Još i ovo - 8. mart, nastavak

            

  

Umesto da ulazim u rasprave, što ne volim, i spamujem tuđe postove, što isto ne volim, pišem još i ovo.

               Dakle,  najtužnije što može da se uradi je da se obespravljena grupa  optuži da je sama kriva za svoju sudbinu i status quo situaciju.

Da, istina je da neke žene podupiru nepravedni patrijarhalni sistem, pokušavajući da budu „one of the boys“ i time ostavljaju svoje saRODnice u neravnopravnoj  poziciji: ali one igraju po pravilima igre koju nisu same smislile.

To ne znači da ONE ne valjaju. IGRA ne valja, pravila igre ne valjaju.One samo dobro igraju po naopakim pravilima.

Surovost prema „mlađim“ (po statusu) ženama, prema pridošlicama u porodicu, prema sopstvenim kćerima i sinovima, prema ženama koje su imale manje sreće u deljenju (siromašnijim, koje su se „lošije udale“ itd, itd.) nije novost. To su konsekvence sistema koji vam ne dozvoljava da budete humani i pravični, osim u pojedinačnim slučajevima: a i tada, svako iskakanje iz sistema se kažnjava. Potrebno je mnogo mudrosti i lične hrabrosti da bi se neko drznuo da prekrši pravilo. Pa mada se čini beznadežno surovim da majke drže kćeri dok im izvode kliterektomiju, setite se da majke znaju da im se kćeri ne mogu udati ako ova užasavajuća intervencija nad njima nije izvršena. Ako ostanu izopštenice iz sistema, kako i od čega će živeti?  Ponižavanje i posramljivanje izopštenica („kurvi“, oni koje nisu ušle nevine u brak, razvedenih žena, samohranih majki) je više potvrđivanje sistema i mog mesta unutar sistema, nego lična glupost i surosvost. Ili, što bi rekao Bili Piton: „Posao je takav, ni ja ga ne volim“.

To što mi danas pljujemo po: pravu na rad, pravu glasa, pravo na slobodnu ljubav i izbor partnera, nije krivica feministkinja nego onih koji su ta prava zloupotrebili, relativizovali i pogazili. Kad neko tako lupi da Romi „super žive od socijalne pomoći, hoću i ja da budem Ciganin!“, kažem – pa izvoli,  budi! Živi tako, da vidiš da li je to tako slatko kako ti se iz ove pozicije čini. Isto važi i u ovom slučaju: mislite li da je našim bakama (mada i tu ima izuzetaka, naravno) život bio tako divan i lišen stresa? Srpsko selo pre 100 godina nije bilo hipi komuna, ovčice, kozice, travica...Tamo se ljudski život uopšte malo cenio, deca su se rađala da bi se obezbedila ekonomska održivost domaćinstva „pa ako preteknu – preteknu, ako ne, pravimo još; ako žena rikne na porođaju, nađemo ti drugu ženu...“ Žena nije bila „tuđa para“ zato što je neka žena sa širokim uglom posmatranja tako stvari tumačila, nego zato što je patrilinearno i patrilokalno društvo počivalo na razmeni žena.

Zle feministkinje nisu smislile abortus. Abortus se izvodio štrikaćim iglama, skakanjem sa visine na trbuh, pili su se čajevi od otrovnih biljaka, đubreta, koječega...ako to ne upali, tek rođene bebe su se ubijale lopatama, gušile, davile u vodi.  Ako i to ne upali, ženske bebe u se manje negovale, slabije hranile, puštale da umru (o  ovome su pisali etnolozi Milenko S. Filipović i Tihomir Đorđević, a o odnosu prema deci može se čitati i kod  Žarka Trebješanina). Nisu žene to smislile. Društvo je favorizovalo mušku decu, dovoljan, ali ne preveliki broj potomaka, (jer usta treba i hraniti) i ženu koja je sposobna da radi na njivi, a trudnica to baš i nije. Šta bismo dobili zabranom abotusa? Infanticid i nelegalne abortuse. Naravno da je abortus užasan i da je neophodan širok pokret za podučavanje o načinima za planiranje porodice, ali time što se žene optuže da su ubice i uskrati im se mogućnost da prekinu trudnoću, neće se postići apsolutno ništa.

I kad kažem „u mojoj porodici je drugačije, ja sam sebi drugačije život organizovala, meni muž pomaže u kući, itd, a za sve to sam SAMA zaslužna“, to je super i zaslužuje respekt, ali i to je svojevrsna potvrda sistema u kojem sam ja samo bila , srećnija, bogatija, obrazovanija, promišljenija i imala veću podršku porodice i veću mogućnost izbora nego moja komšinica koju muž bije. A ja ne želim da moju komšinicu bije muž i da je nazivaju kurvom i da je genitalno sakate i da joj ne dozvoljavaju da radi i da je primoravaju na abortus zato što nosi fetus sa XX polnim hromozomima. Ne želim to ni jednoj ženi na svetu. To za mene znači biti feministkinja. Boriti se za ženska prava znači boriti se za ljudska prava, ne vidim tu nikakav partikularizam niti sam ikada čula da davanje jednakosti ženama ikome drugome uskraćuje ta prava. To je samo jedan vid borbe za humanije čovečanstvo u kome će SVI imati jednake mogućnosti.  Šta je loše u tome?

A Klara se prevrće u grobu brže nego Ivo Andrić i Mika Antić...

8. mart, drage moje i dragi moji!

         Nije „ta glupost“ i nisu vam feministkinje upropastile živote. To što se od Dana žena napravila sprdačina sa ženskim pokretom nije krivica tih pametnih i hrabrih žena zahvaljujući kojima danas imamo privilegije koje uzimamo zdravo za gotovo. Iskreno, ne shvatam kako normalnoj, pametnoj, pristojnoj, čovekoljubivoj osobi može da smeta borba za ravnopravnost, jednake šanse i jednako poštovanje za sva ljudska bića. Neki muškarci misle da su feministkinje zle, brkate, nedojebane kučke koje bi da raščereče muškarce i koje se samo falusom mogu ispraviti. Neke žene misle da su  feministkinje grube i jalove muškarače koje ženama uskraćuju pravo da budu nežne, suptilne, ženstvene, dame, majke, da  su natovarile obavezu ekonomske samostalnosti na (nežna ženska? cvrc nežna) leđa. A bez njih, bez feministkinja, od rodonačelnica naovamo, ne bismo imale i takve svakodnevne stvari kakve su: pravo na školovanje, pravo glasa, pravo da biramo da li ćemo se i za koga udati, pravo kontrole nad sopstvenim telom, pravo da ne budemo tučene i silovane u braku; pravo na trudničko bolovanje, pravo na rad i jednaku platu koliku imaju i muškarci. Zahvaljujući njima danas sedimo za svojim - za svoje novce kupljenim - kompjuterima i kukamo kako je 8. mart sranje i kako su feministkinje lude kučke koje su uništile i žene i muškarce. Bez njih, nosile bismo bukagije (recimo, u vidu desetoro dece) i burke i imale lanac koji ne doseže od kuhinje do kompjutera, nego samo do korita za pranje veša.

             Setimo se i žena koje su se za „naše pravice“ izborile, kao i onih, naših prabaka, baka, često i majki, koje su o slobodi po kojoj pljujemo mogle samo da sanjaju. Setimo se onih koje nikada nisu dospele u veliku istoriju, koje nikada nisu bile kraljevi, proroci ni vojskovođe; ali koje su u mraku, krvi i muci rađale i odgajale upišane, slinave i uplakane, potonje kraljeve, proroke i vojskovođe.

              I vi, dragi muškarci, niste slobodom ugroženi. Dobili ste partnerke, drugarice, koleginice, ortakinje, žirantkinje, poslovne saradnice, prijateljice, sagovornice, ljubavnice, umesto blaga i nevidljivih, nemih robinja. Ako vam to smeta – pa, neka vam smeta. I sise na izvol’te nisu na odmet, kao dobrodošlo ukrštanje   ženskih sloboda sa patrijarhalnim stereotipima. :P

              I mi vas i dalje volimo, i dalje ste nam potrebni – ali ne da za našu ljubav ubivate aždahe i bubašvabe ili da zarađujete novce dok mi uspavljujemo vaše potomke. Može i tako. A može i obrnuto.

              Nije gotovo. Nadam se da će vaše kćeri živeti bolje nego mi. Nadam se da neće morati da se dokazuju isključivo lepotom, da ih neće ponižavati, ismevati, tući, posramljivati, silovati, da će zarađivati bolje od nas, da će, umesto pet sati, provoditi dva sata u neophodnim – a neželjenim kućnim poslovima  (osim ako baš ne vole miris prženog luka ili „Domestosa“)... i tako...i nadam se da će moji sinovi imati takve prijateljice, saradnice, drugarice, devojke i da će sa njima uvek i u svemu biti ravnopravni. Bilo bi besmisleno i degradirajuće za njih i njihove ljudske kvalitete -  da im neko daje prednost samo zato što su muškarci.

             Nemojte se se sutra glupirati, nemojte crvene karanfile, nemojte krkanluke koje će one da naprave i još posle da peru sudove, nemojte pipati guzove koleginica rukama masnim od pečenja, nemojte stereotipe, nemojte poniženja; nemojte vajkanje nad tužnom ženskom sudbinom, nemojte kukumavčenje, nemojte podložnost, nemojte pristajati na poniženja, nemojte pljuvati po hrabrim ženama koje su nam prokrčile put. Nemojte ni prekosutra. Nemojte nikad više.


(fotografija preuzeta sa: http://www.pinterest.com/wikipatia/womans-suffrage/)

Great Expectations

Pre skoro dve godine, N. i ja smo razgovarali o tome. Priznao je, nehotice, da u stvari ima očajničku želju da postane poznat; nije važno po čemu. To mu samo delimično polazi za rukom, znaju ga u uskom krugu. Svaštari, bavi se raznim umetnostima, dizajnom, fotografijom, režijom, glumom, muzikom. Za sve je pomalo nadaren i u svemu povremeno blesne, ali i sagoreva, muči se i pada u letargiju, do ozbiljne, veoma teške depresije u kojoj samo vegetira, potpuno slomljen, bez i malo vere u sopstvenu vrednost.

Razumem ga, više no što bismo voleli  – ja ne želim da priznam da i dalje razmišljam kao on, on ne želi da veruje da će najverovatnije završiti kao ja. Doživljavam ga kao nešto mlađu verziju sebe. Kao devojčica, želela sam da se bavim muzikom. Rok muzikom. Nisam imala talenta ni dovoljno ambicije, želja je polako usahla. Odrasla sam. Javile su se nove ambicije. Botanika. Hemija. Etnologija. Pisanje. Akademska karijera. I ljubav, razume se. Večna, sveprožimajuća, spasteljica ljubav. Porodica. Roditeljstvo.

Pa, dovoljno je reći da ni u čemu nisam ispunila očekivanja i da ništa nije ispunilo moja očekivanja. Emocije su bile prosečne, ishodišta  prosečna. Sve je utonulo u mir i smrad žabokrečine.

Zašto prosečno, obično,  nije i dovoljno? Zašto obično nije dovoljno dobro? 

Neki psiholozi smatraju da je posledica apsolutnog roditeljskog posvećivanja deci, negovanja njihovih talenata i vere da su posebna, potonja dečija depresivnost i opšti osećaj životnog neuspeha. Naime, nisu svi rođeni da sijaju. U svetu nema dovoljno mesta za zvezde. Neko mora biti i „so zemlji“, ili rečima Jove Sikire: „netko mora i da čisti zahod“. Kako biti zadovoljan srednjom srećom, spokojnim životom u kojem su sve potrebe ispunjene, svi zadaci obavljeni, u kojem ima dovoljno i to, čega ima, jeste dovoljno? Zbog čega nam je potrebno više, bolje, zbog čega nam je potreban vihor koji čupa iz korena i nosi nebu pod oblake? Naša žudnja za vrhunskom srećom, kopanje kroz sopstvenu dušu, ponekad nalikuje potrazi za neobičnim ili čudnim predmetima u bajkama - za živom vodom, za travom od nemuštog jezika, semenom belog luka, besmrtnošću. Postoji li ta sreća koju priželjkujemo? Ili smo naprosto zaboravili da je biti živ, imati krov nad glavom, hleb na trpezi, decu pod srcem ili pod krovom, biti živ, a ne biti rob, ne živeti pod pizmom i u strahu – privilegija koju naši preci, naši ženski preci posebice, nisu imali?
               Ne pridajemo li sebi previše važnosti? Ne očekujemo li previše od života? Nije li dovoljno biti dovoljno srećan, dovoljno lep, dovoljno pametan, dovoljno nasmejan svakog dana, imati živu dušu pored sebe, imati prijatelje, imati posao, običan, ne nužno uvažen i poštovan? Živeti običan, ljudski dan, nije li to ispunjenje?

Odricanje od snova i prihvatanje mogućeg je deo odrastanja. Ali šta ako to nije dovoljno? Zašto sam tu? Zašto se batrgam? Prihvatiti moguće, ponekad, znači igrati na opasnoj litici ispod koje potmulo reži besmisao. Kada njegov jezik jednom oprlji, kada se jednom posrne, teško je dočepati se čvrstog tla. I neretko ostanemo tako prestravljeni, sklupčani, puzimo dalje kroz život učaureni, nesposobni da se uspravimo, nesposobni da ponovo zagrizemo i pokušamo da mu damo boju.

Bauljajući četvoronoške, shvatam da nema puno velikih stvari koje će se dogoditi. Možda, u nekoj dalekoj perspektivi, tamo gde se paralelne linije spajaju, ja postanem spona koja je nešto značila, ne samo kroz prostu reprodukciju gena, nego i kroz ono što sam nekada rekla ili učinila. N.-u  sam tada, na lošem engleskom, rekla da, možda, nije moguće da znači mnogo mnogima, ali je moguće da znači nešto nekome. Ili  mnogo, meni. On je, naime, napisao i emotivno otpevao jednu od najlepših pesama koje sam ikada čula.

Da li je to dovoljno?

Izašao je iz mog vidokruga, njemu verovatno nije bilo dovoljno.

Da li je sposobnost da duboko dotaknemo dušu drugog ljudskog bića – smisao? Ili zaista uspeh, sreća, postignuće znači nešto mnogo veće i opipljivije?

Ne znam.

Možda godine donose i mirenje koje mi sada izmiče.