“Oduvek sam verovala da je distinkcija između bogatih i siromašnih, razvijenih i nerazvijenih, srećnih i nesrećnih, modernih i zaostalih društava – površna. Suštinski, ljudske zajednice se dele na solidarne i okrutne. Na kraju dana, kvalitet naših pojedinačnih života zavisi od toga gde se unutar kontinuuma solidarnost-okrutnost nalazi društvo kojem pripadamo. Sasvim lično, ne vidim kako bi Srbiji mogla izmaći titula šampiona okrutnosti.”
Sonja Pavlović
Odmah da se ogradim:praktično i ne poznajem neposredno druga društva, ne mogu da tvrdim - mada verujem, na osnovu onoga što sam videla, čula i pročitala, i sudeći prema strancima koje sam upoznala - da postoje društva u kojima ljudski život i dobrobit, poštovanje prema drugom ljudskom biću, predstavlja vrednost.
A naše društvo nije takvo. Od trenutka kada se bebe rode, kada ih, onako naslagane kao cepanice, isporuče majkama u tobož "baby-friendly" programu, ponižavaju ih i oduzimaju im dostojanstvo na svakom koraku. Bebe gladuju jer majke ne umeju da doje ili još nemaju mleka, a sestra ne donosi adaptirano mleko, sestri je sasvim svejedno što su se tamo neke budale odlučile na reprodukciju i što to novorođenče sada zavisi od njene milosti, sestri koja će, međutim, sa punom revnošću trčati da spreči porodilje i njihove porodice da stoje i razgovaraju u hodniku klinike, jer "uznemiravaju načelnika". (Srbija, januar 2006, klinika "Narodni front". Porodilište u kom je korumpirani načelnik važniji od porodilja i beba).
...do trenutka kada teško obolele od kancera pošalju kući da umiru u najgorim mukama, da kopne i nestanu pred očima porodica koje ne znaju kako da im pomognu, kojima je gotovo nemoguće da dođu do najjačih analgetika, poput morfijuma, koji ne znaju kako da bolesne hrane, leče, olakšaju im patnje, o nekakvoj psihološkoj pomoći i podršci da i ne govorim.
To je sistemska, u institucije ugrađena okrutnost. Između toga stalno ćemo nailaziti na pojedince kojima je potuno svejedno što neko pored njih pati ili ga gaze preko granica ljudskog digniteta. Moj poznanik, "dobar čovek", napravio je skandal kada su u jednoj prodavnici umalo odbili da mu prodaju deterdžent po akcijskoj ceni (zaboravili su da je uklone, a sniženje je prošlo). Mogao je prosto da ga vrati, da ne kupi taj deterdžent. Insistirao je, i isterao svoje, s tim da će razliku u ceni da plati prodavačica koja nije skinula etiketu sa nižom cenom po završetku akcije. "Baš me briga", kaže on, "imaju oni svoje fondove, da to pokriju". "Pa šta?", govori druga osoba "neka najebe. Pun Biro nezaposlenih koji jedva čekaju da dobiju takav posao." Pun Biro preobrazovanih ljudi koji moraju da prihvate takve poslove, gde ih gone kao robove i nameću im odgovornosti za koje nemaju ni vremena niti su za njih plaćeni, i koji će pre ili kasnije će napraviti istu takvu grešku. Ljudi nisu mašine.
Poznanica bezdušno ismeva Romkinju koja se, tražeći hranu, zaglavila u kanti za đubre. Druga kaže kako Romi ionako nisu za bolje, jer su lenji i nezainteresovani za školu. Treća konstatuje kako je nedopustivo, sramota, da mlada osoba ima sedam-osam kilograma viška. Četvrta kaže kako je "ona mala" zaslužila da bude silovana. Jedan propoveda plaćanje "BusPlusa" iz svog udobnog klimatizovanog automobila, ne svatajući da je nekome cena mesečne karte (za koju se i dalje ne zna kome je, zapravo, plaća) - sedmina plate. Moram da falsifikujem nešto što sam pisala na poslu, pa pogrešila, jer će ON da misli da smo nešto muvali, iako nismo. Jelena Karleuša drži predavanje iz društvenog aktivizma u domenu zaštite ljudskih prava, a onda ljude sa posebnim potrebama nazove ovcama. Baba koja unuku ostavlja satima samu, žednu i gladnu, ispred zgrade, pita me - zašto ne potrčim za detetom, zar me nije strah da ne padne? Mamlaz u pošti kaže jednoj ženi kako je namerno povela dete sa sobom da bi došla do šaltera preko reda. Nabildovani klinac se obraća svom dobermanu kupiranih ušiju sa "ALO!" , ni sam ne zna koju mu naredbu, i zašto, izdaje, niti šta uopšte hoće da pas uradi.Ona čeka da operem sudove jer zna da sam u još nižem statusu nego ona. Zna da sa mnom može.
Znati GDE MOŽE da se bude đubre. Po pravilu tamo gde bi trebalo da se iskaže solidarnost, po pravilu tamo gde su ljudi u istom - ili još gorem položaju. Ponizan prema nadređenima, surov i često krvoločan prema onima koji su niže na nekoj zamišljenoj lestvici odnosa međuzavisnosti. Kao da se gomila žuči i blata koju su primorani da pokusaju, udaraca koje moraju da istrpe, kompenzuje time što će, bez zazora, zadati iste takve udarce i poniženja ljudima od kojih ne zavise i koji ne mogu da uzvrate.
Sve češće čujem da se takav odnos prema svetu i ljudima pravda zapadnjačkim individualizmom i solipsizmom. Ili se čak lamentira nad mitskim vremenim ljubaznosti, ljudskosti i gostorpimstva (pada mi na pamet priča o svekrvi koja će se svojoj snahi osvetiti za sve ono što je sama propatila dok je bila u statusu snahe, pade mi na pamet prisustvovanje pogubljenjima, pade mi na pamet majstor koji mlati šegrta jer je i sam jeo batine dok je bio šegrt...). Kažu: "borim se za svoju porodicu, za svoju decu. Ostalo me ne zanima."
Da li se ljudi mogu naučiti solidarnosti i saosećanju? Verujem da mogu. I baš zato, što sam u ovom optimistična, verujem da naše društvo, naše institucije, društveni organizmi - i sam sistem, na koncu, ne uči nas da budemo neosetljivi i surovi, već da smo mi, takvi, izgradili taj sistem.
I ako mislimo da se borimo za svoju porodicu i svoju decu, mora nas doticati i sudbima neke druge porodice i neke druge dece.
