Депресија. Сунце са површине.

Ограда: нисам психолог, немам професионалну апаратуру за дијагностику, ни недвосмислену дефиницију; но чини ми се да сам одмакла нешто даље од лаичког знања. Ја сам "корисник" како би се рекло банкарским речником.

Депресија није - повремена, и ограничена туга изазвана одређеним догађајем. Депресија није измаштана болест доконог и богатог градског бонвивана; још један концепт учмалог нарциса. Депресија, такође, нема насмејано лице Робина Вилијемса или прелепе манекенке који, у очајном акту против себе узимају у сопствене руке смртну (дословно) озбиљност насупрот лепршавости живота која им је додељивана. Депресија није туга, хир, покушај да се скрене пажња на себе, није лењост ни размаженост - у томе ћу се успротивити уобичајеном пресеку мишљења и сагласити са неколицином која недавно писаше о томе.

Депресија најчешће има лице жене са два-три прста дугим избојцима сиве, неопране косе испод некадашње боје, у неочетканом капуту, са колицима за пијацу у руци. Депресија може бити утрнуо поглед мајке која за руку држи дете док журе у вртић; може бити посивео човек са пластичном кесом на крилу, који клима, дремљив, на аутобуском седишту; усамљени младић који мази мачку или жена у белој кошуљи и тамним панталонама "на шав" која откључава врата празног стана. То су углавном људи које не примећујемо.

Не сакривају они нужно лице свог јада од нас: ми их напросто не видимо.

Депресији се настоји дати некакав ореол витештва када узима облик професионално оствареног, наоко ведрог човека који изгледа добро и брине о себи - а заправо ни у чему више не налази мотивацију и лепоту; покушава се болесном вратити достојанство тиме што се инсистира да је властан над животом, па га себи и одузме. А то, да се не лажемо, јесте храбар чин.

Нема, уистину, ничег витешког у депресији; потреба да се она сакрије од света пре је жеља да се човек ње, у себи - одрекне. Но то, наравно, није могуће и постаје и теже када остане сам и када се крабуље скину.

Депресија је пораз једног животног концепта, живот у рушевинама. Крах је могао изазвати неки догађај, а могао је свет сам постепено дотрајавати и постати нефункционалан. Човек, го и немоћан, поново покушава да пронађе заклон, али не успева, исцрпљује се у јаловим покушајима да од трошних остатака нешто сачини, да покуша да живи у некаквом холограму бившег света, али у неком тренутку схвати да су сви покушаји бесмислени, и настави да живи по инерцији. Или не настави, уколико напросто, у једном даху, не размишљајући о последицама, угаси светло - а = F/m, сила је недовољна, маса је превелика.

Да би се из овог стања изашло, човек мора да се преуми, и мора да учини то сам. У свету који је кородирао, у којем више нема ничег сем сипке земље кроз коју се пропада у црну рупу, човек поново мора да пронађе чврсто тле на којем ће да гради нови свет, по новом пројекту, можда неупоредиво скромнијем него што је био претходни, са рудиментарним материјалом. Тек да се има под стреху склонити глава. То је оно што обично зовемо смислом, моралним и вредносним утемељењем. Морамо у животу, таквом какав је, или у његовој перспективи, пронаћи нешто што што нам даје силу и сок; и то је посао за оболелог.

Да то учини, неопходна му је најпре помоћ других.

Ако желите да помогнете депресивној особи, немојте јој говорити како је вама, или неком другом, теже, али ето, ви гурате и даље; или упућивати на ону Теслину мисао да је човек рођен да трпи, ради и да се бори, а ко то не чини, мора пропасти, или га гонити на то да "буде снажан", "живи за децу", уверавати га да му је живот уистину прилично добар. То ништа не помаже, а може да увреди или гурне још дубље. Ако вас нервира, удаљите се. До овога ће човек доћи - сам; или неће уопште. Пошаљите га лекару, мада ја лично - опростићете ми, и немојте ме држати за реч - у антидепресиве не верујем, будући да не сматрам да је депресија поремећај биохемије; већ потонуће идеје сопственог живота и места у свету. Човек - не, не верујем да је човек најпре материјално биће, већ биће идеје, духа и енергије. Но то је већ друга ствар, не морате ми веровати. Ипак, антидепресиви могу имати смисла као некаква удлага у којој ће поломљена душа добити прилику да срасте; они јој само неће помоћи да срасте - то она мора сама, а начин за то треба да јој нађе ум.

Може помоћи поновно откривање света, као да човек изнова учи да хода. Може помоћи Природа, Љубав и Бог, уколико их можете наћи - све оно што човека надраста, за шта се може ухватити док покушава да се исправи. Важно је да се може наћи пријатељ, дете, мачка или пас, љубавник, на којег се може ослонити и у чију наклоност безусловно верује. Подршка је неопходна. Ако сте пријатељ депресивном, изведите га напоље, скувајте му чај од кантариона, платите му час јоге или му закажите код психолога, или идите са њим у цркву. Причувајте му децу и пустите га да иде да се сит исплаче на клупи у парку. Одведите га у парк и понудите му своје раме да се сит исплаче. Говорите му да га волите. Говорите му да сврха постоји и да ће је наћи. Реците му да је важан и да његов живот ЗА ВАС има смисао, да вама чини разлику. Говорите му због чега је све вредан, по чему је све упоредив и по чему различит од свих других. Подстакните га да ствара, шта год и како год може. Нека створи питу, нови распоред у стану, топлу поврћну чорбу, нову завесу за прозор у дневној соби или декоративно јастуче, цртеж, песму, дневничку белешку, икебану, шал, брош, играчку, фигурицу од глинамола, табуре од пластичних флаша омотаних картоном. Шетајте, разговарајте, пишите, грлите. И пустите човека да болује и оздрављује својим темпом - убеђујући га да му није ништа и да је све то "његово виђење" или биохемија мозга, вређате њега и његов аутентични доживљај. Разуме се да се вама то све може чинити као некаква исконструисана патња у наизглед добром животу - али, за њега је она стварна.

Из личног искуства говорим да недостатак животне силе и тај поглед из рушевина, управо, омета перцепцију, гуши рационалност и поиграва се осећањима. Дересиван човек није трезвен и његова осећања према другима су колебљива, до тачке у којој може бити непријатан по околину. У томе помаже ваша трезвеност и доследност - ако можете бити такви.

Заинтересовани може учинити да депресиван човек осети да је његов живот важан, а то је трун смисла у бесмислу које га окружује, квадратни милиметар постојаности.

Када се побије први клин, онда се депресија може рационализовати. Онда се може тражити лепота и добро у ономе што се има. Човек се осети као да је изронио, и свет који је до тада изгледао замућено одједном добија обрисе. Но, израњање може трајати дуго, неки остану без даха. Ако можете, будите им, или им понудите, тај зрак сунца са површине.  

   





фото: https://www.hindustantimes.com/india-news/delhi-world-s-most-polluted-city-mumbai-worse-than-beijing-who/story-m4JFTO63r7x4Ti8ZbHF7mM.html

Свет, јутрос, увек

Нена је јутрос худе судбине: неко јој је украо картон са тридесет комада јаја. Прича уличној колегиници шта јој се догодило.
Љубовија, храмљући, гура колица натоварена робом: купус, паприке, парадајз, небројене кутије које ће, правилним слагањем, сачинити тезгу где ће изложити своју понуду. Мршав, скврчен и искривљен попут свог повијеног носа, једва се носи са тешким товаром, застаје и хукће. До мало времена сретнем га у "Максију" са боцом пива, оном стакленом, на коју се плаћа кауција. Увек је само једна, али није иста: хераклитовски, пиво тече целог дана, јер никад иста флаша неће додирнути усне, пошто је Љубовија први до "Максија" па му је згодно да скочи и замени празну за пуну. Без кауције.Нико још није изнео робу, пластичне гајбице дуговрате црвенокосе жене стоје наслагане поред зида. Мора бити да су комуналци већ заређали "Козаром", успут, док су чекали бурек. Дуговрата црвенокоса (гле, није више ни црвенокоса - постепено се преобразила у плавушу) - је преко пута, у пржионици кафе. Девојка из пржионице, коже тамне готово попут кафе (предано неговане у соларијуму), њен је јатак: крије је док власти не прођу. Насмејана мршава жена из продавнице здраве хране јатакује Вечној Баби, чува јој и нешто робе у радњи. Но, упркос томе што је зовем Вечна јер је увек ту, зима-лето, прва дође а последња оде, јутрос нема ни ње.
Ружа и њена компањонка мисле на Митровдан: јасно, људи ће једни другима поклањати цвеће за славу. Сваки бизнис мора да се руководи календаром. Нема ни жене милих очију и изражених јагодица која продаје мек, млади козји сир.  

Мико је отишао Богу на исповест. Ни дана се није одморио. Питам се - како ли живи његова Смиља, од чега, хоће ли се враћати да продаје?
Прекопута је обично комшија са једном руком, коме Дуговрата помаже да врати кусур, а робу (везице першуна, мирођије, зелени за супу) већ људи узимају сами; но, на његовом месту само је шамлица јутрос.
Мршава, пегава зеленоока жена у црнини која стидљиво, на кутији, излаже неколико дуња, кесицу ораха, свеже млеко у боци од "Пролом воде" увек се љубазно јави и обрадује Филипу, па све мислим како би ваљало једном да купим нешто од ње, иако ми ништа од тога не треба.
Када увече одем код "Арене" видећу неке сличне, мале, обичне, добре људе како упорно и стрпљиво покушавају да живе, покушавају да заузму место између огромних бетонских блокова, тржних центара и аутострада, живе, тврдоглаво и жилаво као коров који ће рука каквог удаљеног центра моћи нештедимице да почупа. Они су ту уредили паркић, пред њим је подрум пића, ту узимају пиво и сокове, имају телевизор, па сад, по студени, овде и седе и гледају утакмицу. Са њима је и чупави, исцрпљени пас, осамнаестогодишњак, о којем се брину још откако је био штене.
И ово је етнографско освежавање, мислим (како је то лепо говорио Јован Цвијић за повратак племенском животу након пада српске средњовековне државе). Људи се опиру угњетавању, униформисању; гуше се од недостатка ваздуха у топлим бетонским кутијама, од ПВЦ столарије и "Форма Идеале", идеално формалне естетике; грцају од пореза, од кредита, десетака за царја и банку и врача и жбира. Живе на улици, сналазе се и налазе једни другима у муци и грчу. Јатакују, јављају да долазе комуналци, седе, пију, разговарају, смеју се. Помажу се. Беже из тобожеуређеног, а заправо стерилног, бахатог, злог света у коме су вечити аутсајдери, у коме их немилосрдно гази безлична, неосетљива држава за коју су вас век радили, док се нису пензионисали, док их нису поотпуштали. Сада су, као каква колонија лепрозних, која има своју организацију и своју етику, често темељнију, људскију и моћнију од сваког закона.
Верујем у добро докле год виђам ове људе и знам да они постоје, и успевају да преживе; и радије бих била са њима него у каквом монденском, пословном, академском, помпезном друштву пренадуваних сујета, лицемерја, заслепљујућег сјај и папирнатих осмеха.

foto: Internet. Zemunski buvljak