Lica ljubomore

Postoji dvostruka percepcija ljubomore, rekla bih, ona ide prema dva ekstrema i tu se zadržava. Gdekoji veruju da je ona dokaz i izraz ljubavi: kada je nekome stalno do tebe, on teži da te zadrži za sebe. Drugi veruju da je ljubomora suprotnost ljubavi, jer demonstrira želju za posedovanjem, koja je izraz želje za moći, a ne ljubav.

Jedni vele: ako neko ne pokazuje ljubomoru, to samo može značiti da je indiferentan.
Drugi kažu - ne; izostajanje ljubomore znak je prisnosti i poverenja između dve osobe.

Na šta je, uostalom, usmerena ljubomora? Na seksualnu ili platonsku povezanost u sferi ideja, duhovnu bliskost? Može biti i jedno i drugo. Za mnoge je seksualni čin granica posedovanja osobe (i granica prevare). Neki, međutim, uz saglasnost praktikuju poliamorne odnose, a da to ne narušava bliskost i privrženost između osoba koje su povezane.
Ljubomora ponekad može poprimiti patološke oblike. U strogo patrijarhalnim društvima, gde je vernost i ćudoređe apsolutno, žena je vlasništvo muškaraca - a oskvrnuće se plaća životom. U tranzicionim društvima, koja su na pola puta između patrijarhalnog i emancipovanog, ova naplata može biti izrazito surova (mada je sada u domenu ličnog, a ne sistematskog, društvenog modela za povratak u stabilno stanje nakon povrede strukture). Zatvaranje, kažnjavanje, psihičko i fizičko zlostavljanje do sistematske torture, kidanje svih žrtvinih veza sa prijateljima, porodicom, neprestane pretnje, najčešće, u trenutku kada preplašena i duhovno spržena osoba skupi snage da se oslobodi (za šta je često potrebna i logistika i temeljan plan) - završavaju smrću. Vinovniku je draže da žrtva ne postoji nego da je on ne poseduje.

Neuporedivo je češća ovakva vrsta patološke ljubomore muškarca prema ženi, pre svega zbog toga što joj društveni sistem ide naruku. I danas ćemo čuti da žena treba da bude verna, a "muško i ne mora", da su muškarci lovci, da ne mogu bez osvajanja, da ne mogu da budu sa jednom ženom, da treba da se sačuva brak a da se na paralelne veze žmuri. Ipak, od ovako agresivnih, patoloških izliva ljubomore nisu, kao vinovnice, izuzete ni žene. Nedavno sam pročitala tekst o mladiću nad kojim je, nakon njegovog upornog insistiranja i borbe, izvršena eutanazija. Njegova bivša partnerka napala ga je sumpornom kiselinom, usled čega je mesecima bio u komi, izgubio vid i sposobnost kretanja i podneo nebrojene operacije, trpeo nezamislive bolove dok je njegovo telo, naočigled, nastavilo da se raspada.

To su, razume se, užasni, neljudski, nezamislivi putevi kojima čovek u želji za posedovanjem može da krene.

No, čovek se može okrenuti i protiv sebe i osećati ljubomoru, a da ona nikada ne ugrozi partnera. Neko će reći: trebalo bi da imamo poverenja u osobu koju volimo, poverenje je preduslov ljubavi. U osnovi, to je istina; no, ljubomora ove vrste može izvirati iz ljubavnika samog. On/ona se može osećati nedostojnim, neadekvatnim, nedovoljno dobrim, živeći stalno u strahu da bi se mogao pojaviti neko bolji. Ova vrsta ljubomore može da ostane sasvim skrivena i da nikada ne naudi partneru, ni u kom vidu.

Je li ona loša?

Možemo li biti toliko altruistični i plemeniti, pa nastaviti da volimo, uvek uz rizik da će naš partner naći nekog boljeg od nas, i treba li, kao u pesmi Vesne Parun (tebi, čije su ruke nevinije od mojih...) pronaći bolnu nasladu u tome što je neko koga volimo - srećan, mada ne srećan sa nama?

Da li je ovo apsolutna ljubav, ideal odnosa bez ljubomore? Ili su bolje, pak, površne veze u kojima nema bliskosti ni povezanosti pa se ne može razviti ni slabašna posesivnost? Ili je to poliamorna veza, gde se centralni odnos zadržava, ali se "iskušenjima" ne odoleva - ne u vidu prevare, već uz znanje i saglasnost partnera?

To je, verujem, mišljenje koje bi svako za sebe morao da izgradi, kroz introspekciju i interakcije sa drugim ljudima. Mene lično ovakvi oblici ljubavi ili savremenih veza ispunjavaju potištenošću.

Može biti da je uverenje da jedna žena i jedan muškarac mogu biti u srećnoj, stabilnoj, ispunjenoj i ispunjavajućoj dugotrajnoj vezi, anahrono, pa ček i neutemeljeno, no to je i dalje moj ideal. A ljubomora? Da, za nju treba napraviti jedan logički "kolariću - paniću". Naime, pretpostavka moje sreće sa partnerom jeste njegova postojanost u ljubavi i vernost - a ova, opet, treba da izvire iz njegovog uverenja da mu ja, svojom ličnošću, potpuno odgovaram. Ukoliko to ne postoji, ili nestane, to onda znači da njemu nedostaje ono što je meni potrebno: on ne može biti idealni, ili najbolji mogući partner, jer ima zamerke na sam moj identitet. Na taj način situacija se može voljom preokrenuti. Verovati partneru ne znači - biti naivan, a sumnjičavost - kojoj sam decenijama bila sklona - ne garantuje da ćemo lukavo ili mudro predvideti budućnost.

Ljubavna veza traži veru, i mada je razumno biti - razuman - ne treba preterati, jer nas analiza može odvesti u patološko, iscrpljujuće preispitivanje koje sreću čini  nemogućom ili teško opterećenom podozrivošću i oprezom. Ako sam ispitala detaljno prirodu našeg odnosa, sada mi preostaje da se sa punim poverenjem oslonim na nekog (ne gubeći pri tom svoj identitet).

Ukoliko se moje poverenje pokaže kao neadekvatno - ljubav nije dovoljna ukoliko i ja nisam srećna - onda i partner postaje neadekvatan; moja ljubav u tom slučaju može, i treba, da usahne. To dakle onda nije taj isti čovek, to onda nije ono isto osećanje.

Ne moram da zabadam zastavicu u posed. Teret nije moj.

Tako se sada, bez tovara koji mi povija, ramena mogu otisnuti od tla.

 

foto Internet

Posredovani svet. Event: family bonding & cherry picking

Statistika je neumoljiva...
Targetiranjem smo ustanovili da ljudi danas, većinom, obeduju sami. Zato brendiramo novi koncept pijace. Ide se na ponudu gotovih, svežih proizvoda jer zaposleni ljudi nemaju vremena za pripremanje hrane. Oni će, na pijaci novog tipa, moći da parkiraju svoj automobil, na brzinu pojedu zdrav obrok, sami, ili sa decom, i produže dalje.

Nisam skoro pročitala ništa tužnije i ništa što rečitije govori o bezdušnosti, i time i besmislenosti, modernih kapitalističkih društava kojima težimo da pripadamo. Apsurdu dodatno doprinosi činjenica što je poletni manifest koji se tiče novog tipa pijaca (a čiji sam deo parafrazirala) štampan u specijalnom izdanju JKP "Gradske pijace".

Pijaca je, dakle, firma koja dela pod ingerencijom gradske vlasti (koja je, po sebi,  neproduktivna). Kao i svako preduzeće, ona ima upravu, menadžerski kor, ejč arove, pi arove, službenike koji se bave targetiranjem, brendiranjem, risorsingom, analizom, merčandajzingom i advertajzingom; pored njih tu su "obični" službenici pijačne uprave, sekjuriti ofiseri, toilet klineri, nakupci i zakupci i tek na koncu oni zbog kojih pijaca postoji - proizvođači i kupci. 

Postoji more ljudi koji stoje između ruke koja bere trešnju i usta koja je jedu. Svi oni otimaju svoje parčence te trešnje, dok ustima na koncu ne ostane taman da ih zavazda ostanu željna, pošto su papreno plaćene. Da bi nasitio sve te brending, branč menadžere i ostale baba sere, da bi mogao da kupi trešnje, čovek mora da radi; krvavo da radi. Zato nema vremena za pripremu obroka i branje trešanja. Na drugom kraju lanca je neki drugi čovek, koji, takođe, krvavo radi, da bi te trešnje prodao po bagatelnoj ceni u koju će se docnije ugraditi izdržavana lica.

Umesto ideala, pa na koncu i strategije, ustoličili smo menadžment. Menadžment se ljudima ne bavi drugačije nego li kao resursima - koliko će da požderu, koliko će da iskenjaju, koliko im vremena treba do pijace, hoće li mnogo da ispizde ako je parking daleko, gde da lociramo onu ili ovu zvrčku da je oni što lakše uoče, kako da obojimo objekat da im bolje pocure želudačni sokovi, kako da ih anesteziramo da kupuju, kupuju, kupuju dok ne crknu, ili  da rade dok ne crknu, kako da im uvalimo što više. Oni, dakako, moraju imati snove: ležaljka na plaži, ol inkluziv, Manojlove gilje, "da živimo kao sav normalan svet". Kako živi normalan svet? Isto ovako, samo sa više para, samo sa manje ideala, samo sa više cipela, samo sa hordingom proizvoda, samo sa manje tlapnje o politici, Crkvi i ugroženom nacionu.

Zajebite dedinu trešnju: dođite na našu pijacu, pokrivenu pleksiglasom, potparenu i rashlađenu sistemom prskalica koje vas pofajtaju svakih petnaest sekundi, da vam naš proizvođač organskih sokova napravi smoothie od trešnje i servira vam ga u plastičnoj čaši. Trešnje, uzgred, otkupljene od vašeg ili drugog čijeg dede za nešto šarenih traka.

Vaš sin, dakako, neće umeti da se popne na drvo i misliće da trešnje rađaju negde u Ekvatorijalnoj Gvineji, ali ćete ga vi zato upisati na časove kik boksa ili odbojke, a možda mu obezbediti i časove biologije kada dođe do botanike i fam. rosaceae. Eda biste ovo platili, moraćete da rngate od jutra do sutra zbog čega nećete imati vremena za obrok, ni za posetu dedi, nego ćete morati da skočite do modernizovane i brendirane pijace  na smoothie. Dakako, uz obezbeđeno parking mesto za vaš automobil, kako ne biste gubili vreme pešačeći ili koristeći gradski prevoz - već ćete moći za čas da se vratite na posao i da radite još više, kako biste imali noviji i brži automobil. Tu će vas sačekati naš statističar, koji će targetirati potrebu za drajv in pijacama, kako bi se gubitak dragocenog vremena sveo na minimum.

Circulus vitiosus u kojem, na koncu deda više ne može da bere trešnju, a nema ko drugi to da čini, pa se počinje sa uvozom plantažnih trešanja iz Turske.

Ne verujem u slučajnosti. Ovaj, na trenutke apsurdni, na trenutke monstruozni koncept, logični je sled apoteoze privrednog rasta, tehnologizacije i evolucije (koja je shvaćena kao neprestano usavršavanje).  Upravo, evolucija to nije, ili ne bi morala da bude - kulturna i društvena evolucija svakako. Ona proizilazi iz prilgođavanja na okolnosti. Ponešto je dobro po sebi, takvo kakvo jeste. Ne treba ga menjati. No, danas nas uveravaju da je to laž, i da je nestalnost, bezobličnost i promenljivost, upravo, poželjna i da je treba podsticati čak i tamo gde bi se stvari inercijom zadržale u svom najboljem, najprilagođenijem obliku.

Sve leži na brendiranju; a rukovodi nevidljivi organ u čiju se gušu sliva organska materija sveta koji se urušava - dok veruje da napreduje. Neko ili nešto, u krajnjoj konsekvenci, ima koristi od cirkusa.

Ne postoji način da se argumentuje ideja da je čovek koji trči od zastakljene pijace do zastakljene i klimatizovane kancelarije, ispijajući svoje smoothie u frenetičnom ritmu, srećniji od čoveka koji bosonog gazi po zemlji i trešnju jede s grane, pljuckajući koštice; koliko god da je život u neposrednom dodiru sa prirodom težak, mučan i nesiguran.

Svet koji danas imamo crpi i Čoveka i Prirodu i opsednut je izbegavanjem "prevaziđenih stvari", promenom i rastom, čak i ako - ne, naročito ako time uništava nešto valjano. Novo nije uvek veće, jače i bolje, sigurnije i zdravije. Beton i čelik sa klimatizacijom nije savršeniji od kuće od kamena ili naboja; PVC flašica sa vodom, izvađena iz frižidera, ne može da se meri sa vodom iz testije a čovek koji peva, plače i kune ne može biti gori od sterilnog menadžera.

Uistinu, statistika je neumoljiva. Da bismo opstali, moraćemo da se odreknemo nepotrebnih balasta civilizacije, nepotrebnih stvari, nepotrebnog tekstila, gedžeta, tehnologije, stalno novih i sve novijih svemusluža; da naučimo da se isprljamo, oznojimo, izgrebemo, napešačimo - tako život, uostalom, mateforično ili stvarno, zapoveda. 

No, to će nam dati privilegiju da obedujemo skupa sa ljudima koje volimo, da se siti najedemo trešanja sa drveta i napljuckamo koštica, a možda posrčemo i masnu, kao dukat žutu kokošiju supu ili smažemo krompir "na pole".

Naravno da je i "Grandpa's garden! Adventures & cherry picking!" nesumnjivo već brendiran, ali posredovana prošlost i posredovana nostalgija daje takođe posredovane, patvorene, odglumljene, kič, lažne ljude. I u biti - nesrećne ljude.