Memento mori

            Već duže vreme je ta misao treperila negde u njegovoj glavici. Došao bi do ideje o tuđoj smrtnosti, i o starosti, zainteresovala bi ga svaka zagžena buba i krvavi leševi životinja pored puta. I meso, odakle dolazi meso? Ali uvek bi se tu zaustavljao, verujem više zbog toga što ga toliko zastrašuje da mu je bilo užasavajuće i da izgovori: "Mama, moram li i ja da umrem? Morate li i vi da umrete?" A on je dete koje se zadovoljava samo jasnim, egzaktnim odgovorima. Neodređena rešenja koja daju nadu nisu mu dovoljna.

            Živo se sećam sopstvenog shvatanja smrtnosti. Prvog saznanja, negde sa pet-šest godina, i kasnije, dublje elaboracije koja me je trajno rastočila - kao i većinu ljudi, verujem. Ideja koja je dovela do najvratolomnijih religijskih i filozofskih konstrukcija mora biti mnogima krajnje uznemirujuća. Šta je u osnovi našeg straha? Znam da je u osnovi mog - strah od nepostojanja. Strah od toga da te - nema. A to me parališe podjednako kao i misao o kraju vremena, konačnosti ili beskonačnosti svemira, na kraju, i ideja o besmrtnosti i večnosti je podjednako strašna.

Pitam se, ponekad, nije li u osnovi mog straha nekakav nepatvoreni egoizam kojeg nisam ni svesna? Ako me nema, nemam čega da se bojim, zar ne? Zašto bih se plašila toga što me neće biti, na koncu ni ranije me nije bilo a ljudi su se rađali i trave su rasle i vode su tekle i svemir je bio mlad i Indija je slobodno plutala okeanom? Zašto bi trebalo svemu da svedočim, ako je, u krajnjoj liniji, sve tako kako izgleda?

            Rekla sam mu, i čvrsto verujem u to iako je potpuno neutemeljeno - može biti a i ne mora - da neću umreti sve dok mu budem potrebna. Najteže stvari u roditeljstvu uvek su mi bile: podebljati tamo gde sam i sama tanka, dati pouzdanje tamo gde ga nema i samopouzdanje tamo gde i tebi upadljivo nedostaje, dati odgovore koje ne znaš, utešiti tamo gde ti bol razvaljuje utrobu, umiriti tamo gde i tebe razdire strah. Rekla sam mu da neki ljudi veruju u Boga ( i ne mislim da decu treba indoktrinirati ateizmom baš kao ni religioznošću. Pri tom se uglavnom misli na tradicionalističku, ritualističku religioznost kakva je tipična na našem tlu). Rekla sam mu da niko ne zna šta se dešava posle i da treba biti sada i ovde, a za posle ćeš videti kad posle dođe. "Dajem ti ovu fotu da ne kažeš ni crno, ni belo, ni jeste, ni nije".

            Posle dva dana došao je i rekao da misli da sam u pravu. "Ja sam tek dete, nisam još ni odrastao. Nisam još nikome ni tata", rekao je. Moj mudri, mali, uplašeni sin.

            Grdila sam ga danima zato što se ponaša beslovesno, nezrelo, neartikulisano - skače, divlja, glupira se, neozbiljan je, mada zna gde to ne može da radi i tek pomalo prelazi tu granicu. To je glupo.

            On je tek dete, rekao je.

            Posle. Neka bude ozbiljan posle.

Sam

            Deca su surova zato što je svet surov  i zato što im  poručuje: "uklopi se ili crkni".  Danas je dril za decu  uobičajen - baleti, školice jezika, privatni vrtići, plivanja, tenisi, šahovi, borilački sportovi. Sve  to, uz nesumnjivu korist koju donosi, nekad i previše potencira takmičarski duh, rangiranje, mapiranje, segregaciju. Svima su puna usta socijalizacije: "Daj dete na neki sport, da se malo socijalizuje!" Pod socijalizacijom se, najvulgarnije, podrazumeva da dete nauči da prima i zadaje udarce, to jest, da se osposobi da ih što manje prima i što više zadaje.

            Ne postoje školice za učenje društveno prihvatljivog ponašanja, da i ne pominjem toleranciju, empatiju, toplinu. Ni roditelji nisu baš mnogo namerni da decu uče da ne osuđuju otpadnike sistema (njihovog malog, školskog ili vrtićkog sistema): važno da njihovo dete ne bude autsajder. I bitno je, kao što je divno govorio Vojnovič, i za njih kao i za decu, da nađu tog jednog u kog će upreti prstom i reći: "taj je gori od mene!" Tako se etablira i potvrđuje njihova pripadnost tom konkretnom društvenom organizmu. Deca brzo nauče da odstranjivanjem - verbalnim, fizičkim - otpadnika dokazuju da oni sami nisu, i neće da budu otpadnici, i primenjuju to dosledno, grubo i nemilosrdno. Ako je samo jedan neprilagođeni na nivou kolektiva, ona će ga potpuno isključiti ( "dobra deca" će najčešće biti nezainteresovana za njega, dok će se mali nasilnici utrkivati u izrugivanju i odbacivanju) i pretvoriti mu život u pakao.

       Jovan (nazovimo ga tako) je išao u vrtić i, sada, u školu, i nesumnjivo je i za jedno i za drugo savršeno sposoban. Ne znam da li je on samo "čudan" dečak ili ima nekakav visokofunkcionalni oblik autizma, Aspergerov sindrom ili nešto sasvim deseto. Znam samo da su još u vrtiću deca procenila da je on drugačiji,  izbegava kontakt očima, priča neobične, često morbidne stvari i ponekad se neuobičajeno, nesnađeno ponaša. Najviše me podseća na to kako su  u "Arturu" objasnili - kako osobe sa Aspergerom vide svet. Jednostavno je drugačiji i to se odmah uočava, ali je i drag, simpatičan, dobronameran dečak koji nikada ni prema kome nije bio zao ili grub. 

            Od početka su ga izbegavali i uvek se, u redu pred školom, držao za ruke sa jedinim Romom u razredu, koji je takođe shvaćen kao autsajder. Kada je taj romski dečak počeo da se druži sa Bogdanom, Jovan je ostao sam. I sada je uvek sam: ako neko dete ostane bez "para" radije će ući samo u školu nego da se drži sa Jovanom za ruku. Deca su bivala sve doslednija u odbacivanju i sve grublja. Ako bi se Jovan nekome od dece obratio, dobio bi viku i grdnju, gurkanje, i konačno jednom prilikom udarac gomilom knjiga po glavi. Učiteljica je intervenisala, došli su roditelji , Jovana više niko ne udara ali ga uporno izbegavaju i to mu jasno stavljaju do znanja. Svi se igraju "šuge" ili "ledenog čike", ali Jovanu to ne dozvoljavaju. Da nevolja bude veća, njegovi roditelji, pretpostavljam, rade, i on dolazi (i odlazi) organizovanim prevozom u školu. U toku prevoza je siguran, ali u školskom dvorištu nema ko da ga uzme u zaštitu niti da se zauzme za njega. Druge roditelje to ne zanima. Nemaju vremena, nemaju interesovanja, nemaju vremena da primete tamo neko dete koje je i ovako i onako čudno  - i  treba ga izbegavati.Mi za svoju decu hoćemo najbolje, to je naše pravo, je li tako?

            Bila sam otpadnik , iz ovog ili onog razloga, i u osnovnoj i u srednjoj školi. U dobroj meri to je odredilo moje stavove, odnos prema svetu, ciljeve i postignuće. Učinilo me je osetljivijom na tuđu patnju ali me je, verovatno, koštalo  životnog uspeha. Život ima smisao za ironiju, ponekad veoma gorku, rekla bih. U svakom slučaju, sada i jesam pomirena sa tim, ali se još uvek živo sećam detinjstva i mogu gotovo da opipam ono što Jovan i deca poput njega osećaju. Lako je "stajati na braniku svoje posebnosti" sa ličnom istorijom, porodicom, sopstvenom zrelošću iza sebe.

           Tog dana, kada nisam mogla više i kada sam ga odvela da se igra sa drugom decom, a njima rekla da se igra i on "i tačka", izašao je iz škole držeći Bogdana za ruku, i nadam se, iskreno, da mu je to ulilo malo, malčice, mrvicu poverenja u svet i u ljude. 

Užasno je biti dete i biti sam u nepoznatom svetu. 

Užasno.