Померање времена

            Пробудим се у осам сати и погледавши на дисплеј мобилног телефона, схватим да је девет. У мојој тврђави, на мојим механичким сокоћалима, клепсидрама и пешчаницима, и даље је осам, мој незнајући свет хоће да има своје време - али неумитно сам умрежена и повезана са пулсом савремености, колико год да се опирем. Тако усним у свом дому, осећајући се ушушкано, понеговано и заштићено, да бих ујутро видела да је свет, да је његово време, његова ужурбаност у бесмислу безглаве муве, провалио обноћ моја утврђења, пљунуо на магијски круг, погазио босиљак.

            "Чување дневног светла", још једна бесрамна измишљотина. Продужен је радни дан, продужено је неуморно трчање од једног до другог задатка, од једног до другог миљоказа, од једног до другог темељца преко ког смо изградили крхки, несолидни бондрук живота.

           

Пробудим се, тако, у осам сати и схватим да је већ девет и да је комад јутра украден. Усним као несигурна, бубуљичава, дебела девојчица препуна опрезне наде и пробудим се као несигурна, изборана, дебела жена која дува у наду да би је распирила. Усним, сећајући се поподнева за великим столом застрвеним мушемом, мог затворено пркосног: "Ја ЗНАМ шта је истина, не мора нико други то да зна!" и очевог поспрдног - "Ево га, опет, борац за људска права!" На моје грађевине се насртало и увек су биле слабе. У тој, једној, саркастичној реченици случила се цела моја судбина. "Људска права" - има ли синтагме која је више оскрнављена и обесмишљена, са којом су се чешће разметали недостојнији људи, за још недостојније циљеве! Јер, једино право је право јачег, док свуда по земљи посрћу и пузе невољници, унесрећени, болесни, унижени, заборављени, остарели, усамљени људи. Људска права ропћу у силоватељском притиску моћи и новца, и не дао Бог да кажем да немамо сви једнаке шансе, да су неки једнакији од других. Лицемерје и отровно саркастично глуматање постало је опште место - не сме се рећи да је цар го, да капитализам убија и да нас кошта напуштање Бога, да је апсолутна слобода апсолутна будалаштина и да се човеку у шаке не могу препустити морални закони. 

Право јачег, моћнијег, право оног првог узурпатора који је отео пшеницу, који је рекао - ово је моја њива, ово је моја воденица, ово је моја трешња и мој жир, оног првог који је да умео да превари, да украде и врати се као господин, оног првог који је човека узео за роба, жену за слушкињу и наложницу, оног првог који је побо заставу на брдо и рекао - ово је моје, није божје, није свето, није свачије! - његово је право извор сваког закона. И зато данас о свему што по земљи стоји одлучују аутомати који су их наследили, умивени и неговани, у dress code упаковани службеници, мале сивкасте радилице које о свему доносе ноту, формулар и пропис; увек из недара извлачећи једну те исту апотеозу: СЛОБОДНО ТРЖИШТЕ, ЈЕДНАКИ УСЛОВИ ЗА СВЕ, СПОСОБНИЈИ ПОБЕЂУЈУ, ЕВОЛУЦИЈА И БОРБА ЗА ОПСТАНАК...и, протегни се колики је губер, не мисли да ти ико ишта дугује, твој факултет је безвредан, не треба нам тоје знање него употребљиво знање, не заљубљуј се у фрајера изван своје лиге, средња срећа је најбоља, мора да се ради, немој да се жалиш, имаш децу, живи за њих, плати, не може шут са рогатим, немој да се заносиш, гледај од чега се живи, мора да се ради и трпи, спусти се на земљу, пристани, вежбај, нисам те ја разводила, ко ти је крив и што си се удавала, а да њему ипак нешто не фали, уђи у систем - добићеш олакшице, потпиши да си један од хиљаду. Један од милион. Један од пет милиона! Један од седам милијарди!

Пробудим се, тако, мислећи да сам још дете и да ћу кроз прозор угледати бор са којег ноћу хукће сова, а гледам бели људски мравињак у згради прекопута, осећам бол у зглобовима од свег тог стајања и посртања, тегљења и напињања, труљења и труњења, невидљива ужад вуку ме из кревета у украдено време. У том времену други су се заљубљивали, други су сликали и певали, други су писали докторате, други су доносили паметне одлуке, други нису имали децу, други су водили децу на море, друге су волели, за другима су жудели, други су имали препаметне потомке на коју су бабе поносне и једва чекају да их виде...и живот је прошао! у сталном покушају да се сачувам, да се осмислим, да се оградим, да се пронађем, да покушам опет, и опет, док нису сви покушаји исцрпљени, док нису сва врата ћутке позатварана, док нисам све окајала и признала - гола сам, сљуштено је са мене све што сам на себе наслагала да се заштитим. Пробудим се мислећи да сам дете "ево га борац за људска права!" које тврдоглаво, сањарски, хоће да мења свет. А свет вртоглаво увире у бешчашће и мрак - и ми се томе једнако вртоглаво прилагођавамо.

Јесам ли икоме својим постојањем учинила разлику? Је ли све што је у мене уливено умрло ту, као у трулој гробној јами?

фото https://gorganews.gr/wp-content/uploads/2017/09/klepsidra.jpg

СВАКИ ЈЕ ТВОЈ

            - Постоје женска езотерична знања, и ти си их и сама посисала - па добро, не баш посисала са мајчиним млеком, у време твог рођења веровало се да се сисе неопростиво опуштају дојењем - посркала са првом флашицом "Импамила" или како ли се већ звала формула. Онда си томе присуствовала, опсервација са учествовањем, је л' да, кад си дрпала мамину плаво-зелену сенку и са Виолетом се увијала у њене индијске мараме, кад си кокетно држала оловку у руци претварајући се да пушиш на муштиклу - рекла је, међутим, грубо срчући и гасећи сопствену цигарету притиском кажипрста на пепељару.

            - Онда си сигурно чула - мушкарац је глава, жена је врат, мораш да га пустиш да он води игру, као у валцеру, мораш да га пустиш да верује да је његова задња, "лака доминација" - рече један климав курац некидан на свом блогу, па си сигурно чула - сваки је твој! - погледа ме, подижући обрве.

            - То је истина, знаш. Сваки је, у потенцији, разуме се, твој, и ти то знаш и сама, само још ниси одувала миленијумски пепео самомржње и самокритике са себе. Знаш тачно шта треба да урадиш и шта би могла да освојиш неки, било какав, случајни егземплар..."узмемо било који троугао, правоугли или оштроугли, шиљокуран или кривокуран..." да парафразирам твоју мајку. Знаш врло добро и сама, шта би требало да обучеш, шта да истакнеш, како да ходаш, како да се осмехнеш, како да га гледаш широм отворених очију уплашеног ланета, како да му дуваш етрогенско-прогестеронску есенцију у фацу и шаљеш таласе пичкиног вуга са сваким трептајем, знаш како да му душу преореш дивљењем, како да га ухватиш под руку као да је то камена мишица Стивена Сигала. Знаш како да патвориш интелектуализам али тако да је он увек паметнији, музику али тако да је он увек талентованији, да га храниш али тако да су његове шницле у меду, (после којих ти усере кухињу од плочица до плафона) најјачи афродизијак знан човечанству. Знаш како да му се обратиш са "директоре", како да му ненаметљиво попушиш ахахахаха, ненаметљиво, таман тако да постанеш секретарица, знаш како да се нагузиш да те пусте преко реда, знаш како да му помилујеш длакави кажипрст као да си се курца ухватила, па да ти не напише казну за паркирање - све ти то већ знаш! Апсолутно знаш како да те најпре примети, у коју боју да се офарбаш, како да забацујеш косу, у шта да "уложиш", да УЛОЖИШ јеботе! Ево, ја , да ми је нешто био ћејиф, скинула бих двајес кила да ми струкчић буде танак, научила бих да ходам на оним курвањским штиклетинама, оперисала бих ову претенциозну носурџу, направила једну прћу да могу само да га брчкам и облизујем усне испод њега, и да видиш бокоре курчева око мене! 

Мушкарац ти је једноставан, јесу ли те тако учили? Мушкарац, pluralia tantum, једна бесловесна множина, као стока, као планктон, дакле стока иде тамо 'де је гониш, масовни планктон право киту у уста. Дабоме, киту у уста, то то је најважније знање, банану у шаке да вежбаш, и да ти не буде гадно да прогуташ или да ти заврши у оку. Дакле, мушкарац је млозина тестостеронског механизма, тако су те учили. И како се данас та дијалектика појачава, што реко бата Маркс, супротности су се заоштриле а човечанство се деградирало, тривијализовало, порнографизовало, отупело, редуковало, искварило, и сад смо окружени карикатурама полних органа! Погледај Сорају - она је непосредна асоцијација на полни орган, пичка на родиним ногама, жена ушла у кинту и направила се на пичку! Онда на ту меснату непосредност додаш нечег мало мрачног, неког мазо-зачина, неке морбидне поетике и ето ти их, има на буљуке да их разгониш. Жена са тајном, којом јебеном тајном кад је све на извол'те! А можеш и то, да кокетираш обликом, погледом, као јасика-трепетљика, жена са тугом у очима, уплашено јагњешце које вапи за утехом, и чиме ли ће да те утеши него курчином у дупе, разуме се! Латентни педофили обожавају недозреле жене, па их онда макљају ко у оној Лемовој причи о Ијону Тихом.

И тако, видиш, кад каже - знао сам да свака жена може да буде моја - знаш и ти да може сваки мушкарац да буде твој, увек си то знала. Требало је мало порадити на физикусу и то је све. Све остао могла би врло уверљиво да одглумиш, да се наиграш игара до миле воље, али шта? Одувек си се питала - ШТА ТИ ТО ТРЕБА? Шта ће ти СВАКИ мушкарац? Да се пробаш и доказујеш? Да шеташ смрдљиве, тупе, самозаљубљене мајмуне? Да те јуре исуканих курчева у покушају да ти их негде гурну? Да те ватају за дупе у пролазу и да мисле да, као и свака курва, волиш грубо? Да те потржу, деградирају - зашто? Да се цео живот претвараш да си нешто што ниси, па то је као да цео живот живиш не скидајући оне одвратне пуш-ап брусхалтере са фишбајнима? Зашто, која је сврха?

То има смисла ако ти је циљ да се бавиш проституцијом, или да се добро и богато удаш, да постанеш нека медијска звезда или уђеш у посао осмочасовног секретаричког лакирања ноктију, да живиш као птичица у златном кавезу и летујеш по мајоркама и бахамима којекаквим, па да правиш лепе слике за Инстаграм, хипертрофирајући до неба пренадувану лаж.

Тај живот, то тамањење мужјака и одабирање најпогоднијег - најпростији је, најрудиментарнији облик женског који постоји и ти си се тога одувек гнушала. Наравно, неко би сад могао да те пита - је ли боље да у четрес и кусур имаш такве шаке и седиш ту и нешто пишеш, и нешто мислиш, и седиш тамо поред оног црног зида и нешто кењаш и плачеш, али ти и сама замисли - какав живот за тебе има више смисла? Ко си ти? Шта је то што ти, ТИ САМА, желиш?

Јер, само уколико тако одлучиш, и ако то за тебе има смисла - можеш постати Козмо кокош in no time. Ми жене, одувек смо то знале.

Но, знам  где те сврби - ти би да си хранитељица, исцелитељка, свештеница, шаманка, Маgna Mater избораних, великих дојки, да си мудрац у крилу Бога, да је твоја полност, и твој род, само део моћног  плетива у којем си пре свега човек са душом и интелектом, па тек онда човек са родницом и материцом. То, такође, можеш да будеш, у узаном кругу посвећеника, тамо где кокоши и мајмуни немају приступ, и ако имаш среће да наиђеш на некога коме си, таква, потребна.

А живиш у свету силиконизованих и аутоматизованих мужјака и женки који симулирају живот. Твоје самопоуздање нека извире из чињенице да је такмичење са таквим искривљењима бића потпуно беспредметно, немогуће!

Слава Богу те од њих губиш!

Слава Богу те немаш шансе у  њиховој изопаченој трци.

фото:silhouette ow a woman, Jenna Childress

Слободна љубав, слобода против љубави

             Када се уђе у спрални ток, када се ближимо увиру, догађаји се убрзавају. Технологија, економија и друштвени односи никада се нису мењали онако брзо као данас.

            Васпитавани на теорији еволуције, склони смо да видимо напредак у свакој промени. Симптоматично је колико је тај напредак постао вербална формула, некакво модерно, секуларно "Алилуја!" - скоро ми је ово пало на памет када сам гледала неку опскурну емисију на ТЛЦ-у, где су учесници, о сопственом мршављењу, говорили -  "I am making progress", "to make some progress".

            Прогредирање је једини идеал, без идеје о правцу у ком идемо - а прогредирати се, узгред буди речено, може и у амбис. На латинском "progresso" управо значи - ићи напред; те тако, за нас је данас важно само кретати се и мењати, без објашњења куда и зашто.

            Ако је у времену хуманизма човек мера свега, зар не би било логично претпоставити да прогрес подразумева да човек живи боље и потпуније, да може да оствари своје потенцијале и потребе? Истина је да су револуције, раднички, женски покрети, покрети за национално ослобођење - изборили осмочасовно радно време, опште право гласа, слободу у избору партнера, једнако право на рад, наслеђивање; право исповедања вере, стварање националне економије.

            У постмодерно доба, постепено се губи идеја -  који је то идентитет у чије име говоримо? Шта је то - човек? Ако покрети које помињем нису били у стању да одреде човека, макар су могли да дефинишу општељудске потребе; да нађу, дакле, заједнички именитељ појма "човек" и да се боре за опште добро - ако не за читаво човечанство а оно за један његов велики део. Данас смо сведоци опште партикуларизације: некада снажни покрети попут женског или "левог" (најопштије узето) одлучно и чврсто жмуре на убијање и ускраћивање темељних радничких права, на бескрајно исцрпљивање "људских ресурса" (сам овај израз је једна ужасна дехуманизација и деноминација човека) Трећег света, на проблеме жена - радница, мајки, жена са села и затворених патријархалних средина у којима је обичајно право и даље моћније од државног; на злоупотребу моћи да би се дошло до секса, и томе слично. Пут ка даљем "прављењу прогреса" без идеје куда се жели ићи долази до парадоксалних ситуација: рецимо, истовремено се инсистира на употреби родно сензитивног језика - и бришу се родне разлике, увођењем некатегорисаног, неодређеног рода и његовог слободног избора. Или: акције попут недавног иступања са паролом "Абортус је женско право!" у секуларној држави у којој је абортус дозвољен и о њему постоји врло либералан закон (када је о овоме реч, важније би било да се позабавимо питањем зашто се код нас абортус третира као средство контрацепције, а проблем локалног феминизма било би уопште узев, питање женског репродуктивног здравља, и знања).

            На делу је модерно ропство: пре свега, у земљама са незамисливо јефтином радном снагом (за наше појмове), са развијеним sex trafficking-ом, шеријатским монархијама или феудима нарко-картела; али ни западни човек није мање роб: принуђен је да се стално мења, прекарни рад тера људе у модерни лумпенпролетаријат, џентрификација у бескућништво; компетитивни систем гони људе да се стално мењају и "усавршавају", али да не буду у стању да се игде укорене; знање је све шире и све површније, и да би се тим, површно упућеним људима руководило, неопходан је читава класа, сада већ добро разуђена, менаџера. Људи који данас најбоље зарађују су управо припадници те, посредничке, класе, чији је посао тешко описати.

            Читав систем срачунат је на то да вам се ували нешто што вам не треба за новац који немате: да се створи потреба тамо где не би ни требало да постоји и да се принудите да за то радите као магарац.

            Да би се одржао привид економског раста, човек је принуђен да се смањи. Зато се, као непотребни баласт, морају одбацити оне неодредиве и "неекономичне" људске потребе и стремљења попут жеље за укорењенишћу, разумевањем, пријатељством, љубављу, сарадњом; анахронизми попут части, искрености, милосрђа, правдољубивости, самилости, идеала, попут жеље да се свет учини бољим и лепшим за све. У таквом, вулгарно материјалном свету, нема места за ишта трансцендентно. Нема музике: свет је сведен на опште тонове; нема боја и валера, јер - чему то? То ничему не служи.

            То се, разуме се, одражава потпуно на међуљудске односе. Љубав је прокажена, изјурена као некаква романтичарска тлапња која је у нескладу са прогресом. Ко данас има времена да се посвећује љубави? У генерацији наше деце не постоји "веза" у оном значењу у којем смо ми ову реч користили. Они су у онлајн везама, Инстаграм везама, постављају poll-ове у којем питају да ли би с неким у "блеју" или у "везу" (при чему је та веза тек нешто мање лабав однос од заједничког "блејања"). Бракови опстају у генерацијама четрдесетогодишњака, педесетогодишњака, по инерцији - као заједничко "господарство" функционално у оној мери у којој постоји трпљење и жмурење.

            Постоји армија слободних младих и средовечних људи која нема намеру да улази у било какве емоционалне ангажмане. Уместо веза, постоје "шеме": у много категорија, почевши од онлајн флерта, сајбер секса, сајбер романсе па до остварених секс-комбинација. Као и у сваком пословном подухвату, они не желе да улажу тамо где немају јасну добит; не желе да улажу осећања и своје драгоцено време, не желе да се везују и сасвим су отворени у томе да им је потребан само голи и непатворени секс.

            Секс је дислоциран из љубави, и vice versa. Ићи дугим и мукотрпним путем емоционалног улагања да би се оно потенцијално изјаловило и да бисмо остали "сува курца/пичке" данас мало коме пада на памет. Симптоматично је, да се управо овакав однос према сексу и љубави  јавља код особа које су биле систематски (сексуално) злостављане. Уколико не  оду у потпуни целибат, љубав и секс доживљавају као две недодириве појавности, а секс добија укус и зачин насиља, перверзије и изопачења. И то се, управо, данас и догађа: модерни начин живота који је изнедрен деловањем суровог рационализма и либералног капитализма, управо нас - злоставља, непрестано нас јебе у мозак, и ми реагујемо као злостављано чељаде. Да бисмо могли да се без зазора спарујемо са неким са ким нисмо блиски и коме не можемо тек тако да се препустимо, могу нам послужити помоћна средства - од опојних, до сексуалних помагала. Незамисливи производи који излазе у сусрет свим могућим фетишима (од разних справа за мучење, преко којекаквих бат плагова, стреп-он-ова, преко стопала са вагином до читавих лутака различитих врста и облика) преплавили су Интернет, и тржиште уопште. Порнографија је надохват руке, доступна свим узрастима и свим, па и оним најопскурнијим укусима. Овакви садржаји, су, најчешће, први сусрет младих људи са сексом - насилно, дистанцирано сударање меса, грубо, са све новим и јачим надражајима, који постепено долазе до границе не моралног - већ допустивог, и легалног. Секс који порнографија нуди нема никакве везе са емоцијама, али има са понижењем, мучењем, злостављањем, доминацијом, демонстрацијом силе. Изговор за сваку неподопштину од које се човеку понекад смучи, јесте - "consenting adults" формула. Свако, дакле, има могућности и права да оствари и најболесније замисли, уколико за то нађе саучесника. А то са љубављу и емоционалним садржајем нема више баш никакве везе.

            Узгајани на идеји да је љубав превазиђена, напорна и да је велико "смарање" до ње доћи, а да је секс неопходан и лако доступан, улазимо у еру када ће - бити заљубљен, волети и до телесне љубави доћи постепеним интелектуалним и душевним приближавањем и сједињавањем постати некаква ретроградна, антимодерна, примитивна тежња.

            Да је традиционална породица у узмицању, неспорно је, али чак није ни у томе ствар; она је више елемент друштвене структуре него емотивни однос. Сада се, упар са породицом као "преживелом" институцијом неслободе и принуде, одбацује моногамни, дуготрајни емотивни однос као нешто што нас, у површном свету вазда у промени, непотребно сидри и спутава.

            Зашто би се човек "мучио" да се посвети другој особи и да са њом оствари дубоку и трајну везу (која подразумева и сексуалну), када је много лакше ићи од "шеме" до "шеме" у самозабораву и самозаљубљености? Популарна психологија саветује нас: "Заљубите се у себе!" и мада је, разуме се, наклоност према себи и самопоуздање човеку неопходно, оно не би требало да искључује могућност повезивања - а изгледа да управо то почиње да чини. Живимо у свету нарцисоидних монада, одвојених од света (сем у домену користољубиве интеракције), па, чак и ако нам се то не допада, самољубље постаје начин да се заштитимо од других. И спирала опште, нарцисоидне атомизације, одстрањивања свих веза са другима - улази у свој врх, увире у самоуништење.

            Секс је кроз читаву људску историју био обавијен велом тајновитости, скривен - али не само због тога што је везан са прокреацијом па га је требало регулисати, него зато што је он интиман чин крајње блискости и сједињености двоје људи, и у томе има елемената сакралног. Свести секс на бесомучно спаривање деградира га и тривијализује. Лепота полног чина између двоје људи који се воле није у "пражњењу" и ослобађају напетости, није у гимнастицирању и испуњавању потребе, него је у пуњењу енергијом и љубављу блиске особе, у пожртвовању и посвећености; тиме што се човек од секса може уздржати, он је способан и да телесну љубав не расипа на површне и безвредне односе, на пуку пенетрацију меса у месо.

            У време када свака сексуална склоност, сваки "кинк" налази своје испуњење и одбрану, има смисла заложити се за трајни хетеросексуални однос двоје људи који се воле практикују "обични", такозвани "ванила" секс. Већ много пута сам чула како такав пар "не зна шта пропушта", како је то наивно и смешно и свакако ће осетити потребу, временом, да својој вези дода неки зачин.

            Па, дозволите да људи данас смеју да уживају и у таквој перверзији, где ће једини зачин бити - апсолутна љубав.

            Љубав, у коначном збиру, мора поново постати већа вредност од слободе. Иначе смо, сасвим сигурно, пропали.

           

фото: https://www.c4ocradio.com/