Đavolje pozlaćene izlučevine

Za savremenog čoveka kultura je dekadencija i dosada, apstraktna, nekomunikativna i spora. Sa bastardom liberalne i marksističke misli izrodio se i inverzni, avangardni elitizam, kojem je više hajp slušati Sinana nego Baha, jer Sinan je sirova emocija, bol iz žuči i gastrointestinalnih damara, a Bah je preživljen i jednodimenzionalan.

Klasična kultura, koja kaska kao sapet konj, mora da lovi žrtve u masi, u njenim hramovima - tržnim centrima. Koncerti u TC, predstave u TC, "Noći knjige" i Noći muzeja, svi ti iventi događaja zabašureni urlanjem o "demokratizaciji kulture" svode se na degradiranje i komercijalizaciju umetnosti, njeno trivijalizovanje i svođenje na proizvod. U danskom tržnom centru, grupa kostimiranih glumaca i akrobata je, u najboljem maniru holivudskog blokbastera nakrcanog generisanim scenskim efektima (svaka njima čast!) sve preskačući ograde i vešajući se o gelendere, na kraju inscenirala Rembrantovu sliku; sve to praćeno Betovenovom Devetom (izbor je valjda ja li on ja li Vagner, ja li muzika iz "Mission impossible"). Marketing je Bog ovog sveta.

Preko nam je potrebna tišina, usporavanje vremena, usmerenost na ono što gledamo; ovo skakanje i vrištanje sadržaja je nasilje nad čulima i pameću. Ljudi bi trebalo da stoje pred slikom u tišini muzeja, sami, satima, bez gužve i pompe dokonih turista koji moraju da notiraju u svoje ajfone obilazak još jednog remek dela svetske baštine, baš kao što bi trebalo gledati izlazak sunca, oluju, vatru, zvezdano nebo, slušati cvrčanje cvrčaka i zvonki metalni bruj kanti sa mlekom koje se sudaraju na obramicama, kao što treba ubrati trešnju i popeti se na drvo, kao što se treba ljubiti zatvorenih očiju i tonuti u zagrljaj, ali sve su to prošla, spora, dokona vremena, mi danas imamo važnija posla.

Ljudi su zapanjujuće neodlučni u trvijama: uzeti makijato sa cimetom ili bez cimeta, uzeti svoj 56. par cipela u crvenoj ili crnoj boji, da li dress code zahteva jednobojnu ili dezeniranu kravatu, da li večerati u ovom ili u onom restoranu, kupiti ovaj ili onaj sat. Stare stvari odbacuju se kao ljušture insekata, pored kontejnera svaki čas osvane sasvim dobra kućna stolarija, koja se mora neizostavno zameniti onom od polivinila. Čitav život je patvoren i napravljen od polivinila, a ne razumemo da je drvo večno jer je raspadljivo - posle vekova služenja vratiće se u treset iz kojeg će nići novo drvo.
Da; priroda je velika tuga, ona neutešno jeca jer smo u nju uneli smrt, i svoj jadni, perverzni pokušaj prevazilaženja koji, kako decenije odmiču a vreme se ubrzava, postaje sve isprazniji.

Razumem te: ponekad i sama pomislim da je vreme za Armagedon odavno prezrelo, a žao mi nas jadnih, malih i šćućurenih pod božje skute, nas Limenih Drvoseča koji saosećaju i sa bubom, i zmijom, i mačkom zgaženom, u agoniji; a to đubre, ta đavolja izlučevina u metalnoj kanti sa motorom, praznoglavo i bezdušno, bezoblično biće, produžilo je dalje na nove ture skojih makijata, i svojih sladoleda iz Crnih ovaca i Gelata Italiana, u svoje Dom Perignone i silikone, u svoju PVC usnenu pneumatiku i kućnu stolariju, u svoju kolekciju penisa, anusa i vagina nanizanih na kineski štapić sa inkrustacijom. Razumem te: ali ja sam ocvala devojčica kojoj je pripitomljen bes: devojčice treba da budu slatke i mazne, a ne besne. Zato devojčice postaju tužne, neizrecivo i nedohvatljivo tužne. Ali ni tuga ne može biti bez marketinga, u ovom velikom šarenom svetu, ona je - ili žeja za posedovanjem, ili je nemoralna. Ono što je nekada bio Weltschmertz, tragično osećanje čovečanstva kojem pripadam, čiji sam deo, sada je distimija - usmereni smo na sebe. Svaka depresija danas bi se mogla svesti na nesposobnost uživanja u konzumeristički i kompetitivno usmerenom svetu, nesnalaženje u njemu: i zato prežu da nas nauče da budemo jedino nesrećni ako smo siromašni. A mi sedimo i plačemo, nesposobni da odvojimo pogled sa nemoćne mačke, nesposobni da učinimo bilo šta sem da prizivamo smrt sveta ili spostvenu smrt.

Potrebna mi je tišina između tvoje brade i ključne kosti, ali oni, znamo koji su, oni nam ni to neće dati bez borbe, oni će nam uskratiti sve veliko i vredno jer se ne klanjamo njihovom idolu, jer ne klečimo pred đavoljim pozlaćenim izlučevinama. Kako se usuđujemo da postavljamo pitanja? Kako se usuđujemo da nas se njihove blazirane face, njihovi vračarski salonci, njihova po meri šivena odela i salaši po Vojvodini ama baš ništa ne tiču? Kako se usuđuješ da ne želiš ono što on ima, a imaš to što on nikada neće, i ne može? I zna on, negde u ostacima te razmrvljene, uništene duše, da je sve to tlapnja i laž, zato će u sledećoj generaciji uložiti u nekretnine, a u generaciji posle te u obrazovanje, i dobaviće plemenitost, merljivu i dokazivu; pa opet, opstajaće ljudi koji znaju da je plemenitost samo i jedino - plemenitost duše, dobrota, poštovanje i ljubav prema svakoj vlati trave, svakom svicu i svakom neuglednom kamenu.

I da bi utažio svest o svojoj neadekvatnosti nastojaće da se dobar i vredan čovek tako oseti. Izguraće iz obrazovnog i kulturnog sistema svaku besplatnu pamet, neisplativo i nemerljivo znanje, sistematski će prokazivati erudiciju, strast i dekadentnu želju za prosvećivanjem, a Rembranta ražalovati na čin akrobate iz "Delta sitija". Narodu će baciti smrdljive koske rijaliti programa, masovnih koncerata i Noću muzeja, pa će masturbirati nad svojom kulturom nasuprot tim jadnim prazilukovićima, tim zatucanim statistima života. Kupovaće brendirane krpetine, njegova razmažena dečurlija umazana sladoledom vrištaće po elitnim restoranima, voziće se Plavim vozom opskurnog balkanskog diktatora, pitaće šta je najskuplje da ne bi pogrešio - šta je najbolje, večeraće u Belom dvoru, svoja pržena krilca posipaće zlatnim prahom, ili će, pak, gutati kapar i tartufe iako su mu bezukusni, dok bude šetao konobaricu po osamnaesti put da mu donese sufle po meri, gadiće se svog dede koji je ciganski orkestar terao da mu s drveta peva jer - to je tako primitivno, kupovaće "umetničke slike" i biti premijerna publika performance artista, tražiće svoj omiljeni seksualni fetiš jer je vanilla sex so out of time, fingiraće istančanost i duh tamo gde zjapi praznina i nemoć. Učiniće sve da degradira čovečnost i dobar duh u "niščima", jer ako je njihov život uspeo, ako su oni srećni - onda čitav njegov svet, izgrađen na iluziji, ne postoji.

Moraćemo da ih trpimo da bismo preživeli, nažalost, kao kancer su osvojili svet - od svojih klimatizovanih kancelarija, sve do poslednje srednjoškolke koja kupuje izrezane farmerice u H&M-u.

No nikada, nikada taj svet nećemo udostojiti poniznosti, niti svoje duše, ni svoje patnje. Naša patnja je drugo lice vedrine. Mi smo, upravo, u obavezi da se protiv Zloga borimo vedrinom, kako Hamvaš veli.