Odlasci.

            Pre nekih šesnaestak godina okončala se jedna mučna, iscrpljujuća, zahtevna veza. Dugo već nije valjala i trebalo je da se završi i ranije. Ali, eto, nisam imala hrabrosti  i na kraju sam ja bila ostavljena.

            Bila sam povređena, oglodana do kostiju. Ne zato što je to bio udarac za samopouzdanje, što je dovodio u pitanje moje samovrednovanje, što sam bila poražena, što je on odigrao mudrije, što me je ostavio zbog nekoga, ostavio me samu, nego zbog toga što su naši životi bili čvrsto isprepletani, izukrštani, ujedno istkani; poznavala sam njegov stan ( i danas bih mogla do u tančine da ga nacrtam), porodicu, užu i širu, prijatelje, kolege, svaku ocenu sa studija, svaki uspeh i neuspeh, čitav život. Imala sam utisak da umirem, da nepovratno pokopavam deo sebe koji je rastao, i odrastao, uz njega. Da smo nekako mogli da ostanemo u kontaktu, to bi verovatno bolelo, ali ne bi bilo tako surovo, tako konačno, bez osvrtanja, bez povratka; ali nismo mogli.
            Posle toga doživela sam još mnogo gubitaka i jedan koji nikada nije prestao da boli. Mama je otišla brzo, ostavila me je u tupom i jalovom otporu saznanju da će umreti i da provodim sa njom poslednje dane. Nikad više. Nikad, nikad više.

            Ne volim rastanke. Ne volim tipično srpsko "ne govorim sa njim/njom" sranje, ne volim što, gotovo po pravilu, odlaze u upornu, tvrdoglavu tišinu a da ti nikad i ne kažu zbog čega su ljuti ili povređeni. I neretko bi se desilo da uopšte nisam svesna da sam nekome učinila nažao. Da jesam, izvinila bih se i promislila o svom postupku. Ali ova kazna je vrlo efikasna u svojoj okrutnosti: ne saopštavajući razlog ljutnje, ponašaju se kao neko ko je otišao, napustio svet bez nade da oprosti ili da mu bude oprošteno. A to peče, muči, kao tupim , vrelim nožem. Našto to?

            Ne volim svršetke, dramatične, nepromenljive. Moja prijateljstva bi se pre polako utulila, kad shvatimo da ne možemo ni sa jedne strane da premostimo  nerazumevanje, nego što bi se završila u razračunavanju i sitničavom nadmudrivanju. Mrzim zatvorena vrata. Još više mrzim vrata guzicom zatvorena, ona za koja znam da se nikada više neće otvoriti. Patim zbog nemogućnosti da sa nekim obnovim vezu. Užasavam se kada neko prekine sve vidove razmene sa mnom, svaku komunikaciju.

            Patim zbog slučajnih sureta, virtuelnih ili pravih, koji se nikada ne razviju nego se završe blokom u svakom vidu - nemogućnošu ostvarivanja kontakta. Ako nije ostvarljivo, ikada više, doći do druge osobe, onda je to ekvivalentno smrti. U svemu drugome čoveku je ostavljena mogućnost da se predomisli - a i da ne mora nikad da se predomisli. Samo da zna da može. I treba da je tako. Mi rastemo i menjamo se često u neobične, čudne cvetove, kojima nabujaju nove latice i liske onda kada se najmanje nadamo.

            Kao dete sam volela da vrata od sobe budu odškrinuta. Nije me plašio mrak ako je postojala jedna tanka linija svetlosti koja dopire iz hodnika, po kojoj plove troškice prašine; znam da su svi tu, da je tamo, iza tih vrata, svetlost i život i mama i da ću sutra, kada noć prođe, nastaviti tamo gde sam noćas prekinula događaje.
           

            Ako ste me ikada voleli, ikada i zbog čega poštovali, nemojte da zalupite vrata za sobom i ostavite me u mraku dečje sobe.