Budna

           

  Nosim dugu letnju suknju, običnu majicu nedefinisane boje (nemam takvu, ja sam prljavosiva), tu i tamo izdajnički uflekanu "Domestosom"...noge su mi teške, hodam u japankama i u rukama nosim šerpu poklopljenu plavim plastičnim tanjirom.

Oko mene je suva trava, beton, odnekud se čiju zrikavci; ovo je možda Novi Beograd, ali na svakih stotinak metara su drveni bungalovi. Ispred njih ljudi, sede za kamperskim stolovima, na stolicama na rasklapanje, piju vodu iz plastičnih boca, pivo iz limenki, dimi se roštilj. Tražim nekoga kod koga ću ispeći meso za decu (majka: glavno je nahraniti decu. Zbog toga se možeš i imaš i poniziti). Vidim poznato lice: ali to prijateljica već pakuje svoje stvari u šarenu plastičnu torbu i odlazi.

I on je nedaleko odatle; sam, nosi zelenu majicu i karirane bermude. Ne zbunjuje me to što je tu, ne znam gde sam ustvari.
Sad, hoću-neću, moram da odem kod njega ili kod nekog nepoznatog (prilika, koja se prepoznaje kao nužnost; malo šta ću uraditi od volje, iskoračiti tako da ne budem povređena).

Ali ni on više nije napolju i ja ga tražim u bungalovu koji, iznutra, izgleda kao lepo uređen stan na dva nivoa. U kupatilu sam, perem ruke i znam da ću ga uplašiti kad uđe jer me ne očekuje, pa ga već pozivam po imenu, videvši da se približava; i zbilja se trgao i naslonio šaku na grudi, šumno izdahnuo - uplašila si me, ali ne pita me otkud sam tu i zašto sam ušla. Objašnjavam mu ručak, roštilj, deca, ne znam nikog drugog (hrana i muškarac, nedostojno sparivanje, odjedanput postajem svesna svog domaćičkog izgleda, svoje suknje, svoje kose u punđi, svojih godina, podbratka i sve ovo izgleda kao stvarnost) ali on već nešto govori, shvatam da me poziva, uzima ključeve, osmehuje se i ja krećem za njim.
 

Silazimo niz široko stepenište: na svaki stepenik zalepljena je traka protiv klizanja; a dole je neki restoran, veliki, svetao prostor u staklu. On mi govori o nekoj pesmi koje ne mogu da se setim, odjedanput se okreće i počinje da peva; bučno je, ne čujem ga, pa mi se približava: stoji na stepeniku niže, usne su mu sad sasvim blizu mom uhu i jasno osećam izmaglicu, toplinu i vlagu  njegovog daha na obrazu; ne sanjam, dodir daha ne možeš da patvoriš, možeš li? Ali u tome nema ničeg seksualnog, ničeg nepriličnog, pa ni neobičnog: osećam bliskost i prijateljstvo. U trenutku gubi ravnotežu jer stoji na ivici stepenika, zatetura se; hvatam ga za mišicu koja je suvlja i nežnija  nego što očekujem; pazi, velim. Uvek bismo voleli da su nežniji i osetljiviji, zar ne?

Svetlost se rastapa i prostor se krivi: sada sedimo u nekom skučenom sobičku tamnocrvenih zidova i on, pokazujući monitor, govori kako je zadužen za administrativne zadatke i vođenje računa čitavoj porodici - jedino on ima živaca da se zamara sa tim, i nema srca da ih odbije. Tog časa mu stiže poruka od oca, osmehuje se i odgovara mu.

Dok izlazimo napolje, na istu onu prozračnu, iskričavu svetlost, opažam na računaru snimak koncerta jednog poznatog benda i pitam - da li je bio na tom koncertu. Kada kaže da jeste, počinjem da govorim  ono što znam ili preptostavljam o istorijatu benda, ulepšavajući malo činjenice, razumljivo.
U sledećem trenu smo napolju i ležimo na travi; ja i dalje govorim. Ne saplićem se o reči, ne spotičem se o sopstveni jezik. Duge vlati trave lelujaju imeđu nas, gleda u mene, klima glavom, sluša me s pažnjom i sasvim sam spokojna. Nebo treperi od svetlosti, bruji, osećam mekotu trave i pritisak zemlje ispod leđa - ovo je moguće, govorim sebi, ovo je moguće!

Konačno pitam gde smo mi ovo, uopšte, i smejem se, i on se osmehuje i pokazuje mi poznat grafit na zidu iznad naših glava.

Shvatam da nije važno, ništa više nije važno osim čvrstine zemlje ispod mojih leđa, osim ležanja na travi; neba, okupanog suncem koje ne zaslepljuje. Shvatam da je sreća kada me sluša i želi da me sluša; to što mi govori; sreća je razmena; osećaj da sam slobodna, da ne moram da se krijem, plašim, činim boljom nego što jesam; to što mi je dobro unutar lobanje, to što mi ne smeta težina, bol i grč mog sopstvenog tela. Ništa ne mora da se desi, dovoljno je da je trava ovako meka, da je telo ovako lako, da je vazduh mlak i mirisan, da vidim njegovo oko i čitam u njemu odobravanje: ti jesi, ti si u redu. Ti vrediš.

Gledam u nebo i dobro sam. Sasvim sam dobro.
Sve je u redu, ovo je stvarnost, nema rascepa u tkanju, nema nelogičnosti.

Kao troma, debela crna buba putem iza nas prolazi kamion, dižući prašinu. U sledećem trenu vidim kako se približava drvetu i, podižući prednje točkove poput pipaka, hvata se krošnje i diže, nestaje u njoj.
Ivice slike koju vidim počinju da gore, izvrću se, žute; njegova zelena majica, kao udaljena tačkica, nestaje u ogorelom ramu.

Hladna jutarnja svetlost se izdajnički šunja ispod roletne i šamara me.

Nepodnošljivo sam budna.