FLUID IS A NEW MUST

         Pitanje vizuelnog identiteta čvrsto je vezano sa biranjem kostima. Postoje dva uobičajena gledišta na ovaj problem; jedno je "odelo ne čini čoveka", a drugo je da si - "ono što nosiš". U oba slučaja izbor kostima nešto govori o nama: on ima komunikacioni potencijal.
            Kostim, je, međutim, svlak, varijabla. On nije i doslovno ljudski identitet: barem to nije bio do novijeg doba: već je saopštavao da smo, u okviru kategorije :čovek: odabrali neli element kao svoju dominantu. Tako se razvila moda, alternativni stilovi, poslovni i ini dress code-ovi. Dress code podrazumeva ideju nesvakodnevnog, posebnog vremena, namenjenog za obavljanje jedne specifične delatnosti, a kostim to saopštava publici. Zbog toga vam je sasvim jasno - ko je radnik obezbeđenja, ko su službenici; ko su sudije, ko lekari, ko zaposleni u ugostiteljstvu, a ko pružaoci seksualnih usluga, na primer.

            Kada službeni kostimi počinju da se prelivaju i u svakodnevni život, naslućuje se njihov veliki potencijal. Koristeći službenu odeću van službene upotrebe, saopštavamo svetu da smo se saobrazili sa svojom funkcijom, da ona postaje naš - identitet.

            Paradoksalno, insistirajući da identitetskoj odrednici, upravo smo na dobrom putu da izgubimo identitet i zamenimo ga ljušturom, spoljnom manifestacijom.

            Razvijenim kapitalističkim društvima s kraja 20. i početka 21. veka potrebne su uloge, a ne autentični ljudi; pa je i fiktivni problem identiteta postao problem ljudskih prava. Krajnji ishod ove težnje je da ste sada slobodni da budete šta god vam padne na pamet, ukoliko suštinski, ne narušavate uspostavljene odnose moći, etabliranu vrhušku, ukoliko ste pouzdan potrošač i zabavljeni svojom školjkom, nemate znanja, ni želje, da se bavite stvarnim problemima.

            Rastakanje temeljnih identiteta je plodno tle za formiranje amorfnog, čoveka za opštu namenu. Čovek bi trebalo da nastoji da pronađe svoju nadarenost, svoje pozvanje, način na koji bi najbolje mogao da doprinese svetu - u okviru osobenosti u kojima, i sa kojima je rođen. Autentičan čovek znači - jedinstven, baš taj, a ne neki drugi; sasvim specifičan, a ne fluidan! Danas se potraga za autentičnošću svela na konstatne promene, i inače difuznog identiteta. Paradoksalno, u tome se često zapaža jedna potpuna vizuelna uniformisanost.
            Uz pomoć estetske hirurgije, kozmetike, telesnih modifikacija, sada je moguće pretvoriti se u - svoj sopstveni projekat. Osvrnete li se oko sebe, ugledaćete more istovetnih devojaka, sa istim čupavim jaknicama, istim gumiranim helankama, istim tetoviranim obrvama, popunjenim usnama, ispeglanim kosama koje se, neoprane, pretvaraju u iste punđe povrh temena. Poznate ličnosti su se promenile do neuporedivosti sa  svojim prethodnim izgledom, ali su međusobno zastrašujuće slične. U pekari, žena sa hipertrofiranim grudima, usnama i pirsingom na desnoj obrvi, razgovara o tome kako ima grašak od juče i ne mora ništa da sprema kćerima, dok joj pekarka sa "rukav" tetovažom dodaje hleb. Od kraljice do prosjakinje, sve izgledaju isto, pa su im i uloge savršeno zamenjive - u teoriji. U praksi, vertikalna pokretljivost se sve više smanjuje. Ali, ako već morate biti pekarka ili domaćica, možete makar da izgledate kao da ste estradna zvezda.

            Pol, pa čak ni vrsta, species, više ne moraju biti ograničenje. Šta više, gender fluid identitet (ako nešto amorfno uopšte može da se nazove identitetom) postaje poželjan. Vreme vretenastih manekenki i mišićavih modela sa jakim vilicama prošlo je: danas su svi podjednako eterični, istovetnih punih usana, malenih noseva, nestvarno uskih kukova, čvrstih, minijaturnih guzičica sa obaveznim thigh gap-om. Body positivity pokret odriče se eteričnosti, ali i dalje insistira na golotinji, seksualizovanosti bez polne odrednice i telesnim modifikacijama svakog vida. Time i ovaj pokret promašuje cilj kojem je prvotno namenjen: pa umesto da nastoji da nas oslobodi terora telesnih lepotnih ideala, nameće nam iznova potrebu da se bavimo svojim telom (na trivijalan način, poput uzgajanja nausnica ili bojenja stidnih malja) umesto da se bavi ljudskom suštinom u - raznolikosti.

Polni identitet zamenjen je rodnim - ali i rodni je, takođe, rastočen! Dok se u jeziku insistira na senzitivnosti, može vam se lako desiti da se zajebete jer je sociološkinja i aktivistkinja zapravo non binary, gender queer i  sa fluid identity, pa se danas ne oseća kao -škinja.

            Upravo, čovek ni vizuelno više ne mora da bude - čovek. Tatoo i piercing majstori kreirali su ljude tigrove i ljude zmije, postoje Barbie žene i Ken muškarci, a postoji i čovek koji se smatra vanzemaljcem pa ima nameru da to i postane. Dečaci su nekada želeli da budu kosmonauti: danas, ovaj dečak ulaže ogromne količine novca u plastične operacije koje će mu omogućiti da izgleda kao vanzemaljac, to jest - kao njegova zamisao o vanzemaljcu.

            Političari, od Emanuela Makrona, preko Trudoa do Sebastijana Kurca izgledaju podjednako mlado, neuprljano, neodredivo, poslovno, obučeni u podjednaka odela, bez tragova života i identiteta.

            Supermerketima se muvaju menadžerčići u džemperićima pastelnih boja, nad njima su ozbiljniji menadžeri u frula pantalonama, sa širokim kravatama; i konačno, na vrhu, neki Head of HR Team  iz ogromnog bazena po kojem plivaju nage ljušture bira onu koja će najlakše moći da se ušminka i upotrebi: slično nacističkom eugeničkom izboru iz raspoloživog gene pool-a; samo što se ovde radi sa poluproizvodom umesto da se kreće od motike.

            U školama postoji teror upotrebljivog znanja, neprestano identitetsko takmičenje, poziranje i smopromocija, koja se ohrabruje čak i idejom (za ovo sam nedavno čula) - da se ocenjuje "scenski nastup" prilikom odgovaranja.

Čovek nije ništa: predstava koju o sebi stvorite je sve! A što više budete neodređeni i prilagodljivi, to ćete lakše moći da budete upotrebljeni, baš kao i vaše upotrebljivo znanje.
            Prilagodljivost je nova uniformisanost. Fluid is a new must.

            I dok smo ceo život zabavljeni potragom za identitetom koji želimo da "nosimo" i odgovarajućim izgledom, rijući za novcem koji će nam omogućiti da to postignemo, meandrirajući po upotrebljivom znanju koje će nas osbosobiti da do novca dođemo - umiremo, ne znajući ko smo, zbog čega smo živeli i šta smo ostavili svetu.

            Vreme velikih ideala je pomračeno; pitanje ljudskih prava pretvoreno je u sprdačinu, oličenu beskućnikom koga su onomad okupali i obukli kao hipstera, "you won't believe what he looks like now!" Kupujemo preskupu obuću koju, negde u Bangladešu, lepe polugladna deca. Zabavljeni pitanjem ljudskih prava trans-žena, zaboravljamo da se po selima još uvek sestre odriču imovine u korist braće.

            Sloboda je iluzija, sve dok postoje nevidljiva pleća na kojima ona počiva.

            Sloboda je iluzija, ako se od nas doslovno traži da prestanemo da budemo ljudi da bismo je postigli.

foto: Internet

Ne volim ni ja vas

"You can't hate yourself to love".

Ne možete se mržnjom dovesti do ljubavi. Nezgrapno je na srpskom, ali suština je ovo -  Srbija i njeni ljudi su kao neželjeno, zanemareno, prezreno dete, koje nije ispunilo roditeljska očekivanja, pa se ona pokušavaju iskamčiti prezirom, do gađenja.

Tako barem izgleda, već godinama, predizborna kampanja, i tu ne postoji razlika između učesnika u ovom jalovom nadmetanju. Čini mi se da su se oni već davno odrekli međusobne pljuvačine, i to čine nekako bezvoljno, ritualno, eto - valja se.

Ne, već godinama smo im krivi - MI. Mi, koji izlazimo na izbore ali glasamo za pogrešnog, mi, koji ne izlazimo na izbore, mi, koji smo godinama verovali u pogrešne opcije, mi, koje su indoktrinirali, mi, ispranih mozgova, mi, neradnici, lenčuge, mi, alavi i lakomi, mi, koji tražimo svoju pravicu, mi, koji smo ginuli u ratovima koji nisu vođeni, na pogrešnoj strani, mi, koji smo bili meta, mi, koji umiremo od kancera izazvanog (inače bezopasnim) osiromašenim uranijumom. Mi, koje je trebalo još bombardovati, mi, koji nikako da ukapiramo, mi, nezahvalni, retardirani, krezubi, mi koji metanišemo pred ikonama, mi, koji ne prihvatamo promene, mi, koji ne evoluiramo, mi, koji se ne bunimo, mi, koji pristajemo, mi, koji prodajemo veru za večeru, mi, zatočenici svojih sitnih života, mi antitradicionalisti i mi antiglobalisti, svi, svi, svi, everybody!

Osim ukoliko ne računaju na ugodnu ulogu večite opozicije (u šta duboko verujem), učesnici u političkom životu pate, onda, od opasnog nedostatka zdravog razuma, od nedostatka poznavanje bazične psihologije, pa i nekog iskustva u društvenoj interakciji. 

Hoćeš da popraviš svoj izborni rezultat; dakle, za tebe treba da glasa neko ko to prethodno nije činio; i šta ti koristiš kao argument? Poniženje i pretnju! "Krezubi idiote, slepče, beskičmenjaku, IZAĐI na izbore, jer ako to ne učiniš ONAJ će opet da pobedi. Glasaj za mene, nesoju ljigavi, jer samo time pokazuješ da ti je stalo do dece koja će ti inače crći u najgorim mukama!" Mislim, ako prevedemo neke od njihovih istupanja u javnosti na prost jezik, dobijemo otprilike to.

Moram da ih razočaram - ljudi možda jesu sluđeni, razočarani, obeznađeni i ubijeni u pojam, ali glupi nisu. Rečju, dragi moji kvaziopozicionari - njima je jasno da nemate šanse. A da vam ih poprave samo "da ne ispadnu glupi u društvu", zabole ih ćošak. Jasno im je, sve i da imate šanse, kuda bi nas to odvelo - videli su neke od vas na delu. A ne nudite ništa, čak ni sendvič! Zašto ljudi glasaju za one koji su već na vlasti? Zato što, naprosto, veruju u korupciju, poučeni iskustvom - i sa vama! Oni znaju da vlast ima resurse da reši njihove sitne i nešto krupnije probleme - da im zaposli kćer, da im legalizuje kocku do kocke, kockicu, to jest, kvadratni metar nadogradnje, da im umanji porez, da im dozvoli da dug za struju plate na rate, da ih uglave preko reda za skener i magnetnu rezonancu. Oni možda i računaju na to da biste vi to isto radili da ste na mestu SNS - a (kao što i biste, a i jeste, nekoć), ali im je ova opcija neuporedivo sigurnija. Na ovu okolnost morate računati, gadljivost tu ne pomaže. Borba protiv korupcije je neupitna; ali šta ćete činiti pre no što dođete u poziciju da se sa njom obračunavate, imate li ikakvu ideju?

Dalekovidost i gledanje opštijeg cilja, naime, privilegija je i vrednost pojedinaca i grupa kojima nije ugrožena gola egzistencija; ili koji veruju u nešto što ih nadilazi (društvena pravda, revolucija, narod, carstvo nebesko). Mi smo sve to izgubili. U Srbiji ne postoji nikakva okosnica identiteta, nikakav zajednički cilj, čak ni opšteljudski. Tumaramo kao kroz maglu, ne znajući kuda i kome da idemo.

Srbija je zemlja tmuše, mrkle i neprovidne. Tu divnu zemlju prepunu valjanih ljudi, divljih vrleti i pitomih polja, prebogatu umetničkim i kulturnim blagom koje stoji negde skrajnuto, zaboravljeno ili nepristupačno - ubijali su postepeno, utapajući je u rezignaciju koja je dovela do samomržnje. Razume se, ne smemo se predati uverenju da se fatum nama poigrao i da tu naše sopstvene odgovornosti nema; ali nikako ne smemo misliti da smo bezvredni i da zaslužujemo propast.

Nama upravo nedostaje kolektivni identitet i zdrav patriotizam. Ne moraš ti smatrati nikakvom zaslugom što si rođen u ovoj zemlji i ovom narodu, ali ako već jesi, onda poštuj i voli ono dobro čime je taj narod doprineo svetu (na primer: ako je UNESKO znao da vrednuje Studenicu, šta će pa tebi da fali? Ako je Gete bio zadivljen "Hasanaginicom", ne valja da je ti prezreš. Ako svet ume da prepozna Milutina Milankovića ili Pupina, branioce Beograda u Prvom svetskom ratu, Solunce, slavu, gostoprimstvo, maline ili  med, recimo, neće biti da smo baš najgori, je li tako?)
A kakvu retoriku tekuća opozicija koristi? I dalje podelu na "dve Srbije" i insistiranje na tome da su oni zastupnici evropske ideje, a gle - onaj im je tu odeju odavno oteo, poslušan je gde treba, ispunjava tabanolizačku delatnost revnosnije nego što bi oni mogli i zamisliti; a oni, šta čine - samo mu daju još malo vetra u leđa pripisujući mu, odavno napuštene, patriotske ideje! Neizrecivo kratkovido i glupo, imajući u vidu da nemaju više za protivnika Miloševića, već jednu ljigavu masu neporecive inteligencije.

Neopisivo me nervira opozicioni rant koji se završava rezigniranim: "Takav smo narod, nema ovde promene, retardirani smo, ovo nisu ljudi, nego stoka. Odavde samo može da se pobegne. Pola sam života dao za promene, ne mogu više." Da, razumem. I ja sam dala više od pola svog života, pa šta? Negde sam se i zajebala, negde su me i izdali i izneverili! Neki su ljudi davali pola utrobe, ruke i noge, goli život za ono u šta veruju! Samo, U ŠTA MI VERUJEMO? Pritisnuti sa svih strana uveravanjem da ne vredimo ni pišljiva boba? Šta treba da učinimo, svi odemo odavde i prepustimo zemlju poplavi larvi i gnjida? Uostalom, gde da odemo?

Verujte da mali ljudi čine ono što mogu, i, učeći od vas "velikih", zarazili su se oportunizmom. Njima su vaše funkcije, vaše vile i salonci, vaša letovanja i skijanja, vaš pedigre i vaše bogatstvo - nedostupni, ali, baš kao i vi, činiće najbolje što mogu najpre u svom ličnom interesu, i u interesu onih koji su im bliski. Šta treba, iz nekog suludog altruizma da poklone vama svoje poverenje?

Gospodin diktator Milošević igrao je na kartu nacionalnog ponosa i tvrdio je da voli svoj narod. Vi igrate na kartu pišanja po dostojanstvu, vadeći se na nekakvu elitu iz kruga dvojke, pristojnu Srbiju, drugu Srbiju koja vas, eto, jedina ceni. Za razliku od Slobe, vi poručujete narodu koji vas ne voli  - da ne volite ni vi njega.

Paz' da ne glasa za vas.

Igrate na kartu "da odu ovi a da se ne vrate oni", "glasanje je test inteligencije", "odgovorni ste svojoj deci, stoko krezuba", "barem pokažite da je vlast smenjiva".

Aktuelni psihopatski lider može sebi da dozvoli da nas prekoreva da smo ga nedostojni. Može da pokaže - evo, napravio sam vam pevajuću kič fontanu, gradim vam Godzilu na vodi, eno vam kužni centar u Rajićevoj, spomenik Pekiću, a vi tako! Ima šta pokaže, koliko god da smo mi to finansirali ili da ga je pomilovao evropski nježnik, ima televiziju, ima sendviča i Zadruge, ima Kurvir i Salo, ima neki "Ekspres" u kom ga proglasiše za novog srpskog prosvetitelja koji nam je uterao Vebera. Oni koji ga ne vole, trpe ga, jer uz njegove skute mogu da se nadaju nekoj sitnoj uslugici.

Čime protiv njega?

Time što ćete ljudima reći da su krezuba govna?

Da ste lepši i pametniji?

Vama je dobro, gospodo draga, u tome je sav probem. I ljudi to prepoznaju. Nema ideje, nema vere, nema gladi, nema srčanosti. Vama je dobro, boli vas žuta patka kako je nama, i ne libite se da nam to i pokažete. Ostavljeni na milost i nemilost, ljudi se iz straha priklanjaju jačem. Dokle god ljude zbog toga budete optuživali, ponižavali i krivili, umesto da ih razumete, gubićete izbore.

No, nije da vam je baš naročito stalo. I ovako je fino.

foto: Đavo - Oliver Tomić
(detalj sa nacrta za ikonu)