Боли ме дупе ионако не читате

Хијероним Бош: Врт уживања

Свако јутро почиње неутешјем јер се мора, јер некога мораш да приволиш на обавезу мрску, и ходањем, драже ми ходање него гужвање са ранчевима у мору забунданих телесина, необррррријаних надувених губица и празноглавих, масних бубуљичаваца забијених у телефоне, разногатаних; драже ми је шетање јер покушавам да дишем, да се саберем, пре него што ме дан ошамари још једним неуспехом, још једним поразом, још једним непослухом, још једним небригом; дан за мене не мари колико не маре ни они које највише волим, јутарња студен и магледни обриси неми су и слепи за мене, руминација, руминација, ово ти је руминација сад кажу треба шетати шумом а где ми је шума и где ми је, где, где ми је време, где ми је самоћа, ако већ брига неће и не може постојати? Где ми је време, јутрос, у Универу хлеб, месо, супа, пире у праху, без кафе, имам пола сата да припремим супу, пире, кобасице, воћну салату које нико неће јести јер "нема ничег доброг",  то је вероватно истина, добро се мери капима, остало су обавезе, само, када дођеш прекасно и штрчиш на ободима света којем не припадаш, нико нема обавезу према теби. Твоја улога мери се пријатношћу коју пружаш, а обавеза је у најбољем случају трпљење твојих расположења, тешко је да се појми да готово цела недељна плата оде на покушај да се чељад збрину и уподобе и да је 486 за излет, 240 за телефон, 1490 по стану за уређење улаза, 100 за поклон, 100 за слику, 50 за маркицу да не остане ништа, новац не постоји, једем одвратни жу-жу журећи на посао и то је моја мера пријатности, укус палминог уља тек пре него што се прогута, масажна уља никада неће додирнути моје непце, исто као што нећу носити чизме и нећу ностити минђуше, али зато косу перем свакодневно. Не може ме се оптужити за прорачунатост, то је гнусна и страааааашна увреда коју не опраштам, и не може ми се из даљине серендати како би требало ово или би требало оно, ти очекујеш превише, средња срећа, то је сад тако, ти знаш да ја не могу, ти знаш како ја живим, (и баш ме брига кога ћу да наљутим), то је глупо, ти мораш да разумеш, не морам ја више ништа да разумем, не мора ни мене више нико да разуме кад већ неће, и онда мислимо о концепту, од чега, од снега, од тега од бега од гега ОД ЕГА се може направити концет, од две хармонике које се развлаче у истом ритму, од иконописа тривијалности, од кувања, од сиса, од  Инстаграма, од пљувања по опонентима, од циганисања, од одеће, јебали вас концепти, више нема ничег аутентичног и срца су вам се спарушила и претворила у метрономе који куцају дај дај дај дај приметите ме, обратите позорност, ја сам неко, упаднем између чекића и наковња НЕКИХ и оних који упорно говоре да је субдина бити нико, јер си нико, рођена ни у чему и ни од кога, без постигнућа, без праве трауме ах алкохоличар је тако опште место без упорности без талента без труда јесте лења сам, јесте зајебала сам, јесте, моја је мера да будем нико јер прах сам и у прах ћу се претворити и заправо једина је улога пружање услуга пробуди дај доручак гони у купатило сипај сок одведи у школу придикуј кувај пери чисти мачја говна чисти људска говна, понегуј, учи многоугао мала писана слова породица мама тата оп где је тата брат и ја сеоба Срба улна и радијус потетоши, сложи кестен шнит, запиши немој да погрешиш, разбила си тањир нико није никад ништа разбио, ти си, јесам, разбила сам сваки тањир откако је смишљен грнчарски точак само да престану ти прсти оптужујући уперени само да престане тај тон кад си тако паметна, ето нисам паметна, да сам била паметна направила бих од живота концепт, од кувања концепт, имала бих ТВ серију најбржа српска еротска куварица и кувала бих све ово за петнаест  минута голог дупета јер сисе су већ виђене, скувајте ово и подајте му и пичке и хране нашла бих оца своје деце, пријатеља, саборца и сви би били пуни лове да бих могла да финансирам свој следећи концепт, рецимо рибање купатила за доместос и оркестар у ритму Рахмањиновог трећег,  еминентни стручњаци произвели би ме у нову Марину Абрамовић или барем у нову Сузану Манчић, исто је то ионако, симбиоза градско брдске елите у којој је само важно да будеш неко или знаш неког или држиш неког за јаја. Мени спочитаваш елитизам као да ме не познајеш, мени спочитаваш лов на трофеје, погледај ми руке несмајнице, погледај ми новчаник два пута су ме ове године пљачкали, не знаш ти, као што нико вероватно и не може знати, највећи проблем у животу није интелигенција него срце, осећајност је јебено порклетство, рећи ће ти да си хистерична, да си детињаста, да си патетична, да си слаба, да си кукавица, да мораш да очврснеш, да си посесивна, људи једни друге не могу поседовати ма је л' тако а могу ли људи људе волети, може ли људима да буде жао да тај којег воле не воли довољно или воли више или воли неког другог или је брижан према неком другом, или има обавезу према неком другом или им обећање дато неком другом, и то се онда сабијаш и онда ти музичко и Кантар и Копривица који вероватно једини сад може да разуме, онда си савијена и сабијена толико да све попрска, прска под притиском немоћи и тражења концепата и сви су важни неадекватности и кажу то је ПМС то је криза средњег доба то је женска хистерија хистера ὑστέρα материца моја материца је у реду хвала на питању боли ме дупе шта труне сада у њој и лој и зној и гној и сој и прскају згажена зрна грожђа, и то тако остаје

Кругови конзумеристичког пакла

            

             Кад су оно оближњи "Макси" реновирали, не могадох се отети устиску да је намера била успоравање куповине, прављење гужви, намерно стварање зачепљења на стратешким местима где су смештене оне ствари које морате да купите тик до трица и кучина које ОНИ хоће да купите, гурање у маси прегрејаних тела; ту је вештачко осветљење под којим губите појам о времену, бесконачно чекање на каси, умилни звон аларма и генетски модификоване музике, ту су пепељасти радници обезбеђења у зарозаним панталонама од листера које никад нису виделе чишћење.

            Свуда је исто, живот се своди на чекање, чекање, чекање, чекање...Чекате да негде, у маси истих дођете на свој ред, узмете своје добарце, изборите своју правицу; чекате јефтиноћу која се сада зове АКЦИЈА! јер вам то даје илузију да у нечему учествујете док, заправо, стојите, пасивни; и само сабирате АРТИКЛЕ у своју корпу, ви, чукунунук, далеки  потомак дичног ловца-скупљача.

            Макар због тога што располаже са више простора, па ми не улеће свако мало некаква запршка + Раид са мирисом труле наранџе у олфакторну и интимну зону, посећивала сам ових јутара "Универекспорт".

            Тамо су радници обучени у зелено, као Хакслијеве "делте", тамо су такође направили реорганизацију недавно, али овде са другачијим концептом: простора је пуно, а роба распоређена мимо сваког принципа логике; па се узалуд лута да би се нашло потребно, човек се осећа као да баса по ходницима бесконачног лавиринта са чијих зидова на њега шарене кесице вриште: "Josh!", "Дај дај" "Баш баш" и он их трпа у корпу не би ли немани умирио.

            Онда дође на касу, а на каси бескрајан, бескрајан ред.

            - Како само једна ради? - вечито питање. "Једна" је - касирка. Број наместо особе.

            Само једна ради јер само једна и постоји, у потребном замењивом броју примерака, и ради све док не скапа.

            Радници се разбољевају и цркавају, машине су боље.

            "Универекспорт" је увео касе за самопослуживање.

          Нећу да идем на ту касу. Мрзи ме у овим годинама а у ово доба дана да буљим у екран и притискам тач скрин, хоћу да не мислим о томе. Хоћу да постоји човек који тај посао ради и који је за то плаћен као човек. Заболе ме да будем још и касирка, зашто тражите од мене да постанем обучени потрошач?

            Хоћу да будем обичан јебени купац!

            Да уђем у бакалницу и купим леба и уз леба.

Смучило ми се још кад су касирке постале родно неодређени касири, тако брзи да не могу да скупим све док он тамо заврши рачун (а прилично сам брза) кад су постали сви професионално намргођени и почели да говоре "Здраво" људима који би могли да им буду бабе и деде. Одвратни, морабити прописани, бастарди интимности и професионализма. А успут су на другим местима ницале неке ко зна какве продавнице, неког Жике Шлепера који се навозио крадене робе и украјинског женског меса гладном кафанском тржишту, па решио да буде газда, али да уложи  што мање а заради што више; њихови резачи саламе и читачи бар кодова редовно изгледају као дечје играчке, купљени ваљда кинески, најјефтинији...а њине касирке у ово доба године носе три дебела џемпера испод мантила, јер "саћу и њи да грејем хехе".

            Сваки газда сања да буде Мишковић или томе подобан Костић Тодорић, сваки тајкун у суштини је мали грамзиви црв за кога су људи и машине исто, замењиви, и мере се јединицама исплативости...

            ...мислим, док чекам на јединој каси, за којом стоји лепа плавокоса жена племенитог профила, косе подигнуте у пунђу. Ред се не помера - испред мене, седе главе комотно би могле да организују савет стараца, али не - они су овде због попуста, пардон, АКЦИЈЕ! за пензионере. У дубини просторије заводљиво ми, зеленим светлом, намигују касе за самопослуживање - дођи! Слободне смо! и ја схватам да ћу, ако мислим да икада изађем из тог конзумеристичког пакла, морати и ову вештину да научим. Натпис вели да на касама за самопослуживање не важи пензионерски попуст. Попуст плаћате делићем, малим временским одсечком свог живота, који утрошите чекајући. Скупо, богме.

            Биип - започните куповину, биип - ставите ваш артикал испред читача...уз четири, или шест, каса, само је једна несретница која ове Молохе и Баале храни новцем. И мислим - ето, смањио си себи трошак за пет радница за касом, имаш само једну; сада, додуше, имаш два радника обезбеђења, али њих и иначе ангажујеш преко агенција и плаћаш минималцем. Гњидо газдачка, компанијо, организацијо, аждајо, несоју алави!

            Пред главом ми промичу слике Црног петка (који с правом носи тај назив) и људи који један другог газе да би купили ...шта? Шта може бити толико неопходно? Хлеб? Литар крви? Или некакав брендирани комад текстила, храна која ће, колико сутра, завршити у контејнеру док сиротиња посвуда оболева и умире од глади?
            Човек ће опстати једино ако се пробуди, па своје потребе почне да своди на неопходности. Заиста, заиста вам кажем, преиспитајте сваку своју потребу; пре ће камила проћи кроз иглене уши но што ћете уз све то непотребно, стићи до Царства небеског.

            А машина ме љубазним гласом пита - да ли ЗАИСТА желите да завршите    куповину (ентер),

            да ли ЗАИСТА не желите кесу

            ДА НЕ

            Заиста,

      Заиста, заиста вам кажем - не желим кесу, не желим АКЦИЈУ! не желим ваш зелени ентузијазам, заиста, заиста вам кажем - желим само да одавде изађем и никада се више не вратим.

Црпећи мој новац, трошите моје време, сам мој живот.

А мој живот може бити и другачије утрошен. Имам паметнија посла.

foto / https://www.moseleyelectronics.com/2017/11/21/tech-your-halls-for-the-holidays-with-sony/shop27n-7-web/

Депресија. Сунце са површине.

Ограда: нисам психолог, немам професионалну апаратуру за дијагностику, ни недвосмислену дефиницију; но чини ми се да сам одмакла нешто даље од лаичког знања. Ја сам "корисник" како би се рекло банкарским речником.

Депресија није - повремена, и ограничена туга изазвана одређеним догађајем. Депресија није измаштана болест доконог и богатог градског бонвивана; још један концепт учмалог нарциса. Депресија, такође, нема насмејано лице Робина Вилијемса или прелепе манекенке који, у очајном акту против себе узимају у сопствене руке смртну (дословно) озбиљност насупрот лепршавости живота која им је додељивана. Депресија није туга, хир, покушај да се скрене пажња на себе, није лењост ни размаженост - у томе ћу се успротивити уобичајеном пресеку мишљења и сагласити са неколицином која недавно писаше о томе.

Депресија најчешће има лице жене са два-три прста дугим избојцима сиве, неопране косе испод некадашње боје, у неочетканом капуту, са колицима за пијацу у руци. Депресија може бити утрнуо поглед мајке која за руку држи дете док журе у вртић; може бити посивео човек са пластичном кесом на крилу, који клима, дремљив, на аутобуском седишту; усамљени младић који мази мачку или жена у белој кошуљи и тамним панталонама "на шав" која откључава врата празног стана. То су углавном људи које не примећујемо.

Не сакривају они нужно лице свог јада од нас: ми их напросто не видимо.

Депресији се настоји дати некакав ореол витештва када узима облик професионално оствареног, наоко ведрог човека који изгледа добро и брине о себи - а заправо ни у чему више не налази мотивацију и лепоту; покушава се болесном вратити достојанство тиме што се инсистира да је властан над животом, па га себи и одузме. А то, да се не лажемо, јесте храбар чин.

Нема, уистину, ничег витешког у депресији; потреба да се она сакрије од света пре је жеља да се човек ње, у себи - одрекне. Но то, наравно, није могуће и постаје и теже када остане сам и када се крабуље скину.

Депресија је пораз једног животног концепта, живот у рушевинама. Крах је могао изазвати неки догађај, а могао је свет сам постепено дотрајавати и постати нефункционалан. Човек, го и немоћан, поново покушава да пронађе заклон, али не успева, исцрпљује се у јаловим покушајима да од трошних остатака нешто сачини, да покуша да живи у некаквом холограму бившег света, али у неком тренутку схвати да су сви покушаји бесмислени, и настави да живи по инерцији. Или не настави, уколико напросто, у једном даху, не размишљајући о последицама, угаси светло - а = F/m, сила је недовољна, маса је превелика.

Да би се из овог стања изашло, човек мора да се преуми, и мора да учини то сам. У свету који је кородирао, у којем више нема ничег сем сипке земље кроз коју се пропада у црну рупу, човек поново мора да пронађе чврсто тле на којем ће да гради нови свет, по новом пројекту, можда неупоредиво скромнијем него што је био претходни, са рудиментарним материјалом. Тек да се има под стреху склонити глава. То је оно што обично зовемо смислом, моралним и вредносним утемељењем. Морамо у животу, таквом какав је, или у његовој перспективи, пронаћи нешто што што нам даје силу и сок; и то је посао за оболелог.

Да то учини, неопходна му је најпре помоћ других.

Ако желите да помогнете депресивној особи, немојте јој говорити како је вама, или неком другом, теже, али ето, ви гурате и даље; или упућивати на ону Теслину мисао да је човек рођен да трпи, ради и да се бори, а ко то не чини, мора пропасти, или га гонити на то да "буде снажан", "живи за децу", уверавати га да му је живот уистину прилично добар. То ништа не помаже, а може да увреди или гурне још дубље. Ако вас нервира, удаљите се. До овога ће човек доћи - сам; или неће уопште. Пошаљите га лекару, мада ја лично - опростићете ми, и немојте ме држати за реч - у антидепресиве не верујем, будући да не сматрам да је депресија поремећај биохемије; већ потонуће идеје сопственог живота и места у свету. Човек - не, не верујем да је човек најпре материјално биће, већ биће идеје, духа и енергије. Но то је већ друга ствар, не морате ми веровати. Ипак, антидепресиви могу имати смисла као некаква удлага у којој ће поломљена душа добити прилику да срасте; они јој само неће помоћи да срасте - то она мора сама, а начин за то треба да јој нађе ум.

Може помоћи поновно откривање света, као да човек изнова учи да хода. Може помоћи Природа, Љубав и Бог, уколико их можете наћи - све оно што човека надраста, за шта се може ухватити док покушава да се исправи. Важно је да се може наћи пријатељ, дете, мачка или пас, љубавник, на којег се може ослонити и у чију наклоност безусловно верује. Подршка је неопходна. Ако сте пријатељ депресивном, изведите га напоље, скувајте му чај од кантариона, платите му час јоге или му закажите код психолога, или идите са њим у цркву. Причувајте му децу и пустите га да иде да се сит исплаче на клупи у парку. Одведите га у парк и понудите му своје раме да се сит исплаче. Говорите му да га волите. Говорите му да сврха постоји и да ће је наћи. Реците му да је важан и да његов живот ЗА ВАС има смисао, да вама чини разлику. Говорите му због чега је све вредан, по чему је све упоредив и по чему различит од свих других. Подстакните га да ствара, шта год и како год може. Нека створи питу, нови распоред у стану, топлу поврћну чорбу, нову завесу за прозор у дневној соби или декоративно јастуче, цртеж, песму, дневничку белешку, икебану, шал, брош, играчку, фигурицу од глинамола, табуре од пластичних флаша омотаних картоном. Шетајте, разговарајте, пишите, грлите. И пустите човека да болује и оздрављује својим темпом - убеђујући га да му није ништа и да је све то "његово виђење" или биохемија мозга, вређате њега и његов аутентични доживљај. Разуме се да се вама то све може чинити као некаква исконструисана патња у наизглед добром животу - али, за њега је она стварна.

Из личног искуства говорим да недостатак животне силе и тај поглед из рушевина, управо, омета перцепцију, гуши рационалност и поиграва се осећањима. Дересиван човек није трезвен и његова осећања према другима су колебљива, до тачке у којој може бити непријатан по околину. У томе помаже ваша трезвеност и доследност - ако можете бити такви.

Заинтересовани може учинити да депресиван човек осети да је његов живот важан, а то је трун смисла у бесмислу које га окружује, квадратни милиметар постојаности.

Када се побије први клин, онда се депресија може рационализовати. Онда се може тражити лепота и добро у ономе што се има. Човек се осети као да је изронио, и свет који је до тада изгледао замућено одједном добија обрисе. Но, израњање може трајати дуго, неки остану без даха. Ако можете, будите им, или им понудите, тај зрак сунца са површине.  

   





фото: https://www.hindustantimes.com/india-news/delhi-world-s-most-polluted-city-mumbai-worse-than-beijing-who/story-m4JFTO63r7x4Ti8ZbHF7mM.html

Свет, јутрос, увек

Нена је јутрос худе судбине: неко јој је украо картон са тридесет комада јаја. Прича уличној колегиници шта јој се догодило.
Љубовија, храмљући, гура колица натоварена робом: купус, паприке, парадајз, небројене кутије које ће, правилним слагањем, сачинити тезгу где ће изложити своју понуду. Мршав, скврчен и искривљен попут свог повијеног носа, једва се носи са тешким товаром, застаје и хукће. До мало времена сретнем га у "Максију" са боцом пива, оном стакленом, на коју се плаћа кауција. Увек је само једна, али није иста: хераклитовски, пиво тече целог дана, јер никад иста флаша неће додирнути усне, пошто је Љубовија први до "Максија" па му је згодно да скочи и замени празну за пуну. Без кауције.Нико још није изнео робу, пластичне гајбице дуговрате црвенокосе жене стоје наслагане поред зида. Мора бити да су комуналци већ заређали "Козаром", успут, док су чекали бурек. Дуговрата црвенокоса (гле, није више ни црвенокоса - постепено се преобразила у плавушу) - је преко пута, у пржионици кафе. Девојка из пржионице, коже тамне готово попут кафе (предано неговане у соларијуму), њен је јатак: крије је док власти не прођу. Насмејана мршава жена из продавнице здраве хране јатакује Вечној Баби, чува јој и нешто робе у радњи. Но, упркос томе што је зовем Вечна јер је увек ту, зима-лето, прва дође а последња оде, јутрос нема ни ње.
Ружа и њена компањонка мисле на Митровдан: јасно, људи ће једни другима поклањати цвеће за славу. Сваки бизнис мора да се руководи календаром. Нема ни жене милих очију и изражених јагодица која продаје мек, млади козји сир.  

Мико је отишао Богу на исповест. Ни дана се није одморио. Питам се - како ли живи његова Смиља, од чега, хоће ли се враћати да продаје?
Прекопута је обично комшија са једном руком, коме Дуговрата помаже да врати кусур, а робу (везице першуна, мирођије, зелени за супу) већ људи узимају сами; но, на његовом месту само је шамлица јутрос.
Мршава, пегава зеленоока жена у црнини која стидљиво, на кутији, излаже неколико дуња, кесицу ораха, свеже млеко у боци од "Пролом воде" увек се љубазно јави и обрадује Филипу, па све мислим како би ваљало једном да купим нешто од ње, иако ми ништа од тога не треба.
Када увече одем код "Арене" видећу неке сличне, мале, обичне, добре људе како упорно и стрпљиво покушавају да живе, покушавају да заузму место између огромних бетонских блокова, тржних центара и аутострада, живе, тврдоглаво и жилаво као коров који ће рука каквог удаљеног центра моћи нештедимице да почупа. Они су ту уредили паркић, пред њим је подрум пића, ту узимају пиво и сокове, имају телевизор, па сад, по студени, овде и седе и гледају утакмицу. Са њима је и чупави, исцрпљени пас, осамнаестогодишњак, о којем се брину још откако је био штене.
И ово је етнографско освежавање, мислим (како је то лепо говорио Јован Цвијић за повратак племенском животу након пада српске средњовековне државе). Људи се опиру угњетавању, униформисању; гуше се од недостатка ваздуха у топлим бетонским кутијама, од ПВЦ столарије и "Форма Идеале", идеално формалне естетике; грцају од пореза, од кредита, десетака за царја и банку и врача и жбира. Живе на улици, сналазе се и налазе једни другима у муци и грчу. Јатакују, јављају да долазе комуналци, седе, пију, разговарају, смеју се. Помажу се. Беже из тобожеуређеног, а заправо стерилног, бахатог, злог света у коме су вечити аутсајдери, у коме их немилосрдно гази безлична, неосетљива држава за коју су вас век радили, док се нису пензионисали, док их нису поотпуштали. Сада су, као каква колонија лепрозних, која има своју организацију и своју етику, често темељнију, људскију и моћнију од сваког закона.
Верујем у добро докле год виђам ове људе и знам да они постоје, и успевају да преживе; и радије бих била са њима него у каквом монденском, пословном, академском, помпезном друштву пренадуваних сујета, лицемерја, заслепљујућег сјај и папирнатих осмеха.

foto: Internet. Zemunski buvljak

Синтагма "Шта се ради?" као еквивалент пенилне егзибиције

            

            "Шта се ради" је безлично, наоко куртоазно питање којим се започиње необавезан разговор.

Оно, заправо, и није питање: шта се тачно очекује у одговор? Управо - ништа, јер је пасивно, без именовања лица; као да и тај саговорник, коме је ово квазипитање постављено, седи тако, без сврхе и смисла, док се нешто збива, неки догађаји око њега теку, али он сам у њима нека никавог удела. То се питање не односи ни на садашњи тренутак - није то питање - чиме се тренутно занимаш, него неспретан еквивалент енглеском "What's up?" или босанском "Ш'а има?"

             Код нас, оно се поставља кад зовете своју радну организацију, да се тако ретро изразим, па сте куртоазни онако, уопште; а управо вас заболе шта ко ради или не ради, мада вас општа клима са освртом на тренутне аброве, наравно, занима. Поставља се људима које не познајете сасвим добро, па бисте били са њима на "Ви" да сте склони дистанцирању и одмерености - али нисте; покушавате да будете непосредни, али још нисте са особом у "Где си, бре, пизда ти материна?" односу. Не иде баш да се каже: "Шта радите?", то делује као безразложно забадање носа у лични живот човека са којим нисмо блиски и чија нас прикљученија много и не занимају. У том случају, оно је демонстрирање - пенилног бола за стварна дешавања у саговорниковом животу, и танани куртоазни мост којим се прелази на тражење услуге или информације која нам је стварно потребна.

            Коначно, најчешћа је употреба ове буђаве синтагме у фејсбук комуникацији. Неко вам пошаље захтев/молбу за пријатељство (нема доброг превода за енглески request - но, симптоматично је да се код нас чешће каже - захтев, што би пре било demand, значи немилосрдно инсистирам, тражим, не молим, Србија се сагињати неће нити кога молити за пријатељство!). И ако прихватите, у инбоксу следује ошишана латиница -

                    cao ( унесите име )

                    sta se radi

                    ?

Упитник обично додају накнадно, као поврду тобожњег занимања за вас и ваш утрошак времена (а и да вам стигне још једна тзв. нотификација).

                 Тренутно се возим на линији 65, Бежанијско - Ново гробље.

            Тренутно седим на клозетској шољи, док веш машина поред мене тандрче а мачка раскопава земљу око саксијског цвећа.

У виду експеримента, одговарам као да је питање озбиљно постављено, што мало збуњује саговорника: то је, управо, кршење конвенције.

            Куртоазна питања су  успостављање уговора, нека врста признања вашег постојања и моје начелно занимање за вас, које тек треба да се покаже. Отуда "Како си? Шта радиш?" - иако не очекује дословни одговор, ипак показује моје стварно интересовање за особу. 

            Но ово, "Шта СЕ ради", потпуно је обезличено, оно искључује другу особу из стварне комуникације; оно је, у основи, само тражење дозволе за приступ. Ако не занемарите ову поруку, ако на њу одговорите, како год да одговорите, чак и збуњујуће, ви управо дајете дозволу за даљи саобраћај. Порука сама, сва је од комуникацијског шума: она и није порука уопште. Она је управо - еквивалент стикера. Стикери су у интернет комуникацију доспели уместо колоквијалних и куртоазних формула које су занемарене, јер троше превише времена и речи. "Шта се ради?" остало је као прежитак; већ сада, у препискама доминирају фотографије, смајлији, стикери, мимови и гифови који кореспонденте ослобађају тегобног труда да своје мисли и жеље артикулишу.

Некадашње романсе са упознавањем преко заједничких пријатеља, суптилни унтерхалтунг, "жвака" и куртоазна преписка нашег доба, преживели су. 

Поштована госпођице, веома ми се допада ваш изглед на профилној фотографији. Хтео бих мало да вам хофирам, у нади да ћете ме удостојити какве слободније слике, а можебити и сусрета. Да ли сте слободни или обећани? Имате ли времена за дружење? Са ким живите? Да ли сте заинтересовани за слику моје мушкости?

cao

sta se radi

?

:dick pic:

У оба најчешћа случаја употребе синтагме "Шта се ради?", дакле, показивање пениса је епилог. Она за сада опстаје као реликт, преобликовани, умањени, вулгаризовани градивни блок некадашњег истинског темеља комуникације: у култури која срља у гажење вербалног општења, у култури која за лепоту језика и израза има тек понекад и помало времена, међу људима за које су "филозофирање" и "кењање" синоним за смислене разговоре.

Не будите паметне, ако сте паметне

           

            Једно од тежих бремена по женско питање јесте и уверење да мушкарци нису склони паметним женама и да оне, уколико памети имају, морају да је сакривају. Уколико сте паметне - не будите паметне.

            То је женско езотерично знање које се кроз одрастање усеца у камен личне суштине, формирајући ту трајни ожиљак - ако не као упутство за живот, а оно као опомена: нисмо се понашале сходно својој улози, отуда наше патње. Одвише смо се - правиле паметне.

            Гледаће ти, веле, у задњицу (и предњицу) више но у диплому, битно је да умеш да ходаш у високим потпетицама замамно врцкајући горепоменутом задњицом, а не - знаш ли процентни рачун или хемијску формулу натријумхипохлорита (којим ће, ако будеш паметна и правила се глупа, нека друга несретница са дипломом прати тоалет). Пословни свет, па и академски, тражи, ипак, и знање - али није згорег зачинити га вештином флерта, дискретним, наоко, случајним, откривањем ножурди до врата и сисурда до врата (дугоузлазно а).

            У сваком случају трепћи, трепћи и прави се невешта. Чему поплава вештачких трепавица - видећемо их и на конобарици, и касирки, и учитељици, студенткињи, баки оне Хрватице која је одлучила да демонстрира да је, ипак, могуће од бабе начинити девојку? Ради експресивнијег трептања, заводничког помаљања дужице испод силиконских чекиња! Скрати сукњу. Покажи мало коже. Напући усне. Прави се да ништа не разумеш.

            Ако желиш да "ухватиш" мушкарца, никако немој да се расипаш знањима и умећима, никако, ама никако не покушавај да га увериш да си паметна и да му предочаваш своја постигнућа; мушкарац мора да буде доминантан, или макар да верује да јесте. Мушкарчева сујета, драга моја, мекана је попут дисфункционалног пениса, зачас се из моћне ерекције сфуља у истопљени чварак. Уствари, мушки полни прибор осликава мушкарца у целости: пар преосетљивих тестиса и ћудљива, немислећа кобасица међу њима - а то ти, драга моја, кроји судбину. Зато никако, никако не смеш да изгледаш као да си паметна. Мораш само да знаш да рукујеш том апаратуром, да употребљаваш своју женственост и њихову слабост.

Овако, асертивно, шаманке традиционалног приступа показују неофитима у чему је женска моћ; и та и таква, лажна, притворна "моћ" репродукује се из генерације у генерацију.
            Мушкарци су схваћени као слабе, недозреле креатуре којима се мора пажљиво руковати, и у ту сврху, мора се наступати неискрено. Мушкарци, пак, жене доживљавају као превртљива, површна, недоследна бића која лако постижу своје циљеве показивањем сиса или ширењем ногу. Уколико то не чине, онда су мушкобање, сурове Амазонке које витлају куросјеком.

            Историја мушко-женских односа почива на предрасудама, лажи и неразумевању. Мудра жена је, веле наше учитељице, врат куће, који глави дозвољава илузију поседовања ума, дочим јој он, врат, дакле, својим положајем демонстрира реалност којом ће ум оперисати. Што не види - неће ни знати.

            Није ни чудо да се жене често перципирају као манипулативне, готово демонске приказе. Уместо да настојимо да такво стање променимо, ми га изнова и изнова обнављамо, верујући да је наша манипулативност, управо - мудрост.

            Разуме се да је неопходно саобразити своје понашање основној пристојности, правилима која важе у култури чији смо део; али слабости и недостаци културе надилазе се малим, суптилним и сталним непослушностима. Историју су чиниле жене које су излазиле из тесних оквира правила.

            Историју су, разуме се, стварале аутентичне жене.

Суштина женског питања, рекла бих, није у томе да се жена преобрази у мушкарца - тог мушког, тестостеронског, агресивног, такмичарског, пенетративног, уништитељског принципа, који подразумева често доминацију кроз понижење - и тако има превише. Наравно, неко осећа да тако треба, и може, и то је сасвим у реду. Но, важно је да пригрлимо своју женственост; али она није у форми: она није у сексу ни у правилним пропорцијама; женственост може бити  и у топлини, у материци, у млекопитатељству, у чувању и бризи, у креативности која често не досеже до јавног простора (у кулинарству, уређењу дома) - или, пак, налази пут до њега. Усвајање, примање, већ по природи сексуалне симболике схваћено је као "женско" - али женама не мањка ни аналитичнке и, на концу, синтетичке способности. Недостаје, и даље, прилике да се она покаже - управо стога што се жена, и даље, принуђује да је сакрива, да се изнурује површностима и да - глуми своју женственост.

            Већ смо жене, не морамо учити да то будемо! "Булдожер", наоко бесмислено, изражава бит - "жене су женствене". Шта је женственост? Бивање женом, својство жене, интегрисано, данас бисмо рекли. Уколико је она научена, патворена, она је конвенција и улога, а не суштина.

            Уколико ћемо заиста настојати да променимо свет, важно је да ми саме не будемо део таквог, концептуалног живота, једне структуре научених улога и позива; важно је да будемо аутентичне. А за то је важно да будемо жене, али не САМО жене, и не ПРВО жене - јер то већ јесмо.

             Прослављена српска уметница Надежда Петровић говорила је - "Нећу да будем жена, хоћу да будем сликар." И била је, велики сликар и велики човек.

            Женски човек.

            Играјући већ написану улогу жене, оваплоћујући предрасуду  о жени, издајемо човека у себи - а то значи деградацију и жене, и мушкарца којем, такве, приступамо.

Теофанија на шљунку

            Лето је до данас имало мирис ускисле, презреле лубенице, препуњене водом; данима пада киша и сунце се помаља каткад, бледо и болесно, иза ретких облака.

            У ово време, прошле године, моје тело попримало је други облик, тамни, црвенкасти сјај, вођено додиром, опрљено сунцем под којим, после столећа присилног казамата у одећи, више није горело и кврчило се, немоћно, као хартија. Било је новорођено, а сада се опет осећам старом, изможденом од неупотребљености.

            Упоредо са кишом, под капке се увлачи магличаста тмуша, у кичму се забадају коци, невидљиве шаке главу повијају ка земљи - опет се појављује издајничка грба на шестом и седмом вратном пршљену, масни набор прегојеног сисара, шаке поново трну у немоћи, огромне, моћне, неупотребљене.

            Дани наде и промена као да су довршени, те опет, повремено, кроз осмехе пребојене црвеним кармином, повремене срцепаратељне изливе на друштвеним мрежама, нахрупи mater dolorosa, плачна, огромна жена у мишјесивој хаљини, огромних шака, жена неснађена и немилосрдна у погрешном телу.

            До данас - али данас је сунце, сунце, сунце, зраци се љескају и утркују преко воде, небо је блештаво као у подне, волела бих да ме овај чамац вози ка увиру, а не тек преко Саве. Пружа ми своју ручицу, син, дрвени мост вибрира снажно под нашим суперпонираним корацима.

            Kада се прође влажни, лепљиви шумарак, излази се на готово пусту обалу, ту и тамо раштркани су купачи, млади момци са лиманкама пива, деца која носе своје маске и гумену реквизиту, матере бујних и лепих тела и вижљасте девојке на ролерима, очеви који синовима праве одскочницу за стрмоглав у воду.

            Надомак града, од којег се виде тек симболи окруњених, ех, круном самољубља окићених глава - Слобино кубе, Ђиласов мост, Београд на води - а као да ме сва та простота, сва та гола приказа силе, сва та горопадна, насилна усхићеност и опијеност влашћу, сав тај очај сиромаштва и немоћи - готово и не додирују. Они су као удаљени шум таласа, одсутни бруј цврчака који се утолико више утишава што мање на њега обраћам пажњу.

            Заузели смо беле пластичне лежаљке, читам Хамваша, који вели, како одећа деморализује човека. Ноге, труп, леђа, руке живе у непрекидној тами, бледи су и малокрвни, вели он, деформисани...а нагост је постала једна врста хистерије. Данас још више, рекла бих,а тела која се перципирају као лепа су недостижна или нестварна, мислим, и стога наказна. Предуги удови, преуски бокови, неупотребљене, надуте груди; тело је себи сврха и подешено за свега једну намену - а то није ни секс, можда тек - посматрање, фотографисање: искривљено у тегобном покушају да се допадне, унакажено диспропорцијом, унакажено неупотребом!

            Мишићи не би требало да су себи циљ, као ни велике груди или замамна позадина - оне би требало да су последица коришћења тела, тела би требало да су нам удобна, а она то нису; зашто их немилосрдно сечемо, злостављамо и сакатимо, скривамо и откривамо потпуно непотребно; постиђени смо пред последицом свог живота, своје душе, зашто? Тело је дом, оно није празни, фразама накићени рекламни летак. Оно јесте - и оно је споменик, како год да изгледа - оно је сведок онога што смо живели, требало би да буде вољено и слободно.

            И у том часу, док касно поподне почиње да издужује сенке и руди на ободу неба, више наших глава пролази жена која продаје домаће крофне са џемом и кремом. Обучена је у црну атлет мајицу и панталоне са побацаним ружама, израсла коса смотана је испод качкета. На леђима носи ранац, у рукама неколико кеса. Жмиркам ка њој срчући сунце пре но што замакне за прву тополу. Она недалеко од нас скида свој товар и почиње да се свлачи. Стара је, пуна, али гипка и издржљива. Тело јој је опаљено сунцем, лице тамносмеђе. Одећа је излизана и удобна; на ногама  носи дубоке ципеле које јој олакшавају целодневно гацање по врелом шљунку.

Распертлава их, скида, указује се потамнело, још лепо стопало; скида и панталоне на избледеле руже и остаје у црвеним гаћама, без горњег дела купаћег костима. Мрке дојке откривају да је сунчање без брусхалтера правило; она не показује никакав стид, и ја, опчињено гледајући ка њој, посматрам слободу и погледима извајано тело о којем Хамваш говори; и тело извајано употребом, оплемењеном животом! А она није ни млада, ни у уобичајеним оквирима лепа, и многи би је оквалификовао као безобзирну или егзибиционисткињу, погрешно! У њеној нагости нема ничег простог, неотесаног ни провокативног, она је, напросто, слободна, она је пред водом и сунцем; и под леђима осећа угрејани шљунак, као и ја, али она је свом телу власна: тело је њено! и у њему, она ужива како ја можда никада нећу научити, бојећи се диспута, осуде и критике.

            Пије сок из лименке, гледа на свет самосвесно, са осећајем моћи. Напржила је и нафиловала крофне и вас дан табана у тим годинама, да себи заради. Ја верујем да је своја и сама каква бих волела да будем, да је господар својег времена колико и свог тела: и да сада, завршивши дневне задатке, може да се изложи сунцу и поветарцу, да напусти тегобни и намучени живот и буде попут Афродите, у том гипком, лепом презрелом телу. Њене дојке су дојке старе жене, нису секс и нису храна; а опет, у њима има дирљиве и топле лепоте, у тој мекој, пенастој суштини коју ни старост не може да намрешка и уквари. Оне се преливају ка обема странама њеног тела када легне, као што би и требало да буде; то је и сврха старачких дојки, мекота насупрот смежураности, сведочанство мајчинства и женствености.

            Опуштена у наготи, без свести о свету око себе, она ће наскоро почети дубоко да дише, задремавши. Уснула, изгледа толико природно, величанствена у својој лепоти, попут шљунка, воде, сунца или лишћа.

            На моју главу спушта велики, свеобухватни мир, и одједаред сва мука, тескоба и жалост неприпадања, недосраслости, неадекваности и немоћи чили, топи се и нестаје под соковима сунца, шуморењем топола и грготањем воде. Дечји гласови, потмули као удаљени звон капљица, сведочанство су женске моћи, МОЈА ДЕЦА, плод моје утробе, сада оделите, самосвојне особе. По капцима дрхтури наранџаста сенка и ја осећам спокој у женскости и самоћи, свесна да, после плодова моје утробе, ЉУДИ нових, својих, у мојој нутрини изниклих, а сада посебних и самосвојних, више нико не може да ме понизи, порази и покори.

            Присуствујем теофанији - разумевам: преда мном је божица, Велика Мајка, која ми безгласно шапуће моћи тела. У мени ништа није умрло, под мојом кожом царује једрина, снага и живот, оличена у трима душама којима је моје тело било дом, оличена у оргазмичком сједињењу са супротношћу које као да не зна за завршетак сада, када се нашло на изворишту мужевности. И уколико би све нестало, уколико би ме тело издало или постало осакаћено, задржаће сећање на овај тренутак и на тиху, готово непојмљиву, интуитивну свест о својој слободи и снази.

            Божица се буди и умива у језеру, а потом, обувши се и сапињући груди, одлази, претворивши се поново у продавачицу крофни.

            Но, у моје срце уселила је искру, усамљену и горду, која је способна да се разгори сама. Уколико буде потребно, сва трулеж, сва влага и мемла неубедљивог лета истопиће се пред њом.

            Сама, са тлом под леђима и небом изнад себе, она ми неће дозволити да се икада више спутам. Постојим. У телу, остарелом и ломном. Непобедивом, непоновљивом - моћнијем од презира, глади и чежње.

Đavolje pozlaćene izlučevine

Za savremenog čoveka kultura je dekadencija i dosada, apstraktna, nekomunikativna i spora. Sa bastardom liberalne i marksističke misli izrodio se i inverzni, avangardni elitizam, kojem je više hajp slušati Sinana nego Baha, jer Sinan je sirova emocija, bol iz žuči i gastrointestinalnih damara, a Bah je preživljen i jednodimenzionalan.

Klasična kultura, koja kaska kao sapet konj, mora da lovi žrtve u masi, u njenim hramovima - tržnim centrima. Koncerti u TC, predstave u TC, "Noći knjige" i Noći muzeja, svi ti iventi događaja zabašureni urlanjem o "demokratizaciji kulture" svode se na degradiranje i komercijalizaciju umetnosti, njeno trivijalizovanje i svođenje na proizvod. U danskom tržnom centru, grupa kostimiranih glumaca i akrobata je, u najboljem maniru holivudskog blokbastera nakrcanog generisanim scenskim efektima (svaka njima čast!) sve preskačući ograde i vešajući se o gelendere, na kraju inscenirala Rembrantovu sliku; sve to praćeno Betovenovom Devetom (izbor je valjda ja li on ja li Vagner, ja li muzika iz "Mission impossible"). Marketing je Bog ovog sveta.

Preko nam je potrebna tišina, usporavanje vremena, usmerenost na ono što gledamo; ovo skakanje i vrištanje sadržaja je nasilje nad čulima i pameću. Ljudi bi trebalo da stoje pred slikom u tišini muzeja, sami, satima, bez gužve i pompe dokonih turista koji moraju da notiraju u svoje ajfone obilazak još jednog remek dela svetske baštine, baš kao što bi trebalo gledati izlazak sunca, oluju, vatru, zvezdano nebo, slušati cvrčanje cvrčaka i zvonki metalni bruj kanti sa mlekom koje se sudaraju na obramicama, kao što treba ubrati trešnju i popeti se na drvo, kao što se treba ljubiti zatvorenih očiju i tonuti u zagrljaj, ali sve su to prošla, spora, dokona vremena, mi danas imamo važnija posla.

Ljudi su zapanjujuće neodlučni u trvijama: uzeti makijato sa cimetom ili bez cimeta, uzeti svoj 56. par cipela u crvenoj ili crnoj boji, da li dress code zahteva jednobojnu ili dezeniranu kravatu, da li večerati u ovom ili u onom restoranu, kupiti ovaj ili onaj sat. Stare stvari odbacuju se kao ljušture insekata, pored kontejnera svaki čas osvane sasvim dobra kućna stolarija, koja se mora neizostavno zameniti onom od polivinila. Čitav život je patvoren i napravljen od polivinila, a ne razumemo da je drvo večno jer je raspadljivo - posle vekova služenja vratiće se u treset iz kojeg će nići novo drvo.
Da; priroda je velika tuga, ona neutešno jeca jer smo u nju uneli smrt, i svoj jadni, perverzni pokušaj prevazilaženja koji, kako decenije odmiču a vreme se ubrzava, postaje sve isprazniji.

Razumem te: ponekad i sama pomislim da je vreme za Armagedon odavno prezrelo, a žao mi nas jadnih, malih i šćućurenih pod božje skute, nas Limenih Drvoseča koji saosećaju i sa bubom, i zmijom, i mačkom zgaženom, u agoniji; a to đubre, ta đavolja izlučevina u metalnoj kanti sa motorom, praznoglavo i bezdušno, bezoblično biće, produžilo je dalje na nove ture skojih makijata, i svojih sladoleda iz Crnih ovaca i Gelata Italiana, u svoje Dom Perignone i silikone, u svoju PVC usnenu pneumatiku i kućnu stolariju, u svoju kolekciju penisa, anusa i vagina nanizanih na kineski štapić sa inkrustacijom. Razumem te: ali ja sam ocvala devojčica kojoj je pripitomljen bes: devojčice treba da budu slatke i mazne, a ne besne. Zato devojčice postaju tužne, neizrecivo i nedohvatljivo tužne. Ali ni tuga ne može biti bez marketinga, u ovom velikom šarenom svetu, ona je - ili žeja za posedovanjem, ili je nemoralna. Ono što je nekada bio Weltschmertz, tragično osećanje čovečanstva kojem pripadam, čiji sam deo, sada je distimija - usmereni smo na sebe. Svaka depresija danas bi se mogla svesti na nesposobnost uživanja u konzumeristički i kompetitivno usmerenom svetu, nesnalaženje u njemu: i zato prežu da nas nauče da budemo jedino nesrećni ako smo siromašni. A mi sedimo i plačemo, nesposobni da odvojimo pogled sa nemoćne mačke, nesposobni da učinimo bilo šta sem da prizivamo smrt sveta ili spostvenu smrt.

Potrebna mi je tišina između tvoje brade i ključne kosti, ali oni, znamo koji su, oni nam ni to neće dati bez borbe, oni će nam uskratiti sve veliko i vredno jer se ne klanjamo njihovom idolu, jer ne klečimo pred đavoljim pozlaćenim izlučevinama. Kako se usuđujemo da postavljamo pitanja? Kako se usuđujemo da nas se njihove blazirane face, njihovi vračarski salonci, njihova po meri šivena odela i salaši po Vojvodini ama baš ništa ne tiču? Kako se usuđuješ da ne želiš ono što on ima, a imaš to što on nikada neće, i ne može? I zna on, negde u ostacima te razmrvljene, uništene duše, da je sve to tlapnja i laž, zato će u sledećoj generaciji uložiti u nekretnine, a u generaciji posle te u obrazovanje, i dobaviće plemenitost, merljivu i dokazivu; pa opet, opstajaće ljudi koji znaju da je plemenitost samo i jedino - plemenitost duše, dobrota, poštovanje i ljubav prema svakoj vlati trave, svakom svicu i svakom neuglednom kamenu.

I da bi utažio svest o svojoj neadekvatnosti nastojaće da se dobar i vredan čovek tako oseti. Izguraće iz obrazovnog i kulturnog sistema svaku besplatnu pamet, neisplativo i nemerljivo znanje, sistematski će prokazivati erudiciju, strast i dekadentnu želju za prosvećivanjem, a Rembranta ražalovati na čin akrobate iz "Delta sitija". Narodu će baciti smrdljive koske rijaliti programa, masovnih koncerata i Noću muzeja, pa će masturbirati nad svojom kulturom nasuprot tim jadnim prazilukovićima, tim zatucanim statistima života. Kupovaće brendirane krpetine, njegova razmažena dečurlija umazana sladoledom vrištaće po elitnim restoranima, voziće se Plavim vozom opskurnog balkanskog diktatora, pitaće šta je najskuplje da ne bi pogrešio - šta je najbolje, večeraće u Belom dvoru, svoja pržena krilca posipaće zlatnim prahom, ili će, pak, gutati kapar i tartufe iako su mu bezukusni, dok bude šetao konobaricu po osamnaesti put da mu donese sufle po meri, gadiće se svog dede koji je ciganski orkestar terao da mu s drveta peva jer - to je tako primitivno, kupovaće "umetničke slike" i biti premijerna publika performance artista, tražiće svoj omiljeni seksualni fetiš jer je vanilla sex so out of time, fingiraće istančanost i duh tamo gde zjapi praznina i nemoć. Učiniće sve da degradira čovečnost i dobar duh u "niščima", jer ako je njihov život uspeo, ako su oni srećni - onda čitav njegov svet, izgrađen na iluziji, ne postoji.

Moraćemo da ih trpimo da bismo preživeli, nažalost, kao kancer su osvojili svet - od svojih klimatizovanih kancelarija, sve do poslednje srednjoškolke koja kupuje izrezane farmerice u H&M-u.

No nikada, nikada taj svet nećemo udostojiti poniznosti, niti svoje duše, ni svoje patnje. Naša patnja je drugo lice vedrine. Mi smo, upravo, u obavezi da se protiv Zloga borimo vedrinom, kako Hamvaš veli.

Lica ljubomore

Postoji dvostruka percepcija ljubomore, rekla bih, ona ide prema dva ekstrema i tu se zadržava. Gdekoji veruju da je ona dokaz i izraz ljubavi: kada je nekome stalno do tebe, on teži da te zadrži za sebe. Drugi veruju da je ljubomora suprotnost ljubavi, jer demonstrira želju za posedovanjem, koja je izraz želje za moći, a ne ljubav.

Jedni vele: ako neko ne pokazuje ljubomoru, to samo može značiti da je indiferentan.
Drugi kažu - ne; izostajanje ljubomore znak je prisnosti i poverenja između dve osobe.

Na šta je, uostalom, usmerena ljubomora? Na seksualnu ili platonsku povezanost u sferi ideja, duhovnu bliskost? Može biti i jedno i drugo. Za mnoge je seksualni čin granica posedovanja osobe (i granica prevare). Neki, međutim, uz saglasnost praktikuju poliamorne odnose, a da to ne narušava bliskost i privrženost između osoba koje su povezane.
Ljubomora ponekad može poprimiti patološke oblike. U strogo patrijarhalnim društvima, gde je vernost i ćudoređe apsolutno, žena je vlasništvo muškaraca - a oskvrnuće se plaća životom. U tranzicionim društvima, koja su na pola puta između patrijarhalnog i emancipovanog, ova naplata može biti izrazito surova (mada je sada u domenu ličnog, a ne sistematskog, društvenog modela za povratak u stabilno stanje nakon povrede strukture). Zatvaranje, kažnjavanje, psihičko i fizičko zlostavljanje do sistematske torture, kidanje svih žrtvinih veza sa prijateljima, porodicom, neprestane pretnje, najčešće, u trenutku kada preplašena i duhovno spržena osoba skupi snage da se oslobodi (za šta je često potrebna i logistika i temeljan plan) - završavaju smrću. Vinovniku je draže da žrtva ne postoji nego da je on ne poseduje.

Neuporedivo je češća ovakva vrsta patološke ljubomore muškarca prema ženi, pre svega zbog toga što joj društveni sistem ide naruku. I danas ćemo čuti da žena treba da bude verna, a "muško i ne mora", da su muškarci lovci, da ne mogu bez osvajanja, da ne mogu da budu sa jednom ženom, da treba da se sačuva brak a da se na paralelne veze žmuri. Ipak, od ovako agresivnih, patoloških izliva ljubomore nisu, kao vinovnice, izuzete ni žene. Nedavno sam pročitala tekst o mladiću nad kojim je, nakon njegovog upornog insistiranja i borbe, izvršena eutanazija. Njegova bivša partnerka napala ga je sumpornom kiselinom, usled čega je mesecima bio u komi, izgubio vid i sposobnost kretanja i podneo nebrojene operacije, trpeo nezamislive bolove dok je njegovo telo, naočigled, nastavilo da se raspada.

To su, razume se, užasni, neljudski, nezamislivi putevi kojima čovek u želji za posedovanjem može da krene.

No, čovek se može okrenuti i protiv sebe i osećati ljubomoru, a da ona nikada ne ugrozi partnera. Neko će reći: trebalo bi da imamo poverenja u osobu koju volimo, poverenje je preduslov ljubavi. U osnovi, to je istina; no, ljubomora ove vrste može izvirati iz ljubavnika samog. On/ona se može osećati nedostojnim, neadekvatnim, nedovoljno dobrim, živeći stalno u strahu da bi se mogao pojaviti neko bolji. Ova vrsta ljubomore može da ostane sasvim skrivena i da nikada ne naudi partneru, ni u kom vidu.

Je li ona loša?

Možemo li biti toliko altruistični i plemeniti, pa nastaviti da volimo, uvek uz rizik da će naš partner naći nekog boljeg od nas, i treba li, kao u pesmi Vesne Parun (tebi, čije su ruke nevinije od mojih...) pronaći bolnu nasladu u tome što je neko koga volimo - srećan, mada ne srećan sa nama?

Da li je ovo apsolutna ljubav, ideal odnosa bez ljubomore? Ili su bolje, pak, površne veze u kojima nema bliskosti ni povezanosti pa se ne može razviti ni slabašna posesivnost? Ili je to poliamorna veza, gde se centralni odnos zadržava, ali se "iskušenjima" ne odoleva - ne u vidu prevare, već uz znanje i saglasnost partnera?

To je, verujem, mišljenje koje bi svako za sebe morao da izgradi, kroz introspekciju i interakcije sa drugim ljudima. Mene lično ovakvi oblici ljubavi ili savremenih veza ispunjavaju potištenošću.

Može biti da je uverenje da jedna žena i jedan muškarac mogu biti u srećnoj, stabilnoj, ispunjenoj i ispunjavajućoj dugotrajnoj vezi, anahrono, pa ček i neutemeljeno, no to je i dalje moj ideal. A ljubomora? Da, za nju treba napraviti jedan logički "kolariću - paniću". Naime, pretpostavka moje sreće sa partnerom jeste njegova postojanost u ljubavi i vernost - a ova, opet, treba da izvire iz njegovog uverenja da mu ja, svojom ličnošću, potpuno odgovaram. Ukoliko to ne postoji, ili nestane, to onda znači da njemu nedostaje ono što je meni potrebno: on ne može biti idealni, ili najbolji mogući partner, jer ima zamerke na sam moj identitet. Na taj način situacija se može voljom preokrenuti. Verovati partneru ne znači - biti naivan, a sumnjičavost - kojoj sam decenijama bila sklona - ne garantuje da ćemo lukavo ili mudro predvideti budućnost.

Ljubavna veza traži veru, i mada je razumno biti - razuman - ne treba preterati, jer nas analiza može odvesti u patološko, iscrpljujuće preispitivanje koje sreću čini  nemogućom ili teško opterećenom podozrivošću i oprezom. Ako sam ispitala detaljno prirodu našeg odnosa, sada mi preostaje da se sa punim poverenjem oslonim na nekog (ne gubeći pri tom svoj identitet).

Ukoliko se moje poverenje pokaže kao neadekvatno - ljubav nije dovoljna ukoliko i ja nisam srećna - onda i partner postaje neadekvatan; moja ljubav u tom slučaju može, i treba, da usahne. To dakle onda nije taj isti čovek, to onda nije ono isto osećanje.

Ne moram da zabadam zastavicu u posed. Teret nije moj.

Tako se sada, bez tovara koji mi povija, ramena mogu otisnuti od tla.

 

foto Internet

Posredovani svet. Event: family bonding & cherry picking

Statistika je neumoljiva...
Targetiranjem smo ustanovili da ljudi danas, većinom, obeduju sami. Zato brendiramo novi koncept pijace. Ide se na ponudu gotovih, svežih proizvoda jer zaposleni ljudi nemaju vremena za pripremanje hrane. Oni će, na pijaci novog tipa, moći da parkiraju svoj automobil, na brzinu pojedu zdrav obrok, sami, ili sa decom, i produže dalje.

Nisam skoro pročitala ništa tužnije i ništa što rečitije govori o bezdušnosti, i time i besmislenosti, modernih kapitalističkih društava kojima težimo da pripadamo. Apsurdu dodatno doprinosi činjenica što je poletni manifest koji se tiče novog tipa pijaca (a čiji sam deo parafrazirala) štampan u specijalnom izdanju JKP "Gradske pijace".

Pijaca je, dakle, firma koja dela pod ingerencijom gradske vlasti (koja je, po sebi,  neproduktivna). Kao i svako preduzeće, ona ima upravu, menadžerski kor, ejč arove, pi arove, službenike koji se bave targetiranjem, brendiranjem, risorsingom, analizom, merčandajzingom i advertajzingom; pored njih tu su "obični" službenici pijačne uprave, sekjuriti ofiseri, toilet klineri, nakupci i zakupci i tek na koncu oni zbog kojih pijaca postoji - proizvođači i kupci. 

Postoji more ljudi koji stoje između ruke koja bere trešnju i usta koja je jedu. Svi oni otimaju svoje parčence te trešnje, dok ustima na koncu ne ostane taman da ih zavazda ostanu željna, pošto su papreno plaćene. Da bi nasitio sve te brending, branč menadžere i ostale baba sere, da bi mogao da kupi trešnje, čovek mora da radi; krvavo da radi. Zato nema vremena za pripremu obroka i branje trešanja. Na drugom kraju lanca je neki drugi čovek, koji, takođe, krvavo radi, da bi te trešnje prodao po bagatelnoj ceni u koju će se docnije ugraditi izdržavana lica.

Umesto ideala, pa na koncu i strategije, ustoličili smo menadžment. Menadžment se ljudima ne bavi drugačije nego li kao resursima - koliko će da požderu, koliko će da iskenjaju, koliko im vremena treba do pijace, hoće li mnogo da ispizde ako je parking daleko, gde da lociramo onu ili ovu zvrčku da je oni što lakše uoče, kako da obojimo objekat da im bolje pocure želudačni sokovi, kako da ih anesteziramo da kupuju, kupuju, kupuju dok ne crknu, ili  da rade dok ne crknu, kako da im uvalimo što više. Oni, dakako, moraju imati snove: ležaljka na plaži, ol inkluziv, Manojlove gilje, "da živimo kao sav normalan svet". Kako živi normalan svet? Isto ovako, samo sa više para, samo sa manje ideala, samo sa više cipela, samo sa hordingom proizvoda, samo sa manje tlapnje o politici, Crkvi i ugroženom nacionu.

Zajebite dedinu trešnju: dođite na našu pijacu, pokrivenu pleksiglasom, potparenu i rashlađenu sistemom prskalica koje vas pofajtaju svakih petnaest sekundi, da vam naš proizvođač organskih sokova napravi smoothie od trešnje i servira vam ga u plastičnoj čaši. Trešnje, uzgred, otkupljene od vašeg ili drugog čijeg dede za nešto šarenih traka.

Vaš sin, dakako, neće umeti da se popne na drvo i misliće da trešnje rađaju negde u Ekvatorijalnoj Gvineji, ali ćete ga vi zato upisati na časove kik boksa ili odbojke, a možda mu obezbediti i časove biologije kada dođe do botanike i fam. rosaceae. Eda biste ovo platili, moraćete da rngate od jutra do sutra zbog čega nećete imati vremena za obrok, ni za posetu dedi, nego ćete morati da skočite do modernizovane i brendirane pijace  na smoothie. Dakako, uz obezbeđeno parking mesto za vaš automobil, kako ne biste gubili vreme pešačeći ili koristeći gradski prevoz - već ćete moći za čas da se vratite na posao i da radite još više, kako biste imali noviji i brži automobil. Tu će vas sačekati naš statističar, koji će targetirati potrebu za drajv in pijacama, kako bi se gubitak dragocenog vremena sveo na minimum.

Circulus vitiosus u kojem, na koncu deda više ne može da bere trešnju, a nema ko drugi to da čini, pa se počinje sa uvozom plantažnih trešanja iz Turske.

Ne verujem u slučajnosti. Ovaj, na trenutke apsurdni, na trenutke monstruozni koncept, logični je sled apoteoze privrednog rasta, tehnologizacije i evolucije (koja je shvaćena kao neprestano usavršavanje).  Upravo, evolucija to nije, ili ne bi morala da bude - kulturna i društvena evolucija svakako. Ona proizilazi iz prilgođavanja na okolnosti. Ponešto je dobro po sebi, takvo kakvo jeste. Ne treba ga menjati. No, danas nas uveravaju da je to laž, i da je nestalnost, bezobličnost i promenljivost, upravo, poželjna i da je treba podsticati čak i tamo gde bi se stvari inercijom zadržale u svom najboljem, najprilagođenijem obliku.

Sve leži na brendiranju; a rukovodi nevidljivi organ u čiju se gušu sliva organska materija sveta koji se urušava - dok veruje da napreduje. Neko ili nešto, u krajnjoj konsekvenci, ima koristi od cirkusa.

Ne postoji način da se argumentuje ideja da je čovek koji trči od zastakljene pijace do zastakljene i klimatizovane kancelarije, ispijajući svoje smoothie u frenetičnom ritmu, srećniji od čoveka koji bosonog gazi po zemlji i trešnju jede s grane, pljuckajući koštice; koliko god da je život u neposrednom dodiru sa prirodom težak, mučan i nesiguran.

Svet koji danas imamo crpi i Čoveka i Prirodu i opsednut je izbegavanjem "prevaziđenih stvari", promenom i rastom, čak i ako - ne, naročito ako time uništava nešto valjano. Novo nije uvek veće, jače i bolje, sigurnije i zdravije. Beton i čelik sa klimatizacijom nije savršeniji od kuće od kamena ili naboja; PVC flašica sa vodom, izvađena iz frižidera, ne može da se meri sa vodom iz testije a čovek koji peva, plače i kune ne može biti gori od sterilnog menadžera.

Uistinu, statistika je neumoljiva. Da bismo opstali, moraćemo da se odreknemo nepotrebnih balasta civilizacije, nepotrebnih stvari, nepotrebnog tekstila, gedžeta, tehnologije, stalno novih i sve novijih svemusluža; da naučimo da se isprljamo, oznojimo, izgrebemo, napešačimo - tako život, uostalom, mateforično ili stvarno, zapoveda. 

No, to će nam dati privilegiju da obedujemo skupa sa ljudima koje volimo, da se siti najedemo trešanja sa drveta i napljuckamo koštica, a možda posrčemo i masnu, kao dukat žutu kokošiju supu ili smažemo krompir "na pole".

Naravno da je i "Grandpa's garden! Adventures & cherry picking!" nesumnjivo već brendiran, ali posredovana prošlost i posredovana nostalgija daje takođe posredovane, patvorene, odglumljene, kič, lažne ljude. I u biti - nesrećne ljude.

Evine kćeri

Sirova i gladna Srbija rado gleda  gladijatorske borbe.  

Do tragičnog ubistva Z.K. (26 god.), učesnice reality programa DNK, nisam ni znala da takva emisija postoji. Njen smisao, je, pretpostavljam, u tome da se otkrije ili opovrgne srodstvo između dveju ili više osoba upotrebom genetskih analiza. Moguće je pretpostaviti, naravno, da se konsangvino srodstvo po majci retko dovodi u pitanje, ali će pitanja očinstva - i sa tim "na tapet" stavljena pitanja ženine vernosti ili promiskuiteta, biti vrlo česta. U slučaju o kojem je reč, zvonilo je na uzbunu od samog početka. Očajna žena, već dugo žrtva neosnovane muževljeve sumnje - i sa njom skopčane agresije, želela je  javno da dobije potvrdu da je on otac njihovo dvoje dece, od tri i jedne godine.
DNK analize su potvrdile očinstvo, ali za nasilnika to nije bilo dovoljno  - ubio ju je jednočasvnim besomučnim batinanjem, polomio joj je šesnaest rebara i smrskao lobanju gotovo pred očima to dvoje, svoje, dece. Pre toga, mesecima ju je tukao, maltretirao, zaključavao u kući uskraćujući joj najelementarniju slobodu.

U čemu je bila krivica ove žene?

U tome što je održavala kontakt sa bivšim momkom preko društvenih mreža? U tome što nije imala ekonomske mogućnosti i podršku okoline, ili svoje porodice da napusti nasilnika? U tome što je, izložena maltretmanu, razvila paradoksalnu, racionalizujuću samoobmanu da nasilnika, zapravo, voli, ili da deca treba da odrastaju uz oca?

"Krivica" je samo u tome što je žena i što živi u društvu u kome je žena uvek odgovorna za nasilje koje se nad njom izvrši - od verbalne agresivnosti, surovosti, fizičkog maltreriranja, ozbiljnog povređivanja, silovanja do femicida.

Žene su izazavale nasilje. Bilo time što su izlazile sa lošim momcima, tražile beg iz siromaštva u "sponzorima", pribavljale silikonske dodatke, nosile preduboke dekoltee ili prekratke suknje, bilo što su odviše koketirale i davale povoda za ljubomoru, bilo da su presolile ručak ili poslužile vrelu supu, bilo stoga što nisu rodile ili nisu rodile sinove, bilo da su radile ili nisu radile; krive su i ako su trpele, ako nisu imale kome i gde da odu, ako su bile prestravljene od mučenja, paralisane od užasa, ako im je temeljno razrušeno dostojanstvo i osnovno samopoštovanje.

Naši mediji - gotovo svi - postali su u punom smislu reči promoteri najvulgarnijeg, ponižavajućeg, sramnog odnosa prema ženama - oni ne samo da ohrabruju održavanje nejednakosti, već vrlo često normalizuju mizoginiju, pa i nasilje nad ženama. Mediji podilaze najnižim i najnazadnijim stavovima svoje publike i istovremeno podstiču i neguju te stavove umesto da se trude da ih izmene i kriminalizuju (što nasilje prema ženama svakako zaslužuje).

Pre nekoliko godina, u još jednoj reality emisiji neki veselko je izjavio kako povremeno bije svoju buduću suprugu (reakcija javnosti: nije on kriv što je bije, no ona koja to dozvoljava). Nedavno je jedan televizijski voditelj "odgurnuo u predelu lica" svoju verenicu. Voditelj je tražio, i dobio, podršku javnosti i svojih kolega - i dan danas radi u medijima, bez ikakvih posledica. U tragičnom slučaju pada helikoptera, o kojem se mnogo govori ovih dana, u jednom trenutku kao glavni krivac za tragediju bila je označena maloletna majka koja se nije dobro brinula o bebi, čime je izazvala njenu bolest. Sada imamo reality emisiju u kojoj je dozvoljeno da patološki tipovi javno ispoljavaju brutalnost, a žene nemoć i strah, da  produkcija i ljudi koji učestvuju u organizaciji i snimanju emisije imaju sasvim jasne znake da je posredi porodično nasilje i da niko ništa ne preduzima. Svojoj publici s radošću prezentuju krvave cirkuske igre. Ovoga puta, nažalost, one su i doslovno - krvave.

Kako se mediji u Srbiji odnose prema ženama?

Tog dana, kada je objavljena vest da je Z.K. brutalno ubio suprug, na stranicama vrlo čitanih i vrlo šarenih dnevnih novina, mogli smo da vidimo još jednu (svakodnevnu) golu Cicu Ljubičicu ili tako nekako, obezličenu nagu ženu uz čiju je sliku objavljen prigodni, šaljiv tekst. Cica je tu, između vesti iz ekonomije, politike i kulture, onako uzgred. Mogli smo istog dana saznati i da vagine neprijatno mirišu i da su žene dužne da poboljšaju njihovu aromu, a Jovan Marić je objašnjavao neophodnost patnerkinog samožrtvovanja u lečenju impotencije.

Na tradicionalističke, heroičke, patrijarhalne stubove našeg društva koje je teško prihvatalo i često pogrešno razumelo ideju ravnopravnosti žena i muškaraca, nahvatala se mahovina vulgarnog medijskog senzacionalizma, svakodnevnog seksizma, lake pornografije i sve to zajedno, upotpunjeno sveopštim beznađem i sviknutošću na život u crnoj hronici, dalo je monstruoznu tvorevinu koja ume počesto, za žene, da bude opasna, pa i smrtonosna.

Žene su najžilaviji i najsnalažljiviji deo društva, na čijem besplatnom, samoništećem radu za ljubav porodice, to društvo i opstaje. U najpopularnijim medijima, koji formiraju opšte stavove, žene su svedene na bezglasne, bezlične, tupe, poslušne lutke čija je jedina svrha da zadovolje muškarca, a ako u tome ne uspeju, treba da trpe, i trpeće posledice. Žene su u medijima proglašene odgovornima i za temeljni društveni problem - belu kugu, pa je tako na njihovim leđima i krivica, ne samo za lične propasti, nego i za propast čitave nacije. Žene u Srbiji su prave, nesumnjive Evine kćeri.

Pokušaji da se nasilnici, nezainteresovani svedoci zločina i nekrofilni mediji aboliraju, time što se navode primeri internalizovane ženske krivice (pa i žene same optužuju druge žene), ili se nasilje relativizuje (time što se u karakteru žrtve traži razlog za nasilje) ne sme da se dozvoli. Pokušaji da se muško nasilje nad ženama maskira time što se tvrdi da su muškarci generalno češće i nasilnici i žrtve - samo su skretanje pažnje. Baš kao i poređenje psihološke torture koju žene sprovode nad muškarcima (a čije posledice ne umanjujem) sa fizičkim nasiljem.

Smrskana sujeta nije isto što i smrskana lobanja.

Objavljeno na portalu "Konkretno", 9. 4. 2015.
foto: hyperlux