaboleli i spržili; ljude površne, grube, zlurade: ali oni su otišli.    Ostali su oni koje volim i koji me vole; koji bi me voleli i kada bi mi izniklo treće oko, kravlje vime i trostruki podvaljak.  

     Donela mi je i ona dva raskošna cveta moje nutrine, koji vrede koliko i sam život.

     I kojima sam najlepša na svetu, čak i ako nisam lepa.
    

foto: kroki - Iva Radović

Mit o dvema sestrama

Loti je bila tužnija i ćutljivija sestra. Imala je belo, mlitavo telo, široko, nereljefno lice sa razmaknutim ribljim očima , krupne udove pune tečnosti. Ana je bila umanjena, filigranska, savršenija Lotina verzija - kao da je bog, Onrut, ovu prvu samo grubo otesao, a u ovu potonju uložio više dara, ljubavi i strpljenja. Bila je nešto tamnija, krupnih i iskričavih očiju, tananih gležnjeva, dugoprsta, nasmejana.

Nepoznata plemena i ljudi imaju germanska, nordijska, ćoškasta imena sa puno suglasnika. To je pravilo.

 Kako je Loti bila mlađa – izlegla se nekoliko godina kasnije – Ulfljani su često govorili da je ona nastala od odbačenog materijala, lošijeg kvaliteta, koji je ostao u Aninom mešku.

U svemu je kaskala za Anom, i tako velika, ružna i snuždena, bila kao kakav groteskni sivi oblak koji je sestra vukla za sobom na nevidljivom koncu. Ana ju je volela, kao što se voli sabrat, kao što se voli telo istog tkiva kakvo je i naše sopstveno, kao što se voli zemlja i krv,  jer to je prirodno, treba disati, treba se mrestiti i treba voleti sestru. Volela ju je i sa ukusom blagog i toplog sažaljenja prema bednom, nedovršenom biću.

Ulf je bio uglavnom plemenitaško mrestilište, imao je nekoliko stotina povučenih i tihih pećina u kojima su se ljudi razvijali u svojim rumenim, pulsirajućim meškovima. Jer, iako su biološki pripadali sisarima, severni narodi razvili su, tokom milenijuma, sposobnost da, posle ljubavnog čina, snesu svoje gamete poput jaja. Od muških, razvijao bi se mešak, a od ženskih – novo ljudsko biće. Bez jednog i drugog, bez “majke” i “oca” nije se moglo razviti novo telo, mada su, strogo govoreći, deca u potpunosti poticala od majčinog genetskog materijala. Roditelji bi napustili pećinu a deca bi se razvijala u tim samodovoljnim, perpetuum mobile  posteljicama,  i izlazila iz njih potpuno sposobna da se brinu sama o sebi. Sestrinske i bratske veze su, međutim, bile mnogo čvršće. Kao i u samom mešku, gde ih je moglo biti po nekoliko istovremeno, tako su, i pošto se izlegu, ostajali jedni uz druge, budući jedni drugima podrška koliko i takmaci u životnoj borbi.

Naselja su nicala pored mrestilišta. Prevashodno matrilokalni, ljudi sa severa ipak su mogli otići i na neko neutralno područje. Mrestilišta su bila merilo izuzetnosti ili prosečnosti – nisu svi imali pristupa elitnom mestu za rađanje - mada se ta stratifikacija, ličnim kvalitetom, u retkim slučajevima doduše, mogla prevazići.

Zato i jesu – „ljudi sa severa“. Zašto ljudi daleke budućnosti i visoke tehnologije koriste pećine za ono što bi mogli izvesti u laboratorijama? Zašto žive poput plemenskih organizama, verskih zajednica, nomadskih skupina? Zašto žive u uslovima srednjeg veka?
Zašto ne kompjuterizovano i digitalizovano, hologramsko-visokotehnološko manipulisanje životima? Zašto ne partenogeneza,prosta deoba, kloniranje; zašto spoljašnje materice?

Zato što hoću da održim privid ljudskosti. Zato što negde iznad svih tih  vizija daleke budućnosti veje ideja da je strogo tehnološki uznapredovalo društvo i neljudsko i neprirodno, i da, takvo ne može da opstane. Ljudima su potrebne prljave i degutantne ljudske jazbine, osobine i potrebe. Ljudi su životinje, ljudi su priroda. Dovoljno je udaljiti se od naše civilizacije i dobiti nešto kvalitativno drugačije, a udaljavam se u oba smera: ka napretku ili u prošlost. Uostalom, napredak je iluzija, to ti većina futurista može potvrditi.

Priželjkivani, stvarni matrijarhat izmetnuo se u apsurd. Dečaci su, neznano zašto, počeli da se izležu mnogo ređe  - možda jedan dečak na sedam ili osam devojčica. I kako su muškarci postali retkost, postali su i dragocenost kojoj se sve podređivalo. „Rađanje“ muškarca se slavilo, a devojčice su rasle boreći se da zasluže pažnju i naklonost  potencijalnih partnera. Dečaci su rasli u lagodnoj, dembelskoj senci sopstvene veličine, sopstvene potrebitosti - i najbedniji, najbesmisleniji muški stvor mogao se sasvim pouzdati u to da će bez napora pronaći višestruko obdarenu partnerku.

Ovo mi se čini kao sasvim veran opis današnjih prilika, s tim što se dragocenost muškaraca izvire iz njihove dugovekovne dominacije. Koja je, rekao bi jedan moj beznadežno mizogini, a začudo dostatnim znanjem nadojen korespondent, posledica njihove prirodne (ili od Boga date) fizičke i intelektualne nadmoći nad ženama.

Koja se ne može dokazati, nikako, razume se.

A za takve levate – ni pobiti, je li tako?

A žene su se trudile da  se svakom poslu nauče i u svemu budu poželjne. Naći partnera i položiti gamete nije bilo samo pitanje  opstanka vrste, nego i ličnog opstanka.

Pa i danas, osim u onim grupacijama koje zagovaraju asketizam u fukciji uzdizanja duha, praktikovanje seksa se sa ubeđenjem definiše kao osnov fizičkog i mentalnog, ovog potonjeg posebno, zdravlja. Ako se ne jebeš, boleće te testiti,stradaće ti prostata, javiće ti se priraslice na jajnicima i neredovne i bolne menstruacije i sasvim sigurno ćeš poludeti. Razmena telesnih tečnosti je dobra za imunitet. Sperma je puna proteina. I tome podobna „Cosmo“ i bapska veroanja sa naučnom osnovom tu i tamo..

  

 Mrešćenje je omogućavalo život. Predugo u telu pohranjeni gameti postajali bi toksični. I dok bi se prilikom snošaja oni u potpunosti izlučivali, postupak samozadovoljavanja – iz nužde, tek bi ih delimično odstranio. Žene bi se zavlačile u takozvane jalove pećine i manipulisale svojim telima, a iz genetskog materijala koje bi ostavljale za sobom pupili su nekakvi mostruozni neživi cvetovi, nalik na korale, nalik na sase, nalik na groteskne, beznoge, bezoke životinje. Potpuni seksualni odnos, partnerski seks, značio je život.

Nerođena deca ubijala su nedostojne roditelje.

Kontraabortus. :)

Nedostojni – zato što nisu ispunjavali ono što se od njih zahtevalo? Nedostojne majke?

Lepota je bila pitanje opstanka. Ana je bila lepa i trudila se svom silom da tu lepotu održi i uveća. Javna takmičenja u lepoti i beskrupulozne kvalifikacije manje lepih i nelepih žena bile su uobičajene.

Ana je bila snažna ali vitka i vretenasta i odlično građena. Postala je krotiteljka balika,

Ovo je smislena reč, ima jasne vokale i zvuk pravog jezika.

Zato što i jeste, balık je turska reč za ribu.

vodenih zmajeva koji su često napadali ulfske obale, čineći stetu, izazivajući odrone i poplave. Ona ih je pripitomljavala i obučavala da brane gradske plaže i bedeme od divljih balika. To nije bio lak posao, ali Loti joj je u njemu bila od velike pomoći – ona je uklanjala balicima smrdljive repne bodlje,

zašto svaki egzemplar fantastične zoologije mora imati otrovne bodlje ili druge opasne izraštaje?

zašto su gradovi budućnosti ili mrak usred šume nebodera ili srednjovekovne tvrđave?

 čistila za njima, hranila ih i privikavala na ljudsko prisustvo. Davala im je lišće žarigrma koje bi ih blago sediralo, pa je bilo moguće raditi sa njima. Ali, na koncu, Ana ih je dresirala i vodila unaokolo opasane upletenim kožnim remenjem, pa su zasluge pripadale njoj. Kao znak dostojanstva, nosila je tanku sedefastu tijaru koja je bila bolno pričvršćena šiljatim ukosnicama. Dostojanstvo, uspeh, seksualna privlačnost – sve to nije moglo bez bola. Od žena je konstantno traženo dosledno i uporno samomučenje.

Samomučenje, depilacija, čvarenje-kvarcovanje, kozmetički tretmani, uvijanje trepavica, brijanje intimnih zona, šminkanje, farbanje, gimnastika do povraćanja, zatezanje, mazanje kojekakvim govnima, botoksi, silikoni, kolageni, sopstveno masno tkivo. Lepota je  danas bolna i skupa, i što bolnija i skuplja, to pretencioznija, nedohvatljivija i elitističkija.Uskoro će se silikonske sise nositi kao znak dostojanstva i hrabrosti.

Loti je mrzela svoje telo.

„De te fabula narratur“.

Kao i uvek.

Nije li svaka priča o tebi?

Razume se da jeste.Na neki način.

Svaki pokušaj  uobličavanja, svaki iscrpljujući napor koji bi u to telo uložila završavao se njegovim otporom i elastičnim vraćanjem u prvobitno stanje. Otoci su bivali sve veći, šake i stopala hipertrofirala su u bezoblične mehure, kojima je bilo teško upravljati. Nije bila dovoljno uporna – to je bila uobičajena presuda. Svaka žena može da bude lepa, i zato svaka žena mora da bude lepa, govorilo se. Vidljivi nedostaci bili su očigedan znak slabosti karaktera,  lenjosti, na koncu govorili su i o neprihvatanju i nepoštovanju uzusa i običaja naše zajednice. Ružnoća tako jeste na neki način bila protest protiv nepravednog i neempatičnog sistema koji neguje isključivo kompeticiju; ali autsajderke, zaokupljene svojom mukom i svojom borbom za život, nisu mogle formirati nekakav smislen pokret otpora; nisu  osećale da treba da uspostave kontakt.

Šut protiv rogatog. Mada, znaš, postoje anti-body shaming pokreti. Telesni nedostaci, naročito debljina i takve stvari,  danas su poslednje utočište političke nekorektnosti.
To jest bezobrazluka.

Neko mora i za njih da se zauzme.

Za mene su to moderni pokreti otpora.

To, i svaki antimaterijalizam, protivljenje srebroljubivosti.

Iako tu ima svega?

Da, uprkos tome.

Najčvršće se održavaju ona pravila koja očrsnu u običaje i tačke identiteta zajednice. Snažna uporišta poput – kod nas, ljudi - jezika, pisma, okamenjenih praksi, ne  dovode u se pitanje. I zato su nelepe žene mislile da su nedostojne, ne da je sistem uperen protiv njih.

Loti je, međutim, puno vremena provodila u razmišljanju. U samotnom lutanju duž hladne obale, dok je obilazila i hranila uhvaćene balike, imala je dovoljno vremena da svoje postojanje dovede u pitanje, da seks dovede u pitanje, da tela, uopšte, dovede u pitanje. Ako joj je telo neophodno da bi održalo telo u životu, da bi održalo neprijateljski nastrojenu zajednicu u trajanju, čemu onda telo? Čemu njeno telo?

Loti bi trebalo da mi se dopadne, trebalo bi da saosećam sa njom, ali, nekako, ne uspevaš to da postigneš.

Mislim da tako ljudi doživljavaju žrtve. Ko te jebe što si žrtva, izbori se sama.

Ko mari što nije pravedno, izbori se, iako je to nemoguće, još bolje što je nemoguće. Više sunca, svetlosti, ’leba i naklonosti za mene.

Nekako je amorfna, beskrvna, nedorečena, paćenica.

Ana je malo pratila sestrinu misao; smatrala je da je ona proizvod neuspeha; ali nije joj se protivila. Volela je Lotine mušičavosti i zbog toga što su na njenu, Aninu, i inače sjajnu ljusku, kontrastom posipale prah od zlata. Ana je bila jedna od ulfskih zvezda. Već se tri puta mrestila, a naskoro je upoznala čoveka sa obale, koji je takođe pripitomljavao balike, nastojeći da ih koristi za ribolov. Među nožnim prstima imao je plovne kožice, što je smatrano izuzetno privlačnim. Uživali su u ranoj, savitljivoj i zeljastoj ljubavi.

Ni ti nisi izbegla magičnu privlačnost  ljudsko-vodozemačke simbioze. Mada su i gmizavci u igri, kakvi protodinosaurusi, zmajevi, ali vodozemci su dobri zbog svoje ambivalencije.
Mogla si i škrge da mu dodaš.

Kod naroda severa, kosa nije bila prosto pokrivalo i ukras za glavu. Oni, naime, nisu koristili razmenu reči putem glasa, već su to činili kosom - koja je služila kao prijemnik i predajnik mentalnih impulsa. Čist um u kosi se materijalizovao. Bujna kosa, neobičnih talasa i boja, značila je bogat unutrašnji svet;

Kod nas, ružnim devojkama se uglavnom kaže kako imaju lepu kosu, kada im se želi dati kakav-takav kompliment.

 uglavnom u onom  neplodnom, kontemplativnom smislu: misao koja se neće ovaplotiti u praksi, da se nešto učini, da se nešto stvori; misao koja je sebi svrha, misao koja nije zanat, rad ili nauka. Misao koja je više od toga.

A Loti je imala bujnu, dugu, kestenjastozlatnu,  bakrenu,  jasnocrvenu, crnu i modru kosu. Blistala je kao plameno, bučno oglavlje spram njene neubedljive, potklobučene prilike.
Loti je naučila da otrese desetine i stotine vlasi kose sa porukama, živim i maglenim kovitlacima misli, da ih uplete i sačuva. Ostavljala ih je na skrovitim mestima: drugi bi ih ponekad našli i slušali-čitali-osećali kao nekakve sveprožimajuće, nematerijalne knjige. U tom tkanju, osećala je veću sreću do u bilo čemu drugom, budući da sladostrašće seksualnog sjedinjavanja još nije doživela, a sva ostala iskustva nisu bila ni blizu ovog .

Možda bi trebalo ipak nekako da pokažeš da je reč važnija od slike, posebno od telesnosti.

Ona je udahnula vlatima sposobnost da se same predu, uvrću i rastu neuobičajenom brzinom. To je i trošilo njeno telo brže nego što je trebalo, ali njoj to nije više bilo važno.

„Kada bih samo mogla“ – mislila je – „da sasvim odbacim telo. Kada bih mogla da se rodim kao duh, reč, um“.

Kada bih samo, Loti, mogla lako da te se rešim, a da kraj ne bude pulp fiction, a da ne budeš takav luzer, kad bih samo mogla, Loti, negde da ti nađem smisao.

 U suton najduže noći, ušunjala se u jednu od ulfskih pećina i pronašla prazan mešak. Bio je okovan ledom, ali je u njemu još pulsirala pupčana vrpca. Gonjena ostacima životnih sila, sila stvaranja, potiskivala je sopstveno telo dok nije, polako i mučno, u potpunosti uraslo u kosu. Suprotno smeru rasta kose: kosa sama usisala je život i bujala nauštrb njegove energije. Postala je samosvojna, samodovoljna, čist život, lagan i vazdušast, bez opterećenja tela o kojem se trebalo brinuti.

Vijugajući poput paučinaste zmije, izašla je iz meška i iz pećina i uznela se na nebo.

Ništa bez pozivanja na Bibliju?

Malo mitologije, biblijske.

Ljudi vole mitove, oni su zbunjujući i istovremeno, u tome, baš zbog toga, utešni.

I danas tamo lebdi, donoseći dažd ili svetlost, zasipajući Ulf uzvicima,slikama, bojama, toplotom, bolom, srećom ili muzikom.



(foto:  http://www.casedimage.com/2012/10/13/hand-in-hand/)