Tada
su se hleb i mleko kupovali u prodavnici na ćošku. Danas više ne kupujemo hleb
i mleko, niko ne pije mleko. Nikad me nisu slali da kupim hleb i
mleko.Strašno sam volela da idem tamo sa Žici i čeznula da jednog dana sama
kupim hleb i mleko, kao druga deca. To je bila „ekspozitura“ trgovinske
ustanove „Banovo brdo“ ili kako se to već pompezno u socijalizmu zvalo, DOO,
OOUR, DTR...a mi smo je zvali „Kod Spasoja“. Spasoje je bio glavni, a osim
njega bio je tu i Dragiša. Žici ih je zvala „Dva medvEda“ jer su bili
korpulentni. Spasoje je imao nekako pritvoran, zaleđen osmeh, kao prethodni papa
Benedikt, takav neki izraz, ali ipak mi
nije bio nesimpatičan. Dragiša je imao gustu, tamnu, kovrdžavu kosu koja je počela
da se povlači iznad čela, mesnate uši i pune usne. Češće sam sretala Spasoja, a
Spasoje je u tom mestu i živeo. I bio
glavni. Nisu imali mašinu za sečenje salama, Spasoje je nožem sekao s prsta debeo
parizer, na masnom papiru. Računao je koristeći se papirom i olovkom, tim istim
masnim papirom i običnom grafitnom olovkom. Bila je tamo i neka kasa, ali
valjda je voleo da sve prvo preračuva „peške“.
Ispred
su sedeli lokalni pijanci i natezali iz „unučića“. Jedan, toliko potamneo od
nečistoće i alkohola da je izgledao kao Aboridžin, a i takvu je nekako
fizionomiju imao. Njega je moj ćale našao kako leži i spava u jarku pored
kontejnera (tad su već postavili kontejnere) na -15 stepeni. U kontejner su
bacali žar iz peći, kontejner je bio topao, i zemlja je toplija ispod površine,
tako se nije smrzao. Dugo smo ga posle još viđali, imao je izdržljivo, to
namučeno telo.
Osim
„Kod Spasoja“ bila je i „posluga“. Samoposluga. Tamo je
bilo svačega, svezaka, nekakvih keramičkih ukrasa, slatkiša...i sve si mogao da
biraš. Volim koncept samoposluge, ne volim da komuniciram više nego što moram, i ne volim da
tražim. U „poslugu“ nismo išli često.
I
posle, osamdesetih, mislim, otvorio se „privatnik“. Imao je ime-zagonetku –
Dragić Dubravac, ime liči na prezime, prezime liči na ime. Kao i svaki
privatnik, zatrpao je prostor robom od poda do plafona. I imao je „rinfuzu“.
Šećerne bombone, svilene bombone, čokoladne kugle, napolitanke jedne, druge,
treće. Ugljenohidratni raj, ako zanemarimo činjenicu da sam već onda bila
svesna svoje groteskne pojave i smeha koji ju je pratio. Ali te čokoladne
loptice sa lešnikom unutra, to je bila panaceja za sve jade i tegobni pubertet.
To sam kupovala od džeparca.Mada nisam imala klasičan džeparac.
Sve
prodavnice smo zvali „radnja“. I poslastičarnica je bila „radnja“, pa kad bi me
vaspitačica, psiholog ili neko drugi pitao šta mi radi mama, ja bih odgovarala
da mama radi u „radnji“. Posle mi je bilo krivo kada sam shvatila da ispada kao
da je neka piljarica, mada ni to nije sramota, ali mama nije bila piljarica. Bilo mi je još krivlje kad sam saznala da je mama
studirala elektrotehniku.A sad mi je krivo što sam imala potrebu da je pravdam
jer ona je bila ispravna. Stidela sam se
toga što sam nosila nove cipele, i što je Žici živela sa nama, i što nisam
morala da idem da kupujem hleb i mleko. Stidela sam se toga što je mama to
mogla da nam priušti, a to nije bilo sramota, mama je radila i ništila sebe za
to. Nisam smela da se stidim. Deca su govorila da imam sve petice zato što mama
donosi kolače u školu.
Godinama
kasnije, neki prijatelji mog tadašnjeg dečka pričali su kako su čuli za neke
„poslastičare sa U. koji imaju bazen i kuću koja liči na avion“. Nije uopšte
bilo tako. Nismo imali čak ni gipsane lavove ispred ulaza. Uopšte nismo bili ni
desetina onoga što su o nama govorili, bili smo nešto sasvim drugo.
Mi
nismo nosili „najke“ i „starke“ ni jeli kolače ništa češće nego druga deca.
Jeli smo hleb i mleko.
Нема коментара:
Постави коментар