Померање времена

            Пробудим се у осам сати и погледавши на дисплеј мобилног телефона, схватим да је девет. У мојој тврђави, на мојим механичким сокоћалима, клепсидрама и пешчаницима, и даље је осам, мој незнајући свет хоће да има своје време - али неумитно сам умрежена и повезана са пулсом савремености, колико год да се опирем. Тако усним у свом дому, осећајући се ушушкано, понеговано и заштићено, да бих ујутро видела да је свет, да је његово време, његова ужурбаност у бесмислу безглаве муве, провалио обноћ моја утврђења, пљунуо на магијски круг, погазио босиљак.

            "Чување дневног светла", још једна бесрамна измишљотина. Продужен је радни дан, продужено је неуморно трчање од једног до другог задатка, од једног до другог миљоказа, од једног до другог темељца преко ког смо изградили крхки, несолидни бондрук живота.

           

Пробудим се, тако, у осам сати и схватим да је већ девет и да је комад јутра украден. Усним као несигурна, бубуљичава, дебела девојчица препуна опрезне наде и пробудим се као несигурна, изборана, дебела жена која дува у наду да би је распирила. Усним, сећајући се поподнева за великим столом застрвеним мушемом, мог затворено пркосног: "Ја ЗНАМ шта је истина, не мора нико други то да зна!" и очевог поспрдног - "Ево га, опет, борац за људска права!" На моје грађевине се насртало и увек су биле слабе. У тој, једној, саркастичној реченици случила се цела моја судбина. "Људска права" - има ли синтагме која је више оскрнављена и обесмишљена, са којом су се чешће разметали недостојнији људи, за још недостојније циљеве! Јер, једино право је право јачег, док свуда по земљи посрћу и пузе невољници, унесрећени, болесни, унижени, заборављени, остарели, усамљени људи. Људска права ропћу у силоватељском притиску моћи и новца, и не дао Бог да кажем да немамо сви једнаке шансе, да су неки једнакији од других. Лицемерје и отровно саркастично глуматање постало је опште место - не сме се рећи да је цар го, да капитализам убија и да нас кошта напуштање Бога, да је апсолутна слобода апсолутна будалаштина и да се човеку у шаке не могу препустити морални закони. 

Право јачег, моћнијег, право оног првог узурпатора који је отео пшеницу, који је рекао - ово је моја њива, ово је моја воденица, ово је моја трешња и мој жир, оног првог који је да умео да превари, да украде и врати се као господин, оног првог који је човека узео за роба, жену за слушкињу и наложницу, оног првог који је побо заставу на брдо и рекао - ово је моје, није божје, није свето, није свачије! - његово је право извор сваког закона. И зато данас о свему што по земљи стоји одлучују аутомати који су их наследили, умивени и неговани, у dress code упаковани службеници, мале сивкасте радилице које о свему доносе ноту, формулар и пропис; увек из недара извлачећи једну те исту апотеозу: СЛОБОДНО ТРЖИШТЕ, ЈЕДНАКИ УСЛОВИ ЗА СВЕ, СПОСОБНИЈИ ПОБЕЂУЈУ, ЕВОЛУЦИЈА И БОРБА ЗА ОПСТАНАК...и, протегни се колики је губер, не мисли да ти ико ишта дугује, твој факултет је безвредан, не треба нам тоје знање него употребљиво знање, не заљубљуј се у фрајера изван своје лиге, средња срећа је најбоља, мора да се ради, немој да се жалиш, имаш децу, живи за њих, плати, не може шут са рогатим, немој да се заносиш, гледај од чега се живи, мора да се ради и трпи, спусти се на земљу, пристани, вежбај, нисам те ја разводила, ко ти је крив и што си се удавала, а да њему ипак нешто не фали, уђи у систем - добићеш олакшице, потпиши да си један од хиљаду. Један од милион. Један од пет милиона! Један од седам милијарди!

Пробудим се, тако, мислећи да сам још дете и да ћу кроз прозор угледати бор са којег ноћу хукће сова, а гледам бели људски мравињак у згради прекопута, осећам бол у зглобовима од свег тог стајања и посртања, тегљења и напињања, труљења и труњења, невидљива ужад вуку ме из кревета у украдено време. У том времену други су се заљубљивали, други су сликали и певали, други су писали докторате, други су доносили паметне одлуке, други нису имали децу, други су водили децу на море, друге су волели, за другима су жудели, други су имали препаметне потомке на коју су бабе поносне и једва чекају да их виде...и живот је прошао! у сталном покушају да се сачувам, да се осмислим, да се оградим, да се пронађем, да покушам опет, и опет, док нису сви покушаји исцрпљени, док нису сва врата ћутке позатварана, док нисам све окајала и признала - гола сам, сљуштено је са мене све што сам на себе наслагала да се заштитим. Пробудим се мислећи да сам дете "ево га борац за људска права!" које тврдоглаво, сањарски, хоће да мења свет. А свет вртоглаво увире у бешчашће и мрак - и ми се томе једнако вртоглаво прилагођавамо.

Јесам ли икоме својим постојањем учинила разлику? Је ли све што је у мене уливено умрло ту, као у трулој гробној јами?

фото https://gorganews.gr/wp-content/uploads/2017/09/klepsidra.jpg

СВАКИ ЈЕ ТВОЈ

            - Постоје женска езотерична знања, и ти си их и сама посисала - па добро, не баш посисала са мајчиним млеком, у време твог рођења веровало се да се сисе неопростиво опуштају дојењем - посркала са првом флашицом "Импамила" или како ли се већ звала формула. Онда си томе присуствовала, опсервација са учествовањем, је л' да, кад си дрпала мамину плаво-зелену сенку и са Виолетом се увијала у њене индијске мараме, кад си кокетно држала оловку у руци претварајући се да пушиш на муштиклу - рекла је, међутим, грубо срчући и гасећи сопствену цигарету притиском кажипрста на пепељару.

            - Онда си сигурно чула - мушкарац је глава, жена је врат, мораш да га пустиш да он води игру, као у валцеру, мораш да га пустиш да верује да је његова задња, "лака доминација" - рече један климав курац некидан на свом блогу, па си сигурно чула - сваки је твој! - погледа ме, подижући обрве.

            - То је истина, знаш. Сваки је, у потенцији, разуме се, твој, и ти то знаш и сама, само још ниси одувала миленијумски пепео самомржње и самокритике са себе. Знаш тачно шта треба да урадиш и шта би могла да освојиш неки, било какав, случајни егземплар..."узмемо било који троугао, правоугли или оштроугли, шиљокуран или кривокуран..." да парафразирам твоју мајку. Знаш врло добро и сама, шта би требало да обучеш, шта да истакнеш, како да ходаш, како да се осмехнеш, како да га гледаш широм отворених очију уплашеног ланета, како да му дуваш етрогенско-прогестеронску есенцију у фацу и шаљеш таласе пичкиног вуга са сваким трептајем, знаш како да му душу преореш дивљењем, како да га ухватиш под руку као да је то камена мишица Стивена Сигала. Знаш како да патвориш интелектуализам али тако да је он увек паметнији, музику али тако да је он увек талентованији, да га храниш али тако да су његове шницле у меду, (после којих ти усере кухињу од плочица до плафона) најјачи афродизијак знан човечанству. Знаш како да му се обратиш са "директоре", како да му ненаметљиво попушиш ахахахаха, ненаметљиво, таман тако да постанеш секретарица, знаш како да се нагузиш да те пусте преко реда, знаш како да му помилујеш длакави кажипрст као да си се курца ухватила, па да ти не напише казну за паркирање - све ти то већ знаш! Апсолутно знаш како да те најпре примети, у коју боју да се офарбаш, како да забацујеш косу, у шта да "уложиш", да УЛОЖИШ јеботе! Ево, ја , да ми је нешто био ћејиф, скинула бих двајес кила да ми струкчић буде танак, научила бих да ходам на оним курвањским штиклетинама, оперисала бих ову претенциозну носурџу, направила једну прћу да могу само да га брчкам и облизујем усне испод њега, и да видиш бокоре курчева око мене! 

Мушкарац ти је једноставан, јесу ли те тако учили? Мушкарац, pluralia tantum, једна бесловесна множина, као стока, као планктон, дакле стока иде тамо 'де је гониш, масовни планктон право киту у уста. Дабоме, киту у уста, то то је најважније знање, банану у шаке да вежбаш, и да ти не буде гадно да прогуташ или да ти заврши у оку. Дакле, мушкарац је млозина тестостеронског механизма, тако су те учили. И како се данас та дијалектика појачава, што реко бата Маркс, супротности су се заоштриле а човечанство се деградирало, тривијализовало, порнографизовало, отупело, редуковало, искварило, и сад смо окружени карикатурама полних органа! Погледај Сорају - она је непосредна асоцијација на полни орган, пичка на родиним ногама, жена ушла у кинту и направила се на пичку! Онда на ту меснату непосредност додаш нечег мало мрачног, неког мазо-зачина, неке морбидне поетике и ето ти их, има на буљуке да их разгониш. Жена са тајном, којом јебеном тајном кад је све на извол'те! А можеш и то, да кокетираш обликом, погледом, као јасика-трепетљика, жена са тугом у очима, уплашено јагњешце које вапи за утехом, и чиме ли ће да те утеши него курчином у дупе, разуме се! Латентни педофили обожавају недозреле жене, па их онда макљају ко у оној Лемовој причи о Ијону Тихом.

И тако, видиш, кад каже - знао сам да свака жена може да буде моја - знаш и ти да може сваки мушкарац да буде твој, увек си то знала. Требало је мало порадити на физикусу и то је све. Све остао могла би врло уверљиво да одглумиш, да се наиграш игара до миле воље, али шта? Одувек си се питала - ШТА ТИ ТО ТРЕБА? Шта ће ти СВАКИ мушкарац? Да се пробаш и доказујеш? Да шеташ смрдљиве, тупе, самозаљубљене мајмуне? Да те јуре исуканих курчева у покушају да ти их негде гурну? Да те ватају за дупе у пролазу и да мисле да, као и свака курва, волиш грубо? Да те потржу, деградирају - зашто? Да се цео живот претвараш да си нешто што ниси, па то је као да цео живот живиш не скидајући оне одвратне пуш-ап брусхалтере са фишбајнима? Зашто, која је сврха?

То има смисла ако ти је циљ да се бавиш проституцијом, или да се добро и богато удаш, да постанеш нека медијска звезда или уђеш у посао осмочасовног секретаричког лакирања ноктију, да живиш као птичица у златном кавезу и летујеш по мајоркама и бахамима којекаквим, па да правиш лепе слике за Инстаграм, хипертрофирајући до неба пренадувану лаж.

Тај живот, то тамањење мужјака и одабирање најпогоднијег - најпростији је, најрудиментарнији облик женског који постоји и ти си се тога одувек гнушала. Наравно, неко би сад могао да те пита - је ли боље да у четрес и кусур имаш такве шаке и седиш ту и нешто пишеш, и нешто мислиш, и седиш тамо поред оног црног зида и нешто кењаш и плачеш, али ти и сама замисли - какав живот за тебе има више смисла? Ко си ти? Шта је то што ти, ТИ САМА, желиш?

Јер, само уколико тако одлучиш, и ако то за тебе има смисла - можеш постати Козмо кокош in no time. Ми жене, одувек смо то знале.

Но, знам  где те сврби - ти би да си хранитељица, исцелитељка, свештеница, шаманка, Маgna Mater избораних, великих дојки, да си мудрац у крилу Бога, да је твоја полност, и твој род, само део моћног  плетива у којем си пре свега човек са душом и интелектом, па тек онда човек са родницом и материцом. То, такође, можеш да будеш, у узаном кругу посвећеника, тамо где кокоши и мајмуни немају приступ, и ако имаш среће да наиђеш на некога коме си, таква, потребна.

А живиш у свету силиконизованих и аутоматизованих мужјака и женки који симулирају живот. Твоје самопоуздање нека извире из чињенице да је такмичење са таквим искривљењима бића потпуно беспредметно, немогуће!

Слава Богу те од њих губиш!

Слава Богу те немаш шансе у  њиховој изопаченој трци.

фото:silhouette ow a woman, Jenna Childress

Слободна љубав, слобода против љубави

             Када се уђе у спрални ток, када се ближимо увиру, догађаји се убрзавају. Технологија, економија и друштвени односи никада се нису мењали онако брзо као данас.

            Васпитавани на теорији еволуције, склони смо да видимо напредак у свакој промени. Симптоматично је колико је тај напредак постао вербална формула, некакво модерно, секуларно "Алилуја!" - скоро ми је ово пало на памет када сам гледала неку опскурну емисију на ТЛЦ-у, где су учесници, о сопственом мршављењу, говорили -  "I am making progress", "to make some progress".

            Прогредирање је једини идеал, без идеје о правцу у ком идемо - а прогредирати се, узгред буди речено, може и у амбис. На латинском "progresso" управо значи - ићи напред; те тако, за нас је данас важно само кретати се и мењати, без објашњења куда и зашто.

            Ако је у времену хуманизма човек мера свега, зар не би било логично претпоставити да прогрес подразумева да човек живи боље и потпуније, да може да оствари своје потенцијале и потребе? Истина је да су револуције, раднички, женски покрети, покрети за национално ослобођење - изборили осмочасовно радно време, опште право гласа, слободу у избору партнера, једнако право на рад, наслеђивање; право исповедања вере, стварање националне економије.

            У постмодерно доба, постепено се губи идеја -  који је то идентитет у чије име говоримо? Шта је то - човек? Ако покрети које помињем нису били у стању да одреде човека, макар су могли да дефинишу општељудске потребе; да нађу, дакле, заједнички именитељ појма "човек" и да се боре за опште добро - ако не за читаво човечанство а оно за један његов велики део. Данас смо сведоци опште партикуларизације: некада снажни покрети попут женског или "левог" (најопштије узето) одлучно и чврсто жмуре на убијање и ускраћивање темељних радничких права, на бескрајно исцрпљивање "људских ресурса" (сам овај израз је једна ужасна дехуманизација и деноминација човека) Трећег света, на проблеме жена - радница, мајки, жена са села и затворених патријархалних средина у којима је обичајно право и даље моћније од државног; на злоупотребу моћи да би се дошло до секса, и томе слично. Пут ка даљем "прављењу прогреса" без идеје куда се жели ићи долази до парадоксалних ситуација: рецимо, истовремено се инсистира на употреби родно сензитивног језика - и бришу се родне разлике, увођењем некатегорисаног, неодређеног рода и његовог слободног избора. Или: акције попут недавног иступања са паролом "Абортус је женско право!" у секуларној држави у којој је абортус дозвољен и о њему постоји врло либералан закон (када је о овоме реч, важније би било да се позабавимо питањем зашто се код нас абортус третира као средство контрацепције, а проблем локалног феминизма било би уопште узев, питање женског репродуктивног здравља, и знања).

            На делу је модерно ропство: пре свега, у земљама са незамисливо јефтином радном снагом (за наше појмове), са развијеним sex trafficking-ом, шеријатским монархијама или феудима нарко-картела; али ни западни човек није мање роб: принуђен је да се стално мења, прекарни рад тера људе у модерни лумпенпролетаријат, џентрификација у бескућништво; компетитивни систем гони људе да се стално мењају и "усавршавају", али да не буду у стању да се игде укорене; знање је све шире и све површније, и да би се тим, површно упућеним људима руководило, неопходан је читава класа, сада већ добро разуђена, менаџера. Људи који данас најбоље зарађују су управо припадници те, посредничке, класе, чији је посао тешко описати.

            Читав систем срачунат је на то да вам се ували нешто што вам не треба за новац који немате: да се створи потреба тамо где не би ни требало да постоји и да се принудите да за то радите као магарац.

            Да би се одржао привид економског раста, човек је принуђен да се смањи. Зато се, као непотребни баласт, морају одбацити оне неодредиве и "неекономичне" људске потребе и стремљења попут жеље за укорењенишћу, разумевањем, пријатељством, љубављу, сарадњом; анахронизми попут части, искрености, милосрђа, правдољубивости, самилости, идеала, попут жеље да се свет учини бољим и лепшим за све. У таквом, вулгарно материјалном свету, нема места за ишта трансцендентно. Нема музике: свет је сведен на опште тонове; нема боја и валера, јер - чему то? То ничему не служи.

            То се, разуме се, одражава потпуно на међуљудске односе. Љубав је прокажена, изјурена као некаква романтичарска тлапња која је у нескладу са прогресом. Ко данас има времена да се посвећује љубави? У генерацији наше деце не постоји "веза" у оном значењу у којем смо ми ову реч користили. Они су у онлајн везама, Инстаграм везама, постављају poll-ове у којем питају да ли би с неким у "блеју" или у "везу" (при чему је та веза тек нешто мање лабав однос од заједничког "блејања"). Бракови опстају у генерацијама четрдесетогодишњака, педесетогодишњака, по инерцији - као заједничко "господарство" функционално у оној мери у којој постоји трпљење и жмурење.

            Постоји армија слободних младих и средовечних људи која нема намеру да улази у било какве емоционалне ангажмане. Уместо веза, постоје "шеме": у много категорија, почевши од онлајн флерта, сајбер секса, сајбер романсе па до остварених секс-комбинација. Као и у сваком пословном подухвату, они не желе да улажу тамо где немају јасну добит; не желе да улажу осећања и своје драгоцено време, не желе да се везују и сасвим су отворени у томе да им је потребан само голи и непатворени секс.

            Секс је дислоциран из љубави, и vice versa. Ићи дугим и мукотрпним путем емоционалног улагања да би се оно потенцијално изјаловило и да бисмо остали "сува курца/пичке" данас мало коме пада на памет. Симптоматично је, да се управо овакав однос према сексу и љубави  јавља код особа које су биле систематски (сексуално) злостављане. Уколико не  оду у потпуни целибат, љубав и секс доживљавају као две недодириве појавности, а секс добија укус и зачин насиља, перверзије и изопачења. И то се, управо, данас и догађа: модерни начин живота који је изнедрен деловањем суровог рационализма и либералног капитализма, управо нас - злоставља, непрестано нас јебе у мозак, и ми реагујемо као злостављано чељаде. Да бисмо могли да се без зазора спарујемо са неким са ким нисмо блиски и коме не можемо тек тако да се препустимо, могу нам послужити помоћна средства - од опојних, до сексуалних помагала. Незамисливи производи који излазе у сусрет свим могућим фетишима (од разних справа за мучење, преко којекаквих бат плагова, стреп-он-ова, преко стопала са вагином до читавих лутака различитих врста и облика) преплавили су Интернет, и тржиште уопште. Порнографија је надохват руке, доступна свим узрастима и свим, па и оним најопскурнијим укусима. Овакви садржаји, су, најчешће, први сусрет младих људи са сексом - насилно, дистанцирано сударање меса, грубо, са све новим и јачим надражајима, који постепено долазе до границе не моралног - већ допустивог, и легалног. Секс који порнографија нуди нема никакве везе са емоцијама, али има са понижењем, мучењем, злостављањем, доминацијом, демонстрацијом силе. Изговор за сваку неподопштину од које се човеку понекад смучи, јесте - "consenting adults" формула. Свако, дакле, има могућности и права да оствари и најболесније замисли, уколико за то нађе саучесника. А то са љубављу и емоционалним садржајем нема више баш никакве везе.

            Узгајани на идеји да је љубав превазиђена, напорна и да је велико "смарање" до ње доћи, а да је секс неопходан и лако доступан, улазимо у еру када ће - бити заљубљен, волети и до телесне љубави доћи постепеним интелектуалним и душевним приближавањем и сједињавањем постати некаква ретроградна, антимодерна, примитивна тежња.

            Да је традиционална породица у узмицању, неспорно је, али чак није ни у томе ствар; она је више елемент друштвене структуре него емотивни однос. Сада се, упар са породицом као "преживелом" институцијом неслободе и принуде, одбацује моногамни, дуготрајни емотивни однос као нешто што нас, у површном свету вазда у промени, непотребно сидри и спутава.

            Зашто би се човек "мучио" да се посвети другој особи и да са њом оствари дубоку и трајну везу (која подразумева и сексуалну), када је много лакше ићи од "шеме" до "шеме" у самозабораву и самозаљубљености? Популарна психологија саветује нас: "Заљубите се у себе!" и мада је, разуме се, наклоност према себи и самопоуздање човеку неопходно, оно не би требало да искључује могућност повезивања - а изгледа да управо то почиње да чини. Живимо у свету нарцисоидних монада, одвојених од света (сем у домену користољубиве интеракције), па, чак и ако нам се то не допада, самољубље постаје начин да се заштитимо од других. И спирала опште, нарцисоидне атомизације, одстрањивања свих веза са другима - улази у свој врх, увире у самоуништење.

            Секс је кроз читаву људску историју био обавијен велом тајновитости, скривен - али не само због тога што је везан са прокреацијом па га је требало регулисати, него зато што је он интиман чин крајње блискости и сједињености двоје људи, и у томе има елемената сакралног. Свести секс на бесомучно спаривање деградира га и тривијализује. Лепота полног чина између двоје људи који се воле није у "пражњењу" и ослобађају напетости, није у гимнастицирању и испуњавању потребе, него је у пуњењу енергијом и љубављу блиске особе, у пожртвовању и посвећености; тиме што се човек од секса може уздржати, он је способан и да телесну љубав не расипа на површне и безвредне односе, на пуку пенетрацију меса у месо.

            У време када свака сексуална склоност, сваки "кинк" налази своје испуњење и одбрану, има смисла заложити се за трајни хетеросексуални однос двоје људи који се воле практикују "обични", такозвани "ванила" секс. Већ много пута сам чула како такав пар "не зна шта пропушта", како је то наивно и смешно и свакако ће осетити потребу, временом, да својој вези дода неки зачин.

            Па, дозволите да људи данас смеју да уживају и у таквој перверзији, где ће једини зачин бити - апсолутна љубав.

            Љубав, у коначном збиру, мора поново постати већа вредност од слободе. Иначе смо, сасвим сигурно, пропали.

           

фото: https://www.c4ocradio.com/

Боли ме дупе ионако не читате

Хијероним Бош: Врт уживања

Свако јутро почиње неутешјем јер се мора, јер некога мораш да приволиш на обавезу мрску, и ходањем, драже ми ходање него гужвање са ранчевима у мору забунданих телесина, необррррријаних надувених губица и празноглавих, масних бубуљичаваца забијених у телефоне, разногатаних; драже ми је шетање јер покушавам да дишем, да се саберем, пре него што ме дан ошамари још једним неуспехом, још једним поразом, још једним непослухом, још једним небригом; дан за мене не мари колико не маре ни они које највише волим, јутарња студен и магледни обриси неми су и слепи за мене, руминација, руминација, ово ти је руминација сад кажу треба шетати шумом а где ми је шума и где ми је, где, где ми је време, где ми је самоћа, ако већ брига неће и не може постојати? Где ми је време, јутрос, у Универу хлеб, месо, супа, пире у праху, без кафе, имам пола сата да припремим супу, пире, кобасице, воћну салату које нико неће јести јер "нема ничег доброг",  то је вероватно истина, добро се мери капима, остало су обавезе, само, када дођеш прекасно и штрчиш на ободима света којем не припадаш, нико нема обавезу према теби. Твоја улога мери се пријатношћу коју пружаш, а обавеза је у најбољем случају трпљење твојих расположења, тешко је да се појми да готово цела недељна плата оде на покушај да се чељад збрину и уподобе и да је 486 за излет, 240 за телефон, 1490 по стану за уређење улаза, 100 за поклон, 100 за слику, 50 за маркицу да не остане ништа, новац не постоји, једем одвратни жу-жу журећи на посао и то је моја мера пријатности, укус палминог уља тек пре него што се прогута, масажна уља никада неће додирнути моје непце, исто као што нећу носити чизме и нећу ностити минђуше, али зато косу перем свакодневно. Не може ме се оптужити за прорачунатост, то је гнусна и страааааашна увреда коју не опраштам, и не може ми се из даљине серендати како би требало ово или би требало оно, ти очекујеш превише, средња срећа, то је сад тако, ти знаш да ја не могу, ти знаш како ја живим, (и баш ме брига кога ћу да наљутим), то је глупо, ти мораш да разумеш, не морам ја више ништа да разумем, не мора ни мене више нико да разуме кад већ неће, и онда мислимо о концепту, од чега, од снега, од тега од бега од гега ОД ЕГА се може направити концет, од две хармонике које се развлаче у истом ритму, од иконописа тривијалности, од кувања, од сиса, од  Инстаграма, од пљувања по опонентима, од циганисања, од одеће, јебали вас концепти, више нема ничег аутентичног и срца су вам се спарушила и претворила у метрономе који куцају дај дај дај дај приметите ме, обратите позорност, ја сам неко, упаднем између чекића и наковња НЕКИХ и оних који упорно говоре да је субдина бити нико, јер си нико, рођена ни у чему и ни од кога, без постигнућа, без праве трауме ах алкохоличар је тако опште место без упорности без талента без труда јесте лења сам, јесте зајебала сам, јесте, моја је мера да будем нико јер прах сам и у прах ћу се претворити и заправо једина је улога пружање услуга пробуди дај доручак гони у купатило сипај сок одведи у школу придикуј кувај пери чисти мачја говна чисти људска говна, понегуј, учи многоугао мала писана слова породица мама тата оп где је тата брат и ја сеоба Срба улна и радијус потетоши, сложи кестен шнит, запиши немој да погрешиш, разбила си тањир нико није никад ништа разбио, ти си, јесам, разбила сам сваки тањир откако је смишљен грнчарски точак само да престану ти прсти оптужујући уперени само да престане тај тон кад си тако паметна, ето нисам паметна, да сам била паметна направила бих од живота концепт, од кувања концепт, имала бих ТВ серију најбржа српска еротска куварица и кувала бих све ово за петнаест  минута голог дупета јер сисе су већ виђене, скувајте ово и подајте му и пичке и хране нашла бих оца своје деце, пријатеља, саборца и сви би били пуни лове да бих могла да финансирам свој следећи концепт, рецимо рибање купатила за доместос и оркестар у ритму Рахмањиновог трећег,  еминентни стручњаци произвели би ме у нову Марину Абрамовић или барем у нову Сузану Манчић, исто је то ионако, симбиоза градско брдске елите у којој је само важно да будеш неко или знаш неког или држиш неког за јаја. Мени спочитаваш елитизам као да ме не познајеш, мени спочитаваш лов на трофеје, погледај ми руке несмајнице, погледај ми новчаник два пута су ме ове године пљачкали, не знаш ти, као што нико вероватно и не може знати, највећи проблем у животу није интелигенција него срце, осећајност је јебено порклетство, рећи ће ти да си хистерична, да си детињаста, да си патетична, да си слаба, да си кукавица, да мораш да очврснеш, да си посесивна, људи једни друге не могу поседовати ма је л' тако а могу ли људи људе волети, може ли људима да буде жао да тај којег воле не воли довољно или воли више или воли неког другог или је брижан према неком другом, или има обавезу према неком другом или им обећање дато неком другом, и то се онда сабијаш и онда ти музичко и Кантар и Копривица који вероватно једини сад може да разуме, онда си савијена и сабијена толико да све попрска, прска под притиском немоћи и тражења концепата и сви су важни неадекватности и кажу то је ПМС то је криза средњег доба то је женска хистерија хистера ὑστέρα материца моја материца је у реду хвала на питању боли ме дупе шта труне сада у њој и лој и зној и гној и сој и прскају згажена зрна грожђа, и то тако остаје

Кругови конзумеристичког пакла

            

             Кад су оно оближњи "Макси" реновирали, не могадох се отети устиску да је намера била успоравање куповине, прављење гужви, намерно стварање зачепљења на стратешким местима где су смештене оне ствари које морате да купите тик до трица и кучина које ОНИ хоће да купите, гурање у маси прегрејаних тела; ту је вештачко осветљење под којим губите појам о времену, бесконачно чекање на каси, умилни звон аларма и генетски модификоване музике, ту су пепељасти радници обезбеђења у зарозаним панталонама од листера које никад нису виделе чишћење.

            Свуда је исто, живот се своди на чекање, чекање, чекање, чекање...Чекате да негде, у маси истих дођете на свој ред, узмете своје добарце, изборите своју правицу; чекате јефтиноћу која се сада зове АКЦИЈА! јер вам то даје илузију да у нечему учествујете док, заправо, стојите, пасивни; и само сабирате АРТИКЛЕ у своју корпу, ви, чукунунук, далеки  потомак дичног ловца-скупљача.

            Макар због тога што располаже са више простора, па ми не улеће свако мало некаква запршка + Раид са мирисом труле наранџе у олфакторну и интимну зону, посећивала сам ових јутара "Универекспорт".

            Тамо су радници обучени у зелено, као Хакслијеве "делте", тамо су такође направили реорганизацију недавно, али овде са другачијим концептом: простора је пуно, а роба распоређена мимо сваког принципа логике; па се узалуд лута да би се нашло потребно, човек се осећа као да баса по ходницима бесконачног лавиринта са чијих зидова на њега шарене кесице вриште: "Josh!", "Дај дај" "Баш баш" и он их трпа у корпу не би ли немани умирио.

            Онда дође на касу, а на каси бескрајан, бескрајан ред.

            - Како само једна ради? - вечито питање. "Једна" је - касирка. Број наместо особе.

            Само једна ради јер само једна и постоји, у потребном замењивом броју примерака, и ради све док не скапа.

            Радници се разбољевају и цркавају, машине су боље.

            "Универекспорт" је увео касе за самопослуживање.

          Нећу да идем на ту касу. Мрзи ме у овим годинама а у ово доба дана да буљим у екран и притискам тач скрин, хоћу да не мислим о томе. Хоћу да постоји човек који тај посао ради и који је за то плаћен као човек. Заболе ме да будем још и касирка, зашто тражите од мене да постанем обучени потрошач?

            Хоћу да будем обичан јебени купац!

            Да уђем у бакалницу и купим леба и уз леба.

Смучило ми се још кад су касирке постале родно неодређени касири, тако брзи да не могу да скупим све док он тамо заврши рачун (а прилично сам брза) кад су постали сви професионално намргођени и почели да говоре "Здраво" људима који би могли да им буду бабе и деде. Одвратни, морабити прописани, бастарди интимности и професионализма. А успут су на другим местима ницале неке ко зна какве продавнице, неког Жике Шлепера који се навозио крадене робе и украјинског женског меса гладном кафанском тржишту, па решио да буде газда, али да уложи  што мање а заради што више; њихови резачи саламе и читачи бар кодова редовно изгледају као дечје играчке, купљени ваљда кинески, најјефтинији...а њине касирке у ово доба године носе три дебела џемпера испод мантила, јер "саћу и њи да грејем хехе".

            Сваки газда сања да буде Мишковић или томе подобан Костић Тодорић, сваки тајкун у суштини је мали грамзиви црв за кога су људи и машине исто, замењиви, и мере се јединицама исплативости...

            ...мислим, док чекам на јединој каси, за којом стоји лепа плавокоса жена племенитог профила, косе подигнуте у пунђу. Ред се не помера - испред мене, седе главе комотно би могле да организују савет стараца, али не - они су овде због попуста, пардон, АКЦИЈЕ! за пензионере. У дубини просторије заводљиво ми, зеленим светлом, намигују касе за самопослуживање - дођи! Слободне смо! и ја схватам да ћу, ако мислим да икада изађем из тог конзумеристичког пакла, морати и ову вештину да научим. Натпис вели да на касама за самопослуживање не важи пензионерски попуст. Попуст плаћате делићем, малим временским одсечком свог живота, који утрошите чекајући. Скупо, богме.

            Биип - започните куповину, биип - ставите ваш артикал испред читача...уз четири, или шест, каса, само је једна несретница која ове Молохе и Баале храни новцем. И мислим - ето, смањио си себи трошак за пет радница за касом, имаш само једну; сада, додуше, имаш два радника обезбеђења, али њих и иначе ангажујеш преко агенција и плаћаш минималцем. Гњидо газдачка, компанијо, организацијо, аждајо, несоју алави!

            Пред главом ми промичу слике Црног петка (који с правом носи тај назив) и људи који један другог газе да би купили ...шта? Шта може бити толико неопходно? Хлеб? Литар крви? Или некакав брендирани комад текстила, храна која ће, колико сутра, завршити у контејнеру док сиротиња посвуда оболева и умире од глади?
            Човек ће опстати једино ако се пробуди, па своје потребе почне да своди на неопходности. Заиста, заиста вам кажем, преиспитајте сваку своју потребу; пре ће камила проћи кроз иглене уши но што ћете уз све то непотребно, стићи до Царства небеског.

            А машина ме љубазним гласом пита - да ли ЗАИСТА желите да завршите    куповину (ентер),

            да ли ЗАИСТА не желите кесу

            ДА НЕ

            Заиста,

      Заиста, заиста вам кажем - не желим кесу, не желим АКЦИЈУ! не желим ваш зелени ентузијазам, заиста, заиста вам кажем - желим само да одавде изађем и никада се више не вратим.

Црпећи мој новац, трошите моје време, сам мој живот.

А мој живот може бити и другачије утрошен. Имам паметнија посла.

foto / https://www.moseleyelectronics.com/2017/11/21/tech-your-halls-for-the-holidays-with-sony/shop27n-7-web/

Депресија. Сунце са површине.

Ограда: нисам психолог, немам професионалну апаратуру за дијагностику, ни недвосмислену дефиницију; но чини ми се да сам одмакла нешто даље од лаичког знања. Ја сам "корисник" како би се рекло банкарским речником.

Депресија није - повремена, и ограничена туга изазвана одређеним догађајем. Депресија није измаштана болест доконог и богатог градског бонвивана; још један концепт учмалог нарциса. Депресија, такође, нема насмејано лице Робина Вилијемса или прелепе манекенке који, у очајном акту против себе узимају у сопствене руке смртну (дословно) озбиљност насупрот лепршавости живота која им је додељивана. Депресија није туга, хир, покушај да се скрене пажња на себе, није лењост ни размаженост - у томе ћу се успротивити уобичајеном пресеку мишљења и сагласити са неколицином која недавно писаше о томе.

Депресија најчешће има лице жене са два-три прста дугим избојцима сиве, неопране косе испод некадашње боје, у неочетканом капуту, са колицима за пијацу у руци. Депресија може бити утрнуо поглед мајке која за руку држи дете док журе у вртић; може бити посивео човек са пластичном кесом на крилу, који клима, дремљив, на аутобуском седишту; усамљени младић који мази мачку или жена у белој кошуљи и тамним панталонама "на шав" која откључава врата празног стана. То су углавном људи које не примећујемо.

Не сакривају они нужно лице свог јада од нас: ми их напросто не видимо.

Депресији се настоји дати некакав ореол витештва када узима облик професионално оствареног, наоко ведрог човека који изгледа добро и брине о себи - а заправо ни у чему више не налази мотивацију и лепоту; покушава се болесном вратити достојанство тиме што се инсистира да је властан над животом, па га себи и одузме. А то, да се не лажемо, јесте храбар чин.

Нема, уистину, ничег витешког у депресији; потреба да се она сакрије од света пре је жеља да се човек ње, у себи - одрекне. Но то, наравно, није могуће и постаје и теже када остане сам и када се крабуље скину.

Депресија је пораз једног животног концепта, живот у рушевинама. Крах је могао изазвати неки догађај, а могао је свет сам постепено дотрајавати и постати нефункционалан. Човек, го и немоћан, поново покушава да пронађе заклон, али не успева, исцрпљује се у јаловим покушајима да од трошних остатака нешто сачини, да покуша да живи у некаквом холограму бившег света, али у неком тренутку схвати да су сви покушаји бесмислени, и настави да живи по инерцији. Или не настави, уколико напросто, у једном даху, не размишљајући о последицама, угаси светло - а = F/m, сила је недовољна, маса је превелика.

Да би се из овог стања изашло, човек мора да се преуми, и мора да учини то сам. У свету који је кородирао, у којем више нема ничег сем сипке земље кроз коју се пропада у црну рупу, човек поново мора да пронађе чврсто тле на којем ће да гради нови свет, по новом пројекту, можда неупоредиво скромнијем него што је био претходни, са рудиментарним материјалом. Тек да се има под стреху склонити глава. То је оно што обично зовемо смислом, моралним и вредносним утемељењем. Морамо у животу, таквом какав је, или у његовој перспективи, пронаћи нешто што што нам даје силу и сок; и то је посао за оболелог.

Да то учини, неопходна му је најпре помоћ других.

Ако желите да помогнете депресивној особи, немојте јој говорити како је вама, или неком другом, теже, али ето, ви гурате и даље; или упућивати на ону Теслину мисао да је човек рођен да трпи, ради и да се бори, а ко то не чини, мора пропасти, или га гонити на то да "буде снажан", "живи за децу", уверавати га да му је живот уистину прилично добар. То ништа не помаже, а може да увреди или гурне још дубље. Ако вас нервира, удаљите се. До овога ће човек доћи - сам; или неће уопште. Пошаљите га лекару, мада ја лично - опростићете ми, и немојте ме држати за реч - у антидепресиве не верујем, будући да не сматрам да је депресија поремећај биохемије; већ потонуће идеје сопственог живота и места у свету. Човек - не, не верујем да је човек најпре материјално биће, већ биће идеје, духа и енергије. Но то је већ друга ствар, не морате ми веровати. Ипак, антидепресиви могу имати смисла као некаква удлага у којој ће поломљена душа добити прилику да срасте; они јој само неће помоћи да срасте - то она мора сама, а начин за то треба да јој нађе ум.

Може помоћи поновно откривање света, као да човек изнова учи да хода. Може помоћи Природа, Љубав и Бог, уколико их можете наћи - све оно што човека надраста, за шта се може ухватити док покушава да се исправи. Важно је да се може наћи пријатељ, дете, мачка или пас, љубавник, на којег се може ослонити и у чију наклоност безусловно верује. Подршка је неопходна. Ако сте пријатељ депресивном, изведите га напоље, скувајте му чај од кантариона, платите му час јоге или му закажите код психолога, или идите са њим у цркву. Причувајте му децу и пустите га да иде да се сит исплаче на клупи у парку. Одведите га у парк и понудите му своје раме да се сит исплаче. Говорите му да га волите. Говорите му да сврха постоји и да ће је наћи. Реците му да је важан и да његов живот ЗА ВАС има смисао, да вама чини разлику. Говорите му због чега је све вредан, по чему је све упоредив и по чему различит од свих других. Подстакните га да ствара, шта год и како год може. Нека створи питу, нови распоред у стану, топлу поврћну чорбу, нову завесу за прозор у дневној соби или декоративно јастуче, цртеж, песму, дневничку белешку, икебану, шал, брош, играчку, фигурицу од глинамола, табуре од пластичних флаша омотаних картоном. Шетајте, разговарајте, пишите, грлите. И пустите човека да болује и оздрављује својим темпом - убеђујући га да му није ништа и да је све то "његово виђење" или биохемија мозга, вређате њега и његов аутентични доживљај. Разуме се да се вама то све може чинити као некаква исконструисана патња у наизглед добром животу - али, за њега је она стварна.

Из личног искуства говорим да недостатак животне силе и тај поглед из рушевина, управо, омета перцепцију, гуши рационалност и поиграва се осећањима. Дересиван човек није трезвен и његова осећања према другима су колебљива, до тачке у којој може бити непријатан по околину. У томе помаже ваша трезвеност и доследност - ако можете бити такви.

Заинтересовани може учинити да депресиван човек осети да је његов живот важан, а то је трун смисла у бесмислу које га окружује, квадратни милиметар постојаности.

Када се побије први клин, онда се депресија може рационализовати. Онда се може тражити лепота и добро у ономе што се има. Човек се осети као да је изронио, и свет који је до тада изгледао замућено одједном добија обрисе. Но, израњање може трајати дуго, неки остану без даха. Ако можете, будите им, или им понудите, тај зрак сунца са површине.  

   





фото: https://www.hindustantimes.com/india-news/delhi-world-s-most-polluted-city-mumbai-worse-than-beijing-who/story-m4JFTO63r7x4Ti8ZbHF7mM.html

Свет, јутрос, увек

Нена је јутрос худе судбине: неко јој је украо картон са тридесет комада јаја. Прича уличној колегиници шта јој се догодило.
Љубовија, храмљући, гура колица натоварена робом: купус, паприке, парадајз, небројене кутије које ће, правилним слагањем, сачинити тезгу где ће изложити своју понуду. Мршав, скврчен и искривљен попут свог повијеног носа, једва се носи са тешким товаром, застаје и хукће. До мало времена сретнем га у "Максију" са боцом пива, оном стакленом, на коју се плаћа кауција. Увек је само једна, али није иста: хераклитовски, пиво тече целог дана, јер никад иста флаша неће додирнути усне, пошто је Љубовија први до "Максија" па му је згодно да скочи и замени празну за пуну. Без кауције.Нико још није изнео робу, пластичне гајбице дуговрате црвенокосе жене стоје наслагане поред зида. Мора бити да су комуналци већ заређали "Козаром", успут, док су чекали бурек. Дуговрата црвенокоса (гле, није више ни црвенокоса - постепено се преобразила у плавушу) - је преко пута, у пржионици кафе. Девојка из пржионице, коже тамне готово попут кафе (предано неговане у соларијуму), њен је јатак: крије је док власти не прођу. Насмејана мршава жена из продавнице здраве хране јатакује Вечној Баби, чува јој и нешто робе у радњи. Но, упркос томе што је зовем Вечна јер је увек ту, зима-лето, прва дође а последња оде, јутрос нема ни ње.
Ружа и њена компањонка мисле на Митровдан: јасно, људи ће једни другима поклањати цвеће за славу. Сваки бизнис мора да се руководи календаром. Нема ни жене милих очију и изражених јагодица која продаје мек, млади козји сир.  

Мико је отишао Богу на исповест. Ни дана се није одморио. Питам се - како ли живи његова Смиља, од чега, хоће ли се враћати да продаје?
Прекопута је обично комшија са једном руком, коме Дуговрата помаже да врати кусур, а робу (везице першуна, мирођије, зелени за супу) већ људи узимају сами; но, на његовом месту само је шамлица јутрос.
Мршава, пегава зеленоока жена у црнини која стидљиво, на кутији, излаже неколико дуња, кесицу ораха, свеже млеко у боци од "Пролом воде" увек се љубазно јави и обрадује Филипу, па све мислим како би ваљало једном да купим нешто од ње, иако ми ништа од тога не треба.
Када увече одем код "Арене" видећу неке сличне, мале, обичне, добре људе како упорно и стрпљиво покушавају да живе, покушавају да заузму место између огромних бетонских блокова, тржних центара и аутострада, живе, тврдоглаво и жилаво као коров који ће рука каквог удаљеног центра моћи нештедимице да почупа. Они су ту уредили паркић, пред њим је подрум пића, ту узимају пиво и сокове, имају телевизор, па сад, по студени, овде и седе и гледају утакмицу. Са њима је и чупави, исцрпљени пас, осамнаестогодишњак, о којем се брину још откако је био штене.
И ово је етнографско освежавање, мислим (како је то лепо говорио Јован Цвијић за повратак племенском животу након пада српске средњовековне државе). Људи се опиру угњетавању, униформисању; гуше се од недостатка ваздуха у топлим бетонским кутијама, од ПВЦ столарије и "Форма Идеале", идеално формалне естетике; грцају од пореза, од кредита, десетака за царја и банку и врача и жбира. Живе на улици, сналазе се и налазе једни другима у муци и грчу. Јатакују, јављају да долазе комуналци, седе, пију, разговарају, смеју се. Помажу се. Беже из тобожеуређеног, а заправо стерилног, бахатог, злог света у коме су вечити аутсајдери, у коме их немилосрдно гази безлична, неосетљива држава за коју су вас век радили, док се нису пензионисали, док их нису поотпуштали. Сада су, као каква колонија лепрозних, која има своју организацију и своју етику, често темељнију, људскију и моћнију од сваког закона.
Верујем у добро докле год виђам ове људе и знам да они постоје, и успевају да преживе; и радије бих била са њима него у каквом монденском, пословном, академском, помпезном друштву пренадуваних сујета, лицемерја, заслепљујућег сјај и папирнатих осмеха.

foto: Internet. Zemunski buvljak