Devojčica

Greška je moja: svemu sam pristupila kalkulantski, tobož promišljeno, a  loša sam u računu i beskrajno sam plahovita. Ne valja kad su ljudi isuviše slični - kažu: zamisli dve duše sklone potonuću u crne rupe, pa to bi se završilo samoubistvima!
Ne valja ni kad su peviše različiti, mada nas biologija opominje da doprinosimo diverzifikaciji gena.

Najviše nas razlikuje to što si ti sediran, a ja ekscitirana, kad smo već kod medicinskih termina. Kod tebe nema mnogo odstupanja od ravne linije, a kod mene su vrhovi i dna toliko udaljeni od ose da ih ni ja ne mogu sagledati. Ja se kidam, besnim, plačem, a kada sam u ono malo izuzetnih prilika srećna, to je, može biti, još više zastrašujuće.

Trebalo je da me hraniš medom na kašičicu, mislim da si oduvek znao da mi je to potrebno. Trebalo je da utažim onu užasnu prazninu koja bi me, s vremena na vreme, odlepila od tla i odnela nekud, bez moje volje, poput izguljenog balona, da me trnje izranjavljenu baci na zemlju, da me Sunce naduva do pucanja, izvinićeš na očiglednosti ove metafore. Kao, uostalom, i na apsurdnoj prikazi mene, jetke i pretile, kako lebdim.

Tražila sam te skatke sokove na sasvim neprimerenim mestima, na đubrištu, u kupleraju, sred dijareje taštine i samoljublja. Napravila sam mnogo gluposti, doslovno: da ih znaš, ne bi mi ih verovatno oprostio.

Ili možda i bi - znajući te, možda bi te mrzelo da se ljutiš. Mrzelo bi te da opet odlaziš.

Grešim kad kažem - učinio si ovo ili ono. Nisi ništa učinio. Nisi mi dozvolio da porastem, zaustavio si me u odelu razmažene devojčice za koje si mislio da mi pristaje. I sad, naravno, izgledam kao idiot, u toj tesnoj uniformi ima i nečeg perverznog, dabome. Sapinje me, bežim nekome ali se uvek vraćam, pitam se - otkud da sam se ovde zatekla, otkud da sam majka, otkud da sam odjednom odgovorna za sve? Gde su to moji roditelji, gde je moja soba, gde su moje igračke? Kako to da sam odjednom ovako stara, šta se dogodilo sa časovnicima, šta se dogodilo sa ogledalima?

Ako si me takvu želeo, zašto mi nisi kupio mirišljave gumice, onaj grozni kolač kod Albanca, lutku sa narandžastom kosom? Zašto me nisi držao za ruku? Zašto se nisi igrao sa mnom?

Zašto nisi ponosan na mene?  

Gde sad da idem?

Fuck you.

Fuck you.

Fuck your shine and your wisdom. Fuck your fit, slender body, your gentle hands. Fuck that itchy shivery feeling of being touched by you; because it happens once in a lifetime and I can't compare it to anything else. As if I were in a perfect silver shell that reflects all the colours, I was protected from being hurt, just for a moment. Just for a nanosecond, everything was as it should be, I was as I should be, I was, I existed. 

Fuck those sparkles in your hair. Fuck your thick eyelashes, fuck the darkness beneath them. Fuck traditional plum comparison, "your plumlike eyes", for I can't find any earthly colour that fits your eyes better. Fuck me being some fucking ethnologist, fuck raspberry jelly and egg white cream on my hands, my big workers' hands that don't dare touching your spine.

Fuck your talking in low voice, fuck your fragile yet manly mandibula, fuck your even teeth. Fuck you being so careless of your looks, fuck you being so persistent, so successful, so clever, so renaissance. Fuck your awareness and your political credo, fuck your statements, fuck you not being part the establishment, you being always right, you being so ambitious, so talented.

Fuck your precious time you're spending with precious people unlike me. Fuck you underlining, again and again and again, my self hatred. Fuck your life that has nothing to do with me. Fuck your rich and wise and important friends, fuck hurtful rumours, fuck your public and social networking persona, fuck you being a mutual friend, fuck people who know you for real; yes, fuck them and get fucked by them, fuck you making me so desperate, fuck you being so fucking unreachable, untouchable, incomprehensible. Fuck your anger and your impatience, fuck your mood swings, fuck your pessimism. Fuck your manners and your kindness, fuck you being so rude and impolite, fuck your ambivalence, fuck you being so aberrant.
Fuck you for being a narcissistic projection of my perfect self.

Fuck you,

I wish I had you,

I wish I were you. 

photo: Petrovo uho
by suncana

http://www.everystockphoto.com/photo.php?imageId=3709627

Ski skokovi, turski rok i ostale budalaštine

 Kada sam, pre desetak i kusur godina, sa velikom pažnjom, pratila ski skokove, to je bio razlog opštefamilijarnom podozrenju. "Malo je nezrela, ima ta skretanja i izbezumljenja". Volim ski skokove i dalje, u onoj meri u kojoj sam još uvek opčinjena snegom, bleštavilom novogodišnjeg kiča, kratkom i savršenom manifestacijom ljudskog otpora gravitaciji oličenoj u tim laganim, krhkim momcima-pticama sa skijama-kandžama. Volim finsku i norvešku reprezentaciju, kamenolikog Ahonena, vazda nasmejanog Roara Ljokelsoja, pa Noriakija Kasaija, jednog od retkih koji su i dalje aktivni - a moj je ispisnik, ako nije i stariji. Volim što nema mrcvarenja kao u fudbalu ili lošem seksu: sve je gotovo za nekoliko sekundi, a skakači se takmiče sa vetrom i sobom samima koliko i sa oponentima.

Dva sjajna turska benda otkrila sam koju godinu kasnije. Uopšte uzev, muzika me opčinjava više nego bilo koja druga umetnost, a otkrivanje, jednog za drugim, sunaca koje je ova muzika štedro izlivala preda me, bilo je bolje od padanja u san ili padanja u ljubav. Imala sam osećaj da mi je srce nabubrilo i da ispunjava čitavu moju nutrinu, da me krv, titrajući, nabijena harmonijom, natapa, tka u bestelesni, nematerijalni preplet zvuka i osećaja. Kako da to objasniš nekome ko  "sluša sve po malo" ili mu je muzika prosto brujanje, mrmor u pozadini, nekome ko ne mari za muziku koliko ni za dušu. 

Ti si tu lucprda što sluša one đavle pod kojima smo pet stotina leta roptali, uostalom u tvojim godinama treba da se baviš nečim ozbiljnijim,  uostalom u tvojim godinama nije normalno ići hiljadu kilometara daleko samo da bi tri časa slušala neku trojicu šalabajzera kako mlatikurče i maltretiraju instrumente. Pa ako to ipak činiš, mora biti da ti nije dobro, mora biti da imaš neke skrivene motive, bekstvo ili potragu, mora biti da te vodi neki drugi lični interes, zaljubljenost, može biti. Niko normalan tako ne radi.

Sve mislim, da sam pratila tenis, vaterpolo i šta drugo, kao sav normalan svet, slušala maiku Cecu  ili neki viđeniji  bend sa anglosaksonskog govornog područja, bila bih blaženo neupadljiva.

Postoji određeni raspon raskalašnog ponašanja ili strastvenog obožavanja koji je i u ozbiljnim godinama, blagoslovenim  majčinstvom, dozvoljen. Recimo, razne vrste godišnjica, okupljanja, kafanskog ili svadbenog derta, proslave punoletstava sopstvene i tuđe dece. U redu je navijati za omiljeni sportski tim ili bodriti nekog nacionalnog heroja, čak i poveliki zanos u tome uzima se kao zanimljiv varijetet iz opsega normalnog ponašanja. Tek ako odabereš pogrešne heroje i opskurne delatnosti, postaješ objekat sumnjičavosti. To se mladima može tolerisati ali kada odrasrteš, drži se pravila stila.

Shvatila sam da sam duboko, nepopravljivo, teško nesrećna zbog toga što sam i definitivno, u potpunosti odrasla, završila sve poslove koji su se od mene očekivali, ispunila sve uslove za prijem u zajednicu odgovornih i ostvarenih osoba i sad je trebalo da krckam svoj život urešen i nakićen za druge, život koji je za mene izgledao kao fatamorgana usred bespuća.

Onda mi je puklo pred očima: potrebne su moje detinjarije, ludila i izbezumljenja, radoznalost i strast, moje neisplativa preduzeća, moje nekorisne tvorevine. Potrebno mi je ono što ne služi ničemu drugom sem tome da ubrza krvotok. "Nekorisno, a lepo" - rekao bi Bora Ćosić.

Molim vas, ostavite na miru moje gluposti. One su skelet pragmatičnom i racionalnom. Svet bi se srušio bez te zerice ludila.

photo: Güneş Duru playing guitar,
Istanbul, February 2015.

Post mortem

Juče sam videla seriju tvojih, spontano napravljenih, fotografija.

Znam te trećinu svog života.

U ove poslednje četiri godine, koliko se strmoglavo menjam ne znajući gde ću da završim, možda sam prestala da te posmatram radoznalo. Možebiti da mi je i dojadilo već.

Znaš kako često stradamo baš od onog što najviše volimo? Život ume da bude odvratno sarkastičan, nekad te očinski našamara groteskno hipertrofiranim rukama u diznijevskim rukavicama. Mislim o tome i igram se do apsurda: sladokusci koji dobiju dijabetes, promoteri džoginga koji riknu od hercfelera. Muzičari koji izgube sluh, gitaristi koji ostanu bez kažiprsta. Dekubitalne rane na guzicama lenjosti. Upala pluća izazvana prekomernim ležanjem.

A ti se, eto, kloniš predubokih emocija, prejakih doživljaja.

 
I rekoh, juče sam videla seriju fotografija običnih, dnevnih aktivnosti. Na svakoj si imao istu slomljenu pozituru, opuštena ramena; na svakoj isti, potpuno istrošeni izraz, čelo se nabralo od napora da otvoriš oči, a otečeni sukulentni kapci nisu hteli da se razlepe. Uglovi usana opušteni, i samo je taj par kažiprst-srednjak čvrsto stezao cigaretu, kao bovu koja te vuče na ovu stranu života. Uvek mi je bilo čudno što, umesto da prineseš cigaretu usnama, ti zapravo glavom ideš ka njoj; sad vidim i zašto. Tvoje slike su kao post mortem  fotografije, ta cigareta je jedino što te vezuje za život, tvoja mala kucavica, tvoje vreme, trunje tvog života umotano u hartiju. Možda bi trebalo to da rečeš majci kad te bude opet pitala (a znam da hoće, to je jedna od onih verbalnih formula koju koriste ljudi koji nemaju šta jedno drugom da kažu) da li pokušavaš da prestaneš da pušiš.

Kako najbolje da izbegneš plimu govana i krvi, ponekad sreće, koju život nosi beslovesno, ćutke, ne pitajući te da li hoćeš ili nećeš? Tako što ćeš da umreš. Zato se više ne bojiš. To je već završeno.

možda je trebalo da te pustim da zadržiš taj stari auto

Dobar si koliko mrtav čovek može biti i voliš, snagom uspomene, koliko je mrtvacu podobno. Kao posmrtnu masku nosaš lice tamo i ovamo i obavljaš fiziološke potrebe, radiš, ponekad, čak i govoriš, srčeš tu cigaretu kao nektar. Ali ne znam kako da te vratim.

možda je trebalo da te sahranim sa nekim gedžetom, ili  sto evra da imaš

možda je trebalo da slušam tu muziku vavek istu

možda živim beznađe kao da živim smrt

Živim u napuštenom groblju, bez svetla, udaramo se bolno o iskrivljene, posivele spomenike. Bučni smo da bismo oterali duhove. I u nekom trenutku ćemo postati i sami spomenici, i nećemo ni primetiti.

*fotografija preuzeta sa:

https://www.pinterest.com/pin/240661173808133977/

In between

If one insists only to promote practises that are "natural", one can easily, following the course of basic logic, end up criminalizing not only homosexual intercourse, but also numerous sex acts that don't lead to procreation. So, what's the point of oral or anal sex, masturbation et cetera? Or: if a human being is to be natural, then it is unable to intervene; and then, abortion should be illegal, contraception should be illegal, all the kinds of diagnostic procedures during the pregnancy should be banned (because they can lead to abortion); the very concept of interfering with curing and healing is in question, medicine is in question, if you like.

Then again, giving to much credit to a human and culture can also be misleading. Some sexual practises can be just mischievous or simply disgusting -  practises that are not hurting or exploiting other human and/or animal. We're living in a hypersexualized world - kids are  exposed to naked bodies with hypertrophied sexual features from very early days. Sex sells and everything is to be sold to everyone: "Brats" dolls are an example of "sex sells". Too much human intervention spoils, even destroys the nature, as it destroys the "natural" part of a human. We insist on human rights, minority rights, we insist that every being has its value, yet we abort foetuses holding an extra chromosome, yet we insist that a human has to be "useful". We embrace certain types of bodies, colours, shapes and sizes yet we brutally shame and destroy other types. We are not loving humankind in its diversity: we are trying to shape a very certain type of diversity - using media, fashion, plastic surgery, social networks, educational pressure, family planning.

So, when we fight to "save the family values" , "tradition values", "normality", or "diversity", "welfare", "freedom" we are so often soaked with hypocrisy. Sometimes we're just blind or unwilling to see.
The tragedy of being a human is that we're crucified between "nature", and "culture", between being an animal and trying to overcome our animal core. We can't be either one. We are obliged to stay in between, trying to find our spot in million shades.

Inventarium teratologicum VI

Privlačan poput muškog parnjaka vile ili rusalke i taman toliko prirodan; vrlo odmereno, pažljivo planirano nebrižljiv spram svog izgleda. To se ima pokazati da je on iznad te površne brige o sopstvenom potrošnom telu. Zapravo mu je neobično važan utisak koji ostavlja: on je nakrcan simbolima. Svaki komad odeće koji nosi, svaki tekst koji napiše, svaka fotografija koju objavi, saopštava nešto o njemu - nije to samo na prvu ruku vidljiva poruka: zainteresovan sam za svet u kojem živim. On govori: svet treba da bude srećan zbog toga što sam ja zainteresovan za njega.

Iz bezbedne udobnosti stana u elitnom delu grada, on žučno piše o problemima  slobode govora, političkim događajima, odnosu univerziteta i vlasti, ljudskim pravima, ženskim pravima, opasnostima od  desekularizacije, o krupnim igračima na tržištu nekretnina. Život sirotinje koju susreće dnevno, međutim; divlja gradnja, žene - žrtve sistematskog porodičnog i društvenog nasilja, radnici koji bez odgovarajuće zaštite rade na megalomanski zamišljenim neboderima i ginu kao roblje - oni, njihovi životi, ne dotiču ga koliko ni lanjski sneg.

 On je bliži svojim oponentima, svojim voljenim arhidemonima, nego žrtvama za čije se dobrožitije navodno zalaže. To ljudsko blago bez rogova zanima ga u formi dokaza i argumenta: on sam neće prljati ruke spuštajući se među njih. Njihove lične priče mogu postati zanimljive jedino u formi lamenta: samo mrtav podanik vredan je pomena. Koliko god da se naoko za njih zalaže, on više njima ne pripada; utoliko više što se sam izbatrgao da otuda izađe.

Kvalitet skupih brendiranih naočara koje voli da nosi je i u tome što imaju nepropusne filtere za empatiju: može da vidi bedu, muku i nevolju a da ga ona ne ujede za oko. Zaštita je toliko moćna da je prema niščima jednostavno nemoguće razviti osećanja: u njegovom vidnom polju pojavljuju se samo žene sa dobrim akademskim titulama, žene ljubičastih vlasi iz nekompromitovanih zemalja istočnog bloka, par oblih grudi i svetlih očiju takođe mogu da pomognu, mada je, naravno, za njega potpuno neprihvatljivo da se žene procenjuju na osnovu izgleda. Avaj, pošto se javno pobunio protiv diskriminacije njemu je dozvoljeno da sam diskriminiše.

Radišnost i pamet idu podruku sa samozadovljstvom i nečijom žrtvom. Neko se koječega odrekao, neko se preselio, neko je odustao od daljeg školovanja, da bi on za ručicu bio doveden u veliki grad; neko je brinuo, bdeo, prao čarape i kupovao cokule - ta ista nema i nevidljiva ženska pešadija kojoj on odbija da oda počast.
Dolazi u dodir isključivo sa ljudima u čijem ozračju uživa; tu su IT stručnjaci, akademski krem, umetnici, disidenti. I kada se žesti po društvenim mrežama, i kada piše po antirežimskoj štampi, on, međutim, nikada ne prelazi granicu i nikada nije u stvarnoj opsanosti. I novac neometano teče, putuje se, piju se skupa vina, ide se u pedigrirane restorane, kupuje se skupo i dobro, dobro i skupo su izjednačeni.

Negde ispod snažnih rebara nalazi se sparušeno i šćućureno srce, ućutkano, polumrtvo. Zaprećeno mu je da se ne meša u pitanja glave. Pogrešno. Ko se bavi ljudskim pravima morao bi da sluša srce. Ono bi ga odvelo na đubrišta, pod mostove, u hale gde sinhronizovanim plesom, ruke žena šiju, na ulice gde bogalji pevaju, na krovove sa kojih ljudi poleću u smrt.

Dok se samozadovoljava nad bleštavim lavaboom, dok gleda mlazove muškosti kako ih spira topla voda, on zapravo uživa u savršenstvu ljubavnog čina jer niko ga ne zaslužuje toliko da bi mu, makar i formalno, podredio svoje vreme, svoja dobra, svoje telesne tečnosti.
Uživajući u privilegijama koje je dobio zahvaljujući nepravednom, diskriminatorskom sistemu u kojem je neko bilo morao, bilo želeo da svoje dobro zgazi u korist njegovog, on ne vidi u tome ništa loše. On je ispravan.
On je pogrešan samo u tome što je ispravan.

photo: By PMaz

Istanbul

Sećam se unutrašnjeg dvorišta u gimnaziji; zatvoreno sa svih strana, samo jedna, neuočljiva gotovo, vrata. Celog života sam se osećala tako, poslednjih godina bez prestanka. Zatrčiš se, od uzbuđenja, od poleta, od strasti, od nade i za tren oka već se nađeš pred zidom. Kroz dvorišne prozore vide se nezainteresovane, zamućene prilike mimoprolazećih. Kao muva uhvaćena u papirnu kesu, zaludu mlati krilima, bučno i očajno. Nosim sa sobom svoj svagdašnji mrak.

Muzika me je nosila uvus, uvis, vukla me je za ruku, da mi pokaže da izvan tih zidova postoji veći svet, za koji sam znala i koji sam zamišljala. Sanjala sam o Istanbulu, zvuci koji su me vodili bili su otuda.

I desilo se. Ne znam kako se desilo.

Sama činjenica da je putovanje izgledalo izvodljivo bilo je kao dah reskog vazhuha usred ustajale, nepokretne tmuše. Opijajuće, vrtoglavo, da se zagrcneš od slobode.

Kao potraga za vodom života, zlatnom jabukom, Svetim Gralom.

Kao svet u ogledalu. Sve se činilo drugačijim: sitna izmaglica, poput miskroskopske kiše, koja je dolazila sa Bosfora i od koje sam stalno imala osećaj da kisnem a odeća i kosa bile su mi suve. Miris tople čorbe u restoranu u kom sam ručala pide sa govedinom, dobro začinjen. Trećina mi je bila i više nego dovoljna, bila sam presita od utisaka.

Krupnooke žene suptilnih pokreta. Burke i hidžabi, zlatni nakit, transvestiti sa predugim veštačkim treapavicama. Pijani momci od kojih sam malo zadrhtala na Istiklalu. Leblebije i neko nepoznato semenje u ćasi pored politre piva. Uske i vijugave ulice, kaldrma, dondurma, čilekli dondurma i kašičica čas u papirnoj posudi čas u ustima dok smo razgovarali. Ogromni "Ataturk", ja, kao čobanica prispela iz voza. Svetla, tu Selim živi, pomislila sam dok smo sletali. Vozačeva ćutnja i šimi čizme, beli pleteni džemper našeg domaćina, pogled na okićeni Istiklal sa prozora. Instant kafa ujutro, turska kafa u malim, lepo ukrašenim šoljama. To što sedimo na ulici, i svi drugi to čine - kao u nečijoj bahči, na malim rasparenim stolicama. Nikad se nisam toliko smejala. Ništa nije moglo da me porazi.
Sada sam neko drugi, govorim na tri različita jezika, sada sam putnik. Ogroman grad u kom se ne osećam izgubljeno jer su ulice tople i čarobne. Majice u Terhoz sokačetu. More crnih dugih košulja na bazaru. Gužva mi ne smeta. Mirišu začini, boje, srma, brendovi, imitacija sveta i kosmopolitizam. Sasvim sam dobro sakrivena u tom šarenilu, a sasvim dovoljno izdaleka došla da me dočekaju ljubazno.

Taj osmeh prepoznavanja ispod prosede, kratke i neuredne brade, klimoglav. Čak nisam mnogo ni zbunjena, pravim mali gaf u brzanju da odgovorim na pitanje. Kad dolazimo odnekud pa se ogledamo, tražimo sličnosti. Boravila sam sinoć u ovom prostoru ali sada stojimo na drugom mestu i toliko blizu da osećam miris ljudi na sceni. Neki dahtavi uređaj vlaži vazduh, valjda, i paradoksalno, u ovoj rupi manje kašljem. Čujem šta ne valja u izvođenju pa ipak je savršeno u toj nesavršenosti. Teška kožna cipela u jednom trenutku staje na setlistu i cepa je, ali neko istog trena donosi kopiju, pa opet vidim šta sledi. Podigni ruke, priča i priče, sve ono čemu sam se nadala, osim junaka romana koji me je, možda, najviše dotakao. I njegova kosa kao da je od srebra i sve svetluca. Preskačući kablove, osmehujući se, često dolazi na drugu stranu bine, želim da verujem da je to zbog naš usrdne, neočekivane pažnje.
Čekamo, potpuno sam probuđena, nikad nisam bila toliko budna. Čovek obrijane glave ima krupne i tamne kao šljive, blistave, prijateljske oči, lako je razgovarati sa njim. I dalje verujem da oči ne mogu da prevare čak i kada usne, lice, govor tela ili govor sam, to čine.
Nesporazumi koji me tek pomalo dotiču, ali bliži se kraj putovanja, još sutra smo tu. Gledam kroz staklo u malo dvorište po kom lenjo šeta belo-tigrasta mačka. Sa krive grane visi crvena ljuljaška, pitam se ljulja li se tu uvek isto dete. Mislim na moju decu, ljuljaju li se oni danas? Mislim na povratak sa zebnjom.

Razgovaramo, razgovor ide u smeru koji ne mogu da pratim. Nešto sam htela, ne znam šta sam htela, do objasnim koliko mi melodija i harmonija znači; "to što ti radiš meni znači život i zdravlje" - ne, u to niko ne bi poverovao; pa ipak mi se čini da je to  prepoznao, nekad, u nekom trenutku. Buni me veličina ega u kontrastu sa predusretljivošću i iskrenošću. Da, naravno, privlačan je taj srednji deo njegovog lica, oči i nos, na kome nema nikakvih intervencija, ali to nema nikakve veze. Znam da je vreme ograničeno, znam da se uskoro završava.

I dok gledam kako odlazi, crn, dugim koracima, znam da je jedan Istanbul za mene nestao. Doći ću ponovo, naravno, ali to će biti neki sasvim drugačiji grad. Nikad više neće biti prvi put, nikad ga više neću gledati kao novorođenče, tek otvorenim očima, propalo u vazduh iz svoje omeđene, sigurne crvene tamnice. Gledaću ga sa poznavanjem turističkih destinacija, sa obavezom da se provedem još bolje, sa predznanjem koje izvitoperi nevinost.

Koga imam u Istanbulu? Šta imam u Istanbulu?
Šta je sada tamo ostalo? Osim halabuke, gužve, koju nikada ne mogu do kraja da raspetljam?

I može li ovaj Istanbul zaista iko ikad voleti kao što ga volim ja? Tvrdom, nesalomivom, slepom ljubavlju?

Pinhani - İstanbul'da

Yol kenarında oynayan cocuklar gibi
topum kactı bugun yola
evin onunde sulanmayan cicekler gibi
basım dustu saksıma
İstanbulda kimim var
kimin icin bu toz duman
İstanbulda neyim var,
ne kaldı ki kalabalıktan
Kacamayıp da saklanan kedicikler gibi
sıgındım senin sıcaklıgına
sevemiyorsan istanbulu benim gibi
kacalım yine bozkırlara
İstanbulda kimim var
Yere dusunce kırılmayan bir oyuncak gibi
alıstım ben yuvarlanmaya

Pinhani  Istanbul

Kao kada se deca igraju kraj ulice
moja lopta je odletela na put.
Kao nezalivenom cveću ispred kuće
moja glava pala je na saksiju.
Koga imam u Istanbulu? Zbog koga je ovaj haos?
Šta imam u Istanbulu? Šta je ostalo osim halabuke?
Kao mačići koji se igraju, jer ne  mogu pobeći
Krio sam se u tvojoj toploti.
Ako ne možeš da voliš Istanbul poput mene
pobegnimo nekud u unutrašnjost.
Kao igračka koja se ne može slomiti ni kada udari na tle,
navikao sam se na padanje.