Čitala sam o privilegijama identiteta, da. U feminističkoj/humanističkoj
teoriji: iz povlašćene pozicije koju
zauzimamo, imamo teškoća da razumemo probleme sa kojima se suočavaju ljudi koji
ne dele naše privilegije. Ono što je nama "lako" i dostižno, drugim
ljudima, koji su rođeni i žive u manje srećnim
okolnostima, potpuno je nedostupno. Naše povlastice mogu biti u toj meri
ugrađene u društveni sistem da smo potpuno nesvesni činjenice da nam startne
pozicije nisu svima iste.
Da bismo razumeli tu činjenicu, i poziciju drugih ljudi,
potrebno je, verovatno, da se teorijski potkujemo.
Ali ono što je, bojim se, još potrebnije, jeste da malo više
razmišljamo i pokažemo malo više empatije. A gubimo i ono malo osetljivosti za
druge ljude kroz život u kaljuzi, u glibu sebičluka, koristoljublja, nebrige,
sitnih, ličnih interesa.
U okviru akcije "Srce za decu", čini mi se, između
ostalih bolnih priča, govori se i o siromašnoj desetočlanoj porodici. Neko na
"Fejsbuku" komentariše kako mu je dojadila sirotinja koja se množi
kao na traci a onda traži pomoć od države. Država, kaže, nije dužna da pomogne.
Niko nije dužan da pomogne. To je stvar, kaže, dobre volje.
Nadovezuju se slični i još gori komentari. Zašto siromašni
ljudi rađaju decu? Zašto ne rade ? Ne mogu da nađu posao? Zašto nisu završili
škole i fakultete pa da mogu da nađu posao? Kao ono - zašto je ostajala u
drugom stanju a ja treba da joj kupim
pelene? Kao ono - zašto je ostajala u drugom stanju ako ne može da stoji u
supermarketu, u pošti, kao ono, zašto se vozi javnim prevozom ako je trudna,
kao ono, zašto vodi decu u banku ili gde već, da bi brže došla na red, zašto ih
ne ostavi babama, kao ono, zašto ti dete u sedmoj godini ne zna da pliva ili zašto
ne ide na neke "aktivnosti"? Kao ono, ja sam se za sve u životu
izborila sama pa ne razumem kako ti ljudi ne mogu isto što i ja?
Da li si se izborila sama
ili si imala, kao i ja, roditelje koji su ti omogućili da živiš bezbedno, da
se školuješ, da imaš redovnu zdravstvenu zaštitu, da živiš u gradu sa odgovarajućom infrastrukturom ili u
njegovoj neposrednoj blizini, u toplom stanu ili kući sa strujom i tekućom
vodom, mašinom za pranje rublja, televizorom, bibliotekom?
Nisi morala da ideš kilometrima, ako ikako, do škole, ako ti
dozvole da ideš u školu jer neko mora i da brine o mlađoj braći i sestrama i,
uostalom, otac smatra da ženska deca i ne treba da se školuju. Nisi morala da
obavljaš sve kućne poslove ili da počneš da radiš sa trinaest, petnaest,
šesnaest godina da bi tvoja porodica imala šta da jede. Nisi morala da se udaš
u sedamnaestoj jer je neko to odlučio umesto tebe ili zato što nisi videla
drugi izlaz iz beznađa, misleći, naivno, da će u braku biti bolje, bežeći možda
i od zlostavljanja i svakako od zanemarivanja. Nisi morala da rodiš prvo dete
sa osamnaest jer ti niko nikada nije objasnio kako sprečiti trudnoću, i u
"najboljem" slučaju znaš za mesnu baba travarku koja prekida trudnoću
štikaćim iglama i čajevima od maka. Nisi morala da ideš iz trudnoće u trudnoću
jer se nasilnik ne može naterati da
koristi kondom, ili to neće kada je pijan, ili ne zna ni on. Nisi morala da
trpiš jer nemaš gde da umakneš, nemaš kome, jer te porodica ne prima, a ne
možeš da opstaneš sa platom nekvalifikovane radnice i sezonske beračice voća,
ne možeš ni sebe da izdržavaš, a ne možeš decu ostaviti njemu. U najboljem
slučaju on je samo - potekao iz takvog istog krila; neznanje, nedostatak
obrazovanja i teški i loše plaćeni poslovi se prenose kao genetsko opterećenje,
a nas su učili u školi da nije tako i nikako ne bi smelo da bude tako, jer svi su
rođeni jednaki.
A onda otkriješ da je to nežno ružičasto biće koje neodređeno
mlatara ručicama jedino koje ti uzvraća ljubav i za koji nisi grdoba,
bezvredna, otpad, šljam...za koje si...sav svet. I ti si čovek. Sreća te nisi u
Indiji gde bi, kao ona žena iz
dokumentarca o femicidu, morala da ugušiš osam novorođenih, svojih, devojčica, samo zato
što su devojčice, i ostaneš bez ijednog deteta.
Mi sedimo u svojim tapaciranim stolicama, za svojim
monitorima, sa svojim internetima i online novinama i "Google"-om, i
osuđujemo ljude kojima bi bila potrebna neverovatna snaga i sreća da dostignu ono što mi uzimamo zdravo za gotovo. Nekada
su nam na meti siromasi, nekada Romi, nekada žene iz sigurnih kuća, nekada
radnice u "Maksiju". I svi oni, tako, postaju sami krivi za svoju
zlehudu sudbinu. Zgodno: skinuti sa sebe nekakvu moralnu obavezu da se pomogne
i istovremeno se nadojiti samozadovoljstvom jer mi, eto, nismo tako nisko pali.
 |
| Vesna Kojić: Beograd |
Kaže Vladimir Vojnovič
u "Pretendentu na presto", pokušaću da prepričam po sećanju, da je
svima nama potrebno da osećamo da smo bolji nego drugi. Pa ako to ne možemo,
onda nam je potrebno da osetimo da bar nismo
gori nego drugi. A ako ne možemo ni to, onda nam je potreban makar onaj jedan u kog ćemo upreti prstom i reći :
"Eto, on je gori od mene!"
Korisno je biti
otpadnik, taj jedan, najgori u nečemu, makar nečemu. Korisno je izbgubiti
povlastice dobijene rođenjem - korisno je makar zamisliti - da smo ostali bez raznoraznih olakšica dobijenih zahvaljujući naciji, boji kože,
rodu, konfesiji, bogatstvu, mestu rođenja, lepoti, odsustvu hendikepa. Srubiti
sve kulturne i nasleđene haljine sa sebe i zamisliti neko sasvim drugačije
polazište. Da li bismo se nalazili tu gde smo danas, gordo tvrdeći da smo
"sve sami postigli"?
Za kraj, objašnjenje:
ne pretendujem da budem društvena aktivistkinja i može mi se zameriti, u tom
smislu, da moja pisanija više liče na ispovesti pune patetike nego na teorijski
utemeljen angažman. Ja, međutim, i ne želim da pobegnem od lične
zainteresovanosti za problem jer verujem da smo najbolji i najmotivisaniji, i
da društveni aktivizam počinje tamo gde nas nešto boli. To nas onda čini osetljivijim i za
probleme drugih ljudi i spremnijim da uključimo i tamo gde nismo neposredno
izazvani.
