Боли ме дупе ионако не читате

Хијероним Бош: Врт уживања

Свако јутро почиње неутешјем јер се мора, јер некога мораш да приволиш на обавезу мрску, и ходањем, драже ми ходање него гужвање са ранчевима у мору забунданих телесина, необррррријаних надувених губица и празноглавих, масних бубуљичаваца забијених у телефоне, разногатаних; драже ми је шетање јер покушавам да дишем, да се саберем, пре него што ме дан ошамари још једним неуспехом, још једним поразом, још једним непослухом, још једним небригом; дан за мене не мари колико не маре ни они које највише волим, јутарња студен и магледни обриси неми су и слепи за мене, руминација, руминација, ово ти је руминација сад кажу треба шетати шумом а где ми је шума и где ми је, где, где ми је време, где ми је самоћа, ако већ брига неће и не може постојати? Где ми је време, јутрос, у Универу хлеб, месо, супа, пире у праху, без кафе, имам пола сата да припремим супу, пире, кобасице, воћну салату које нико неће јести јер "нема ничег доброг",  то је вероватно истина, добро се мери капима, остало су обавезе, само, када дођеш прекасно и штрчиш на ободима света којем не припадаш, нико нема обавезу према теби. Твоја улога мери се пријатношћу коју пружаш, а обавеза је у најбољем случају трпљење твојих расположења, тешко је да се појми да готово цела недељна плата оде на покушај да се чељад збрину и уподобе и да је 486 за излет, 240 за телефон, 1490 по стану за уређење улаза, 100 за поклон, 100 за слику, 50 за маркицу да не остане ништа, новац не постоји, једем одвратни жу-жу журећи на посао и то је моја мера пријатности, укус палминог уља тек пре него што се прогута, масажна уља никада неће додирнути моје непце, исто као што нећу носити чизме и нећу ностити минђуше, али зато косу перем свакодневно. Не може ме се оптужити за прорачунатост, то је гнусна и страааааашна увреда коју не опраштам, и не може ми се из даљине серендати како би требало ово или би требало оно, ти очекујеш превише, средња срећа, то је сад тако, ти знаш да ја не могу, ти знаш како ја живим, (и баш ме брига кога ћу да наљутим), то је глупо, ти мораш да разумеш, не морам ја више ништа да разумем, не мора ни мене више нико да разуме кад већ неће, и онда мислимо о концепту, од чега, од снега, од тега од бега од гега ОД ЕГА се може направити концет, од две хармонике које се развлаче у истом ритму, од иконописа тривијалности, од кувања, од сиса, од  Инстаграма, од пљувања по опонентима, од циганисања, од одеће, јебали вас концепти, више нема ничег аутентичног и срца су вам се спарушила и претворила у метрономе који куцају дај дај дај дај приметите ме, обратите позорност, ја сам неко, упаднем између чекића и наковња НЕКИХ и оних који упорно говоре да је субдина бити нико, јер си нико, рођена ни у чему и ни од кога, без постигнућа, без праве трауме ах алкохоличар је тако опште место без упорности без талента без труда јесте лења сам, јесте зајебала сам, јесте, моја је мера да будем нико јер прах сам и у прах ћу се претворити и заправо једина је улога пружање услуга пробуди дај доручак гони у купатило сипај сок одведи у школу придикуј кувај пери чисти мачја говна чисти људска говна, понегуј, учи многоугао мала писана слова породица мама тата оп где је тата брат и ја сеоба Срба улна и радијус потетоши, сложи кестен шнит, запиши немој да погрешиш, разбила си тањир нико није никад ништа разбио, ти си, јесам, разбила сам сваки тањир откако је смишљен грнчарски точак само да престану ти прсти оптужујући уперени само да престане тај тон кад си тако паметна, ето нисам паметна, да сам била паметна направила бих од живота концепт, од кувања концепт, имала бих ТВ серију најбржа српска еротска куварица и кувала бих све ово за петнаест  минута голог дупета јер сисе су већ виђене, скувајте ово и подајте му и пичке и хране нашла бих оца своје деце, пријатеља, саборца и сви би били пуни лове да бих могла да финансирам свој следећи концепт, рецимо рибање купатила за доместос и оркестар у ритму Рахмањиновог трећег,  еминентни стручњаци произвели би ме у нову Марину Абрамовић или барем у нову Сузану Манчић, исто је то ионако, симбиоза градско брдске елите у којој је само важно да будеш неко или знаш неког или држиш неког за јаја. Мени спочитаваш елитизам као да ме не познајеш, мени спочитаваш лов на трофеје, погледај ми руке несмајнице, погледај ми новчаник два пута су ме ове године пљачкали, не знаш ти, као што нико вероватно и не може знати, највећи проблем у животу није интелигенција него срце, осећајност је јебено порклетство, рећи ће ти да си хистерична, да си детињаста, да си патетична, да си слаба, да си кукавица, да мораш да очврснеш, да си посесивна, људи једни друге не могу поседовати ма је л' тако а могу ли људи људе волети, може ли људима да буде жао да тај којег воле не воли довољно или воли више или воли неког другог или је брижан према неком другом, или има обавезу према неком другом или им обећање дато неком другом, и то се онда сабијаш и онда ти музичко и Кантар и Копривица који вероватно једини сад може да разуме, онда си савијена и сабијена толико да све попрска, прска под притиском немоћи и тражења концепата и сви су важни неадекватности и кажу то је ПМС то је криза средњег доба то је женска хистерија хистера ὑστέρα материца моја материца је у реду хвала на питању боли ме дупе шта труне сада у њој и лој и зној и гној и сој и прскају згажена зрна грожђа, и то тако остаје

Кругови конзумеристичког пакла

            

             Кад су оно оближњи "Макси" реновирали, не могадох се отети устиску да је намера била успоравање куповине, прављење гужви, намерно стварање зачепљења на стратешким местима где су смештене оне ствари које морате да купите тик до трица и кучина које ОНИ хоће да купите, гурање у маси прегрејаних тела; ту је вештачко осветљење под којим губите појам о времену, бесконачно чекање на каси, умилни звон аларма и генетски модификоване музике, ту су пепељасти радници обезбеђења у зарозаним панталонама од листера које никад нису виделе чишћење.

            Свуда је исто, живот се своди на чекање, чекање, чекање, чекање...Чекате да негде, у маси истих дођете на свој ред, узмете своје добарце, изборите своју правицу; чекате јефтиноћу која се сада зове АКЦИЈА! јер вам то даје илузију да у нечему учествујете док, заправо, стојите, пасивни; и само сабирате АРТИКЛЕ у своју корпу, ви, чукунунук, далеки  потомак дичног ловца-скупљача.

            Макар због тога што располаже са више простора, па ми не улеће свако мало некаква запршка + Раид са мирисом труле наранџе у олфакторну и интимну зону, посећивала сам ових јутара "Универекспорт".

            Тамо су радници обучени у зелено, као Хакслијеве "делте", тамо су такође направили реорганизацију недавно, али овде са другачијим концептом: простора је пуно, а роба распоређена мимо сваког принципа логике; па се узалуд лута да би се нашло потребно, човек се осећа као да баса по ходницима бесконачног лавиринта са чијих зидова на њега шарене кесице вриште: "Josh!", "Дај дај" "Баш баш" и он их трпа у корпу не би ли немани умирио.

            Онда дође на касу, а на каси бескрајан, бескрајан ред.

            - Како само једна ради? - вечито питање. "Једна" је - касирка. Број наместо особе.

            Само једна ради јер само једна и постоји, у потребном замењивом броју примерака, и ради све док не скапа.

            Радници се разбољевају и цркавају, машине су боље.

            "Универекспорт" је увео касе за самопослуживање.

          Нећу да идем на ту касу. Мрзи ме у овим годинама а у ово доба дана да буљим у екран и притискам тач скрин, хоћу да не мислим о томе. Хоћу да постоји човек који тај посао ради и који је за то плаћен као човек. Заболе ме да будем још и касирка, зашто тражите од мене да постанем обучени потрошач?

            Хоћу да будем обичан јебени купац!

            Да уђем у бакалницу и купим леба и уз леба.

Смучило ми се још кад су касирке постале родно неодређени касири, тако брзи да не могу да скупим све док он тамо заврши рачун (а прилично сам брза) кад су постали сви професионално намргођени и почели да говоре "Здраво" људима који би могли да им буду бабе и деде. Одвратни, морабити прописани, бастарди интимности и професионализма. А успут су на другим местима ницале неке ко зна какве продавнице, неког Жике Шлепера који се навозио крадене робе и украјинског женског меса гладном кафанском тржишту, па решио да буде газда, али да уложи  што мање а заради што више; њихови резачи саламе и читачи бар кодова редовно изгледају као дечје играчке, купљени ваљда кинески, најјефтинији...а њине касирке у ово доба године носе три дебела џемпера испод мантила, јер "саћу и њи да грејем хехе".

            Сваки газда сања да буде Мишковић или томе подобан Костић Тодорић, сваки тајкун у суштини је мали грамзиви црв за кога су људи и машине исто, замењиви, и мере се јединицама исплативости...

            ...мислим, док чекам на јединој каси, за којом стоји лепа плавокоса жена племенитог профила, косе подигнуте у пунђу. Ред се не помера - испред мене, седе главе комотно би могле да организују савет стараца, али не - они су овде због попуста, пардон, АКЦИЈЕ! за пензионере. У дубини просторије заводљиво ми, зеленим светлом, намигују касе за самопослуживање - дођи! Слободне смо! и ја схватам да ћу, ако мислим да икада изађем из тог конзумеристичког пакла, морати и ову вештину да научим. Натпис вели да на касама за самопослуживање не важи пензионерски попуст. Попуст плаћате делићем, малим временским одсечком свог живота, који утрошите чекајући. Скупо, богме.

            Биип - започните куповину, биип - ставите ваш артикал испред читача...уз четири, или шест, каса, само је једна несретница која ове Молохе и Баале храни новцем. И мислим - ето, смањио си себи трошак за пет радница за касом, имаш само једну; сада, додуше, имаш два радника обезбеђења, али њих и иначе ангажујеш преко агенција и плаћаш минималцем. Гњидо газдачка, компанијо, организацијо, аждајо, несоју алави!

            Пред главом ми промичу слике Црног петка (који с правом носи тај назив) и људи који један другог газе да би купили ...шта? Шта може бити толико неопходно? Хлеб? Литар крви? Или некакав брендирани комад текстила, храна која ће, колико сутра, завршити у контејнеру док сиротиња посвуда оболева и умире од глади?
            Човек ће опстати једино ако се пробуди, па своје потребе почне да своди на неопходности. Заиста, заиста вам кажем, преиспитајте сваку своју потребу; пре ће камила проћи кроз иглене уши но што ћете уз све то непотребно, стићи до Царства небеског.

            А машина ме љубазним гласом пита - да ли ЗАИСТА желите да завршите    куповину (ентер),

            да ли ЗАИСТА не желите кесу

            ДА НЕ

            Заиста,

      Заиста, заиста вам кажем - не желим кесу, не желим АКЦИЈУ! не желим ваш зелени ентузијазам, заиста, заиста вам кажем - желим само да одавде изађем и никада се више не вратим.

Црпећи мој новац, трошите моје време, сам мој живот.

А мој живот може бити и другачије утрошен. Имам паметнија посла.

foto / https://www.moseleyelectronics.com/2017/11/21/tech-your-halls-for-the-holidays-with-sony/shop27n-7-web/