Jednoručna baterija. Samo u teoriji olakšava mešanje tople i hladne vode. Puna je
kamenca, zapinje, zaglavljuje se, "glavi", rekao bi M.
"Glavi", glavno, šta je glavno? Glavno je da znam šta je važno u ovom
trenutku, u ovom trenutku važno je da se saberem. Ništa se nije desilo, to me ne
dotiče, ništa nije nerešivo.
Jeste nerešivo.
Talasaju,
nabiru mirnu površinu mojih misli, dolaze opet te močvarne tamne prilike, kao
hor u grčkim tragedijama, govore, opominju me. Puštam vodu da ih nadjačam. Toplije,
nije dovoljno topla. Para kulja iz kade, čkiljava svetlost sijalice bez kugle,
memla u uglovima, loše izliven silikon i gde-gde obijene pločice. Kako ovde
može biti dobro, kako ovde možeš da se vratiš sebi? Puštam vodu da mi se sliva
niz leđa, stresam se, to je paradoks tople vode. Vrh nosa mi je hladan.
Posmatram svoje telo, to nije moje telo, stopala, trbuh, te šake, crvene,
natečene, izrađene šake oslonjene su na bledu kožu butina prošaranu venama. To
su moje šake, to nije moje telo.
Tvoje,
zarobljena si tu. Misliš da bi nešto
vredelo da se to promeni? Misliš da je važniji tvoj slobodni duh? Iluzija - za šta si i zašto slobodna?Slabo, besmisleno
stvorenje.
Suze se kaplju niz
trepavice, liniju nosa, niz bradu,
suzno-nosni
kanal ti je bio zapušen kada si bila beba, trebalo je tako da ga ostave, možda
bi ti oko hipertrofiralo od suza koje ne bi mogla da isplačeš, nakazo, majke ne
treba da plaču. Oguglaj, odrasti.
Slaba, uvek slaba. Nikad uspešna ni u
čemu, nikad dovoljno hrabra, pametna, odvažna, uporna, sama si kriva za ovo.
Ne mogu da činim ništa drugo, s
vremena na vreme potpuno se slomim, i kako godine prolaze, sve je teže da se
vratim iz tog bespuća, i voda teče, teče, kupatilo je puno mirisne magle, miris
me podseća na decu. Deca, moja deca, zbog koje treba da budem u saglasju sa
sobom, a nisam
zato što krize na druge ljude utiču tako što ubrzavaju zrenje, ti si zakržljao, neuspeo plod.
„Budi jaka zbog dece!“, „Moraš!“
„Ne smeš da dozvoliš!“ kako mrzim to, kao da to nešto menja. Danas sam prvi put
izašla napolje u uflekanoj i prekratkoj majici i nisam se ni pogledala u ogledalo,
ostavila sam onu plastičnu šnalu i obula one idiotske patike.
Da
sad umreš, ne bi ti smetalo sad, da umreš.
Ipak me je strah. Telom nisam tu, gledam svoje
telo iskosa, gledam svoju žalobnu priliku i mislim, da li je to ovako, da li to
ovako izgleda? Kako mora da je lepo verovati...
... a ti se zatrčavaš čas u prepreku svog bednog tela, čas u prepreku svoje
slabe duše, nisi ni jedno ni drugo, ta duša nije u stanju da nadjača to telo,to
telo ne može da prihvati da je sebi dovoljno. Nisu te voleli, nisu voleli ni
druge, pa su isplivali, drugi su imali još lošija iskustva.
Ako meni ništa ne fali, odakle mi ta crna
rupa?
Mora biti da je neka
greška u sklapanju,
mora biti da je neka greška, kao ono kad
pogrešno zakopčaš prvo dugme pa sve do kraja bude pogrešno i izgledaš kljasto i
iskrivljeno. Lakše je prihvatiti da je moja nemoć – bolest, da je moja slabost
nešto izvan mene. Tako uspevam da je ućutkam, da je nadglasam, ona je nešto
tuđe, nešto što mi ne pripada, kao čir, kao tumor, kao utroba izvan tela, tamo
gde ne treba da bude.
Moja slabost je van mene, neki crni,
gnojavi suncojedi iscrpljuju moju nadu.
S
tim možeš da živiš.
S tim mogu da živim. U ogledalu
vidim samo liniju kose, tamnija je nego što bi trebalo, i oči. Oči su u redu. Našminkaj ih malo jače sledeći put. Završi,
voda se hladi.
Topao peškir, jedan, drugi za kosu, i
muški bademantil. Dišem duboko, otvaram vrata i para, magla, ja u magli,
izlazimo u studeni hodnik. Lice mi je otečeno, kapci mi pulsiraju ali sam
dobro, dobro sam.
-
Potrošila sam svu toplu vodu ovog puta, - kažem M.
(fotografija:
(fotografija:
Нема коментара:
Постави коментар