Svinja

            Šta vam prvo padne na pamet kad pročitate ovu reč? Sus domesticus ili neka nesimpatična, neuljuđena, zapuštena, neumivena osoba?

            Svinja je više definisana onim na šta nas asocira nego sobom samom. U mnogim kulturama je prokažena, marginalizovana do te mere da se smatra nepodobnom i za ishranu. U našoj kulturi, međutim, iako je hraniteljica siromaha i bogatih, majka prostih jela  i delikatesa, ona se takođe smatra prljavom, gadnom, podjednako u doslovnom i u simboličkom značenju reči.

            Meri Daglas, govoreći o Levitskom zakoniku, definiše nečistotu svinje (kao uostalom i nekih drugih životinja - otpadnika) kao posledicu njene "nesposobnosti" da se uklopi u jasnu shemu sveta Izraelićana (uzevši u obzir njeno ponašanje u ishrani, to jest, samo to što ne preživa,  i oblik njenih papaka) ("Čisto i opasno", Bgd. 1993).        

            Ali ona u našoj kulturi nije nečista u smislu da je nepodesna za jelo; naprotiv. Ona je samo vredna prezira. Da li će se lakše ubiti i pojesti prezrena životinja od one koja je cenjena ili kojoj se pripisuju nekakve više vrednosti? Verovatno.

            Svinja je životinja toplih očiju sa svetlim trepavicama, kože koja je vidljiva; iako, razume se, ima dlaku kao i svi sisari, ona nije odlakana ništa više nego čovek.

            Kod teških opekotina, pokušava se sa transplantacijom laboratorijski uzgajene svinjske kože, jer je najsličnija ljudskoj.

             Istraživanja kognitivnih sposobnosti pokazala su da je svinja nesumnjivo inteligentna životinja.

             Nasuprot još jednom zakorovljenom mišljenju, svinja nije po prirodi stvari prljava. Uzmimo u obzir da su svinje zatvorene u malenim oborima i prinuđene da gaze i riškaju (što im je prirodna potreba, koliko i nama kopanje nosa, recimo) po sopstvenom izmetu. Prljave su jer nemaju drugog izbora. Kad kažemo da je nečija kuća "kao svinjac", činimo nepravdu svinji jer ona nije odgovorna za žalosno stanje svoje tamnice.

             Svinja se valja u blatu da bi se oslobodila parazita, za razliku od, recimo, alkoholičara sa kojima se poredi ("leži u jarku, pijan, i valja se po blatu kao svinja") koji to čine usled potpunog odsustva samokontrole.

            Svinja se smatra prljavom i zbog toga što će pojesti sve što se pred nju baci - od voća i žitarica preko otpadaka i pomija do strvine i plastike. Baš kao i čovek.

            Osmišljavajući principe razmnožavanja, priroda je više vodila računa o njihovoj praktičnoj nego hedonističkoj svrsi, ali orgazam kod svinja, potpuno nekorisno, traje oko trideset minuta. Baš kao što je i kod čoveka orgazam nešto "nepotrebno, a lepo" kako bi rekao Bora Ćosić (ne o orgazmu, doduše).

            Svojim tužnim skičanjem, providnim ušima, toplom, ružičastom kožom, tihim groktanjem i gurkanjem, nema male životinje koja na ljudsko novorođenče podseća više od praseta. "Prase moje", tepaju roditelji bebama kad su posebno razneženi.

 Ali: "krmačo debela", "neraste", "svinjo smrdljiva, pijana", "muška šovnisitčka svinjo", "veprina primitivna" i još sijaset drugih svinjsko-ljudskih simbioza u jeziku.

            Možda baš zbog toga što nam je toliko slična, mora biti i toliko odbojna. Možda u svinji vidimo sve ono neuljuđeno, neprerađeno, sirovo, necivilizovano u sebi. Ne - divlje; divlje životinje se poštuju, njihovoj snazi, brzini, srčanosti, agresivnosti se divimo jer su na suprotnom polu od nas. Svinja simbolizuje ono ne-ljudsko u čoveku; hraneći se svinjskim mesom, mi jedemo ono životinjsko u sebi, istovremeno ga apsorbujući i uništavajući, istovremeno razgrađujujući i obnavljajući mapu sveta i sopstvenog bića.

            Moj otac se nekad zanosio mišlju da bude "farmer", pa smo gajili i klali svinje. Pojam o smrti formirala sam upravo kroz scene svinjske daće koje su, na početku mog sećanja nekako grubo i raksalašno zabavne, uskoro dobile obrise nečeg konačnog, ropca, agonije, ubistva, pomešanog mirisa krvi, izmeta i istopljene masnoće.

             Moj otac bi rekao kako bi praktični srpski seljak o svinji fatalistički  zaključio: "Tak'a joj sudbina", dok bi pristavljao vodu za šurenje i oštrio nož.

 Pomireno, baš kao što ni tom seljaku samom nije bila potrebna neka posebna svrha, rodiš se, jedeš, piješ, plodiš, množiš i mreš.

            A moja majka je napisala pesmu koju ću pokušati po sećanju da citiram:

         

           Krv, krv svuda po travi,

            I nož,

           nož u grlu svinjskom.

           A dete pita:

           "Mama, zašto je gica crvena,

           i zašto ne trči više?"

          Da li da ti kažem, dete,

           da je u nožu smrt,

           da je smrt crvena

          Ili da te lažem?

Da li je besmisleno tražiti sliku sveta, osu na kojoj je ona građena, u kobasicama? I razmišljati o svim svinjama i prasićima koje smo pobili i ugradili u svoje tkivo, o svemu bestijalnom što smo sahranili da bismo ga ponovo rodili ?

Mor Ve Ötesi - Güneşi Beklerken. Amateur, personal review

This album opened itself up to me like a revelation. If listening to 30 secs sample has given me a taste of "good, expectedly good", after  listening to the whole deal, all 12 songs, and giving myself time to feel and digest what I've heard, I'm knocked off my feet.

It is a handful, or better, heartful of different journeys, places and atmospheres. Mor Ve Ötesi have matured, ripen musically and emotionally. There's strong and thick rhythm section, Kerem Özyeğen's guitar virtuosity, Harun Tekin's voice has never sounded more technically perfect, convincing and sincere. Personaly, my favourite features of MvÖ's music have always been: marvelous combining of  backing vocals, unexpected melody modulations and unique orchestrations. Here, those features are stonger than ever.

From catchy, solid rock "Sana Değmez", through "Boş Bir Dünya" with its dashing refrain and Harun Tekin's voice in low register underlining the song, through sad, strory-telling-like "Eski Sarkisi", spiced with  perfect dosage or oriental touch.

Suggestive whispery beginning of "Son Sabah" leads to an unexpected change of tempo and almost romantic, flowing refrain.

Warm, soft Burak Güven's vocal accompanied with dissonant, disturbing orchestration in the middle and final section of "Mermiler"

"Bahar", one of my favourites - energetic combination of electronic sound with crushing guitars and rather complicated  bass line.

"Denize Doğru" brings us warm breath of summer breeze, trembling guitars and beautiful colision of Burak Güven's and Kerem Özyeğen's  voices. As we're used to hear these two in the background, it was a great idea to give this well coordinated duet - a leading role. It gives a special touch to this beautiful, reassuring song.

Clear, clean, blue, gentle "Oyunbozan" is yet another gem with simple but unique guitar style. Its suggestive,  not too artistically uncommunicative structure makes it a perfect promo song.

So far fans' most favourited, seems to be "Yağmur, Teşekkürler". It's a beautiful, soft slow song with unexpected dominant usage of keyboards and cello, untypical for Mor Ve Ötesi. It convincingly mimes raindrops, whether you take them literally or metaphorically.

Jazzyish, contemplative "Tamiri Mumkum Kalbine" and  somewhat discontinuous, harmonic experiment "Gel Söndur Beni" take us to the last, but certainly not least , the song album's been titled after (with every right), "Güneşi Beklerken". It is a hard, emotional, heartbreaking, midlife song with a beautiful melody and ingenious, almost Baroque orchestration, with dominating harpsichord-sounding keyboards. Sung perfectly, Harun Tekin's voice is strong, deep and full, it almost breaks with emotions  at the highest chorus peak, still it doesn't sound pathetic or overdone. Lack of backing vocals underlines his ability to transfer the genuine feeling, even to those (like myself) who can't quite understand the lyrics. True meaning lies within music, instruments, voice. It's a rare and outstanding quality. This song somehow is an abstract of my personal history of music, music I've loved and felt deeply, from Bach, Henry Purcell,through Simple Minds to The Verve and Mor ve Otesi themselves. Everything's in it, I can sense it while it fits its place perfectly, making probably one of the best songs I've ever heard, and proving homonymous album  - a masterpiece.

Ružni, (prljavi), zli.

Ponovo sam naišla na čudovišnu i opasnu tvrdnju da su ružni ljudi zli. Evo kako argumentacija ljudi koji promovišu ovaj stav ide: ružni ljudi su nesrećni zbog svoje "estetske uskraćenosti", zavidni i ljubomorni, mrze ceo svet i zbog toga postaju ostrašćeni, loši i pokvareni. Ovoga puta u isti kontekst su stavljeni poimence i debeli ljudi, mada se često, kada se govori o ružnoći, i oni tu podrazumevaju.
Prijatelji mi govore da biram gde ću emotivno da se unesem i "kakav čovek, onakva i beseda", ali ovu prvorazrednu glupost i odvratnu diskriminatorsku generalizaciju sam čula i od nekih, inače, mudrih i meni dragih ljudi (koliko god neverovatno to bilo). Nešto moram da kažem; mozak, utroba mi doslovce gori od otpora i neslaganja.
 Šta je ovde pogrešno?  Ne  znam ni odakle da počnem u kontraargumentaciji za tvrdnju koje je do ove mere apsurdna. Možda je to uzaludan posao; trebalo bi mi nekoliko godina i ko zna koliko čukanja po tastaturi da bih dotakla SVE ono što je ovde pogrešno.
Pogrešno je prvo to što se polazi od pretpostavke da postoji univerzalni stav o tome šta je ružno. Lepotni standardi su pre svega kulturno uslovljeni, i prelomljeni kroz naše emotivne i intelektualne impresije -ovo je notorna činjenica, jasna svakome ko i malo razmišlja, pun je internet referenci o tome, koga zanima. Evo, npr. http://eapanthropology.wikispaces.com/The+beauty+myth+in+media ili http://tissasasnida.net/wp-content/uploads/2012/03/The-Beauty-Myth-Naomi-Wolf.pdf
Pogrešno je i to što se podrazumeva da je lepota vrhunski i jedini važan kvalitet koji čovek može da ima, i da, ako njome nije obdaren, mora za to na neki način da kompenzuje. Čovek je mnogo više od svoje spoljne manifestacije. Objektifikacija ljudi uopšte, je, čini mi se, indukovana iz objektifikacije žena - zašto se uostalom žene zovu "lepšom polovinom" čovečanstva? Lepota je kvalitet koji se pre svega očekuje od žene, ona je ta koja treba da bude dekoracija, prijatna za oko, privlačna, poželjna. Ako joj to nedostaje, neće moći da nađe partnera, seksuslna apstinencija je, razume se, pogubna, a bez dobrog kurca, logikom mizogine žabokrečine, odnosno bez dobrog pražnjenja muda ako je muškarac u pitanju, nema mentalnog zdravlja i mira u svetu. "Objektifikatorima", ljudima koji se pecaju samo na lepotu, neshvatljivo je da ljudi mogu biti privlačni i zbog nebrojeno mnogo drugih stvari, a ne samo zbog simetrije lica i dobro postavljenih i oblikovanih sekundarnih polnih karakteristika.
Pogrešno je i to što se zaboravlja da stav prema sebi ne mora nužno odgovarati stvarnosti; neki veoma kvalitetni (u svakom smislu) ljudi su bezrazložno samokritični, neke sasvim prosečne osobe su beskrajno samozadovoljne. Da li su zli ljudi koji su lepi, a misle da su ružni?
Pogrešno je krajnje pojednostavljenje i instrumentalizovanje ljudskih emocija. Sposobnost za saosećanje i uživljavanje u tuđe uloge, želja da se razume tuđa pozicija i napor da se prema ljudima ponašamo onako kako bismo voleli da se oni ponašaju prema nama, mnogo je važnija za odnos koji ćemo uspostaviti sa svetom oko sebe nego naš fizički izgled.

Stvar sa debljinom je još gora jer, po ovom modelu razmišljanja, ona kvalifikuje ljude kao slabe, beskarakterne, sa nedostatkom volje i inicijative - kao da ste sebi nalepili na čelo tag "beskičmenjak". Pogrešno! Najlakše je smršati; ići kroz život kao gojazna osoba podrazumeva dvostruko dokazivanje i dvostruku borbu da vas shvate ozbiljno, da vas ne tretiraju kao klovna ili pljuvaonicu. Ne može svako da bude debeo; proći kroz školovanje, vršnjačko verbalno nasilje, podsmeh, snishodljivost ili  poniženje na svakom koraku u životu traži veliku snagu duha. Debljina je ponekad svojevrsni lični otpor prema svetu kakav jeste, i vapaj da se pogleda malo dalje od očiglednog. (npr. http://www.libela.org/sa-stavom/2845-debljina-kao-cin-otpora/ )
Uostalom, zašto se zaustaviti samo na debljini? Zašto ćelavi ljudi ne nose perike ? Zašto nesavršeni ljudi ne koriste usluge estetskog hirurga? Ako nemaju novca, zašto ga ne zarade, zar su toliko nesposobni? Šta da radimo ako nam je dete ružno? Da ga bijemo? Da se uvede obavezno ispitivanje genetskog materijala a "ružni" fetusi abortiraju? Miriše na nacionalsocijalizam? A stav da je nečiji fizički izgled dovoljan da odredi njegov karakter, odnos prema svetu i aspiracije? Nije li on sam po sebi monstruozan, koliko i zamisao o njegovoj upotrebi u praksi?
Ponekad me užasava naše učmalo, zlobno, mudrosersko društvo ljudi koji znaju sve o svemu i iznose olako krajnje uznemirujuće ili otvoreno opasne stavove. Ako se osobe  koje ne ispunjavaju nečije, ko zna kako određene, estetske standarde, ovako tretiraju, ne mogu ni da zamislim šta se dešava npr. osobama sa posebnim potrebama, sa invaliditetom,  homoseksualnim osobama, Romima, i svima drugima  koji iskaču iz te odvratne planačke uniformnosti, na ovaj ili na onaj način.

Hajde da završim sa nečim vedrijim. Većina nas veruje da su deca , posebno mala deca i bebe, najiskreniji, najneviniji, najprostodušniji deo čovečanstva. Kod beba se, negde u trećem mesecu,  javlja tzv. socijalni osmeh, jedan od prvih oblika svesne, namerne komunikacije sa spoljnim svetom. Bebe tada čak i ne razlikuju majku, vizuelno, od drugih likova. Savršeno im je svejedno da li je osoba iznad kolevke lepa ili ružna, plava ili crna, bleda ili tamnoputa, nosata, zrikava, bubuljičava ili asimetrična.
Bebe reaguju osmehom na LJUDSKO lice.

Sarkazam

Ne ide mi sarkazam. Ponekad, retko, kada imam posla sa baš teškim gmizavcima od ljudskih bića, uspe mi poneki štos. Inače se i ne trudim. Daleko sam od čovekoljupca ali ne dočekujem a priori na sakrazam kao na nož. Ne umem da budem kučka, nemam sposobnost da inteligentno ponižavam ljude oko sebe, a nemam ni želju. Ako mi se nešto ne dopada, a ne ugrožava me neposredno, udaljiću se, neću hraniti svoje samopouzdanje nadgornjavanjem.

Sarkazam podrazumeva da ste bolji od onoga čemu se podsmevate.

Podrazumeva takođe i da uživate u žrtvinom nerazumevanju.

Podrazumeva da se samozadovoljno predajete svojoj superiornosti nad objektom svog podsmevanja, nesvesnom da je predmet sprdnje,

Podrazumeva ponižavanje drugog ljudskog bića, a da ono nije ni svesno da je poniženo.

Podrazumeva samodovoljno, autistično predavanje sopstvenom smislu za humor.

To je nešto kao intelektualna masturbacija.

Vrlo cenjeno (videti Dr. House-a na primer), uostalom.

Ne umem. Ne ide mi.

Intro

Kad sam bila mala, stalno su me šišali na kratko. Verovatno iz praktičnih razloga, ili su možda shvatili da je moja lepota ionako diskutabilna. Meni to nije smetalo, do trenutka kad su nepoznati ljudi počeli da mi se obraćaju kao dečaku, a ja postala svesna da nisam dečak. Čak ni tada nisam insistirala da puštam kosu; bile su to osamdesete godine, kratke frizure su bile moderne.

Umesto toga, stajala bih pred ogledalom i pokušavala da zamislim sebe kao odraslu osobu sa dugačkom kosom. Za sve ono što me je tada mučilo govorili su: Jednog dana sve to će ti biti smešno. Bila sam debeljuca, ni muško ni žensko, moje sigurno porodično okrilje bilo je u stvari zmijsko gnezdo, a ja sam se držala tog zmijskog gnezda jer mi se činilo bezbednijim od spoljnog sveta. Nadala sam se da ću porasti u ženu, samosvesnu i sigurnu - koliko mi je onda to bilo moguće da zamislim.

Danas sam odrasla žena. Sa dugačkom kosom (poludugom, da budem precizna, ali bivala je i vrlo duga tokom ovih godina). Moj rodni identitet sada mi je jasan, više u intelektualnom i emotivnom, nego u vizuelnom smislu. Diplomirala sam etnologiju ali ne mogu da nađem trajan i pristojan posao. Porodica iz koje sam potekla više ne postoji, oba moja roditelja su umrla. Imam novu porodicu, dvoje divne dece i posledice postporođajne depresije pride, i supruga koji se ne meša ni u svoj, ni u bilo čiji drugi posao. I dalje mi slike iz detinjstva nisu smešne. I dalje imam previše kilograma i premalo samopouzdanja.

Utoliko mi je mučnije da stojim pred ogledalom i pitam se - kako i zašto sam završila ovde, i kako sad da odavde izađem?

Ovaj blog je moje ogledalo, i ujedno moja terapija. Zato, ako se među ljudima koji budu čitali nađu i oni koji bi mi rekli  da treba da se trgnem, da se osvestim, zbog svoje dece ako ne zbog sebe, da ništa ne pada s neba, da čovek mora da se grči, da ne mogu da podnesu kuknjavu, neka se udalje bez komentara, niko ih ne primorava da čitaju a savetodavaca ionako ima i previše. Svuda. Ja to i radim. Trzam se. Da ne bih potonula u besmisao.