Istanbul

Sećam se unutrašnjeg dvorišta u gimnaziji; zatvoreno sa svih strana, samo jedna, neuočljiva gotovo, vrata. Celog života sam se osećala tako, poslednjih godina bez prestanka. Zatrčiš se, od uzbuđenja, od poleta, od strasti, od nade i za tren oka već se nađeš pred zidom. Kroz dvorišne prozore vide se nezainteresovane, zamućene prilike mimoprolazećih. Kao muva uhvaćena u papirnu kesu, zaludu mlati krilima, bučno i očajno. Nosim sa sobom svoj svagdašnji mrak.

Muzika me je nosila uvus, uvis, vukla me je za ruku, da mi pokaže da izvan tih zidova postoji veći svet, za koji sam znala i koji sam zamišljala. Sanjala sam o Istanbulu, zvuci koji su me vodili bili su otuda.

I desilo se. Ne znam kako se desilo.

Sama činjenica da je putovanje izgledalo izvodljivo bilo je kao dah reskog vazhuha usred ustajale, nepokretne tmuše. Opijajuće, vrtoglavo, da se zagrcneš od slobode.

Kao potraga za vodom života, zlatnom jabukom, Svetim Gralom.

Kao svet u ogledalu. Sve se činilo drugačijim: sitna izmaglica, poput miskroskopske kiše, koja je dolazila sa Bosfora i od koje sam stalno imala osećaj da kisnem a odeća i kosa bile su mi suve. Miris tople čorbe u restoranu u kom sam ručala pide sa govedinom, dobro začinjen. Trećina mi je bila i više nego dovoljna, bila sam presita od utisaka.

Krupnooke žene suptilnih pokreta. Burke i hidžabi, zlatni nakit, transvestiti sa predugim veštačkim treapavicama. Pijani momci od kojih sam malo zadrhtala na Istiklalu. Leblebije i neko nepoznato semenje u ćasi pored politre piva. Uske i vijugave ulice, kaldrma, dondurma, čilekli dondurma i kašičica čas u papirnoj posudi čas u ustima dok smo razgovarali. Ogromni "Ataturk", ja, kao čobanica prispela iz voza. Svetla, tu Selim živi, pomislila sam dok smo sletali. Vozačeva ćutnja i šimi čizme, beli pleteni džemper našeg domaćina, pogled na okićeni Istiklal sa prozora. Instant kafa ujutro, turska kafa u malim, lepo ukrašenim šoljama. To što sedimo na ulici, i svi drugi to čine - kao u nečijoj bahči, na malim rasparenim stolicama. Nikad se nisam toliko smejala. Ništa nije moglo da me porazi.
Sada sam neko drugi, govorim na tri različita jezika, sada sam putnik. Ogroman grad u kom se ne osećam izgubljeno jer su ulice tople i čarobne. Majice u Terhoz sokačetu. More crnih dugih košulja na bazaru. Gužva mi ne smeta. Mirišu začini, boje, srma, brendovi, imitacija sveta i kosmopolitizam. Sasvim sam dobro sakrivena u tom šarenilu, a sasvim dovoljno izdaleka došla da me dočekaju ljubazno.

Taj osmeh prepoznavanja ispod prosede, kratke i neuredne brade, klimoglav. Čak nisam mnogo ni zbunjena, pravim mali gaf u brzanju da odgovorim na pitanje. Kad dolazimo odnekud pa se ogledamo, tražimo sličnosti. Boravila sam sinoć u ovom prostoru ali sada stojimo na drugom mestu i toliko blizu da osećam miris ljudi na sceni. Neki dahtavi uređaj vlaži vazduh, valjda, i paradoksalno, u ovoj rupi manje kašljem. Čujem šta ne valja u izvođenju pa ipak je savršeno u toj nesavršenosti. Teška kožna cipela u jednom trenutku staje na setlistu i cepa je, ali neko istog trena donosi kopiju, pa opet vidim šta sledi. Podigni ruke, priča i priče, sve ono čemu sam se nadala, osim junaka romana koji me je, možda, najviše dotakao. I njegova kosa kao da je od srebra i sve svetluca. Preskačući kablove, osmehujući se, često dolazi na drugu stranu bine, želim da verujem da je to zbog naš usrdne, neočekivane pažnje.
Čekamo, potpuno sam probuđena, nikad nisam bila toliko budna. Čovek obrijane glave ima krupne i tamne kao šljive, blistave, prijateljske oči, lako je razgovarati sa njim. I dalje verujem da oči ne mogu da prevare čak i kada usne, lice, govor tela ili govor sam, to čine.
Nesporazumi koji me tek pomalo dotiču, ali bliži se kraj putovanja, još sutra smo tu. Gledam kroz staklo u malo dvorište po kom lenjo šeta belo-tigrasta mačka. Sa krive grane visi crvena ljuljaška, pitam se ljulja li se tu uvek isto dete. Mislim na moju decu, ljuljaju li se oni danas? Mislim na povratak sa zebnjom.

Razgovaramo, razgovor ide u smeru koji ne mogu da pratim. Nešto sam htela, ne znam šta sam htela, do objasnim koliko mi melodija i harmonija znači; "to što ti radiš meni znači život i zdravlje" - ne, u to niko ne bi poverovao; pa ipak mi se čini da je to  prepoznao, nekad, u nekom trenutku. Buni me veličina ega u kontrastu sa predusretljivošću i iskrenošću. Da, naravno, privlačan je taj srednji deo njegovog lica, oči i nos, na kome nema nikakvih intervencija, ali to nema nikakve veze. Znam da je vreme ograničeno, znam da se uskoro završava.

I dok gledam kako odlazi, crn, dugim koracima, znam da je jedan Istanbul za mene nestao. Doći ću ponovo, naravno, ali to će biti neki sasvim drugačiji grad. Nikad više neće biti prvi put, nikad ga više neću gledati kao novorođenče, tek otvorenim očima, propalo u vazduh iz svoje omeđene, sigurne crvene tamnice. Gledaću ga sa poznavanjem turističkih destinacija, sa obavezom da se provedem još bolje, sa predznanjem koje izvitoperi nevinost.

Koga imam u Istanbulu? Šta imam u Istanbulu?
Šta je sada tamo ostalo? Osim halabuke, gužve, koju nikada ne mogu do kraja da raspetljam?

I može li ovaj Istanbul zaista iko ikad voleti kao što ga volim ja? Tvrdom, nesalomivom, slepom ljubavlju?

Pinhani - İstanbul'da

Yol kenarında oynayan cocuklar gibi
topum kactı bugun yola
evin onunde sulanmayan cicekler gibi
basım dustu saksıma
İstanbulda kimim var
kimin icin bu toz duman
İstanbulda neyim var,
ne kaldı ki kalabalıktan
Kacamayıp da saklanan kedicikler gibi
sıgındım senin sıcaklıgına
sevemiyorsan istanbulu benim gibi
kacalım yine bozkırlara
İstanbulda kimim var
Yere dusunce kırılmayan bir oyuncak gibi
alıstım ben yuvarlanmaya

Pinhani  Istanbul

Kao kada se deca igraju kraj ulice
moja lopta je odletela na put.
Kao nezalivenom cveću ispred kuće
moja glava pala je na saksiju.
Koga imam u Istanbulu? Zbog koga je ovaj haos?
Šta imam u Istanbulu? Šta je ostalo osim halabuke?
Kao mačići koji se igraju, jer ne  mogu pobeći
Krio sam se u tvojoj toploti.
Ako ne možeš da voliš Istanbul poput mene
pobegnimo nekud u unutrašnjost.
Kao igračka koja se ne može slomiti ni kada udari na tle,
navikao sam se na padanje.