Prolaznici

       Na mostu ulazi i seda pored mene neki Veselko. Veselko ima dvadeset pe’-šest godina, visok je, krupan.  Evrisomatskog vektora, rekli bi fizantropolozi   ( čitaj -  poširok, ko od brega odvaljen, krupan, stamen). Hoda raskrečeno, diše bučno, lice mu je zadriglo i rumeno, oči svetle. Nosi farmerke, crnu kapu nabijenu do veđa i kratku jaknu. Kratku jaknu nosi da bi mogao i da sedne tako raskorakano, dominantno, zauzimajući i više mesta nego što mu treba. Leti ovakvi tipovi vonjaju na rezak muški znoj: ali sada je zima, i od njega biju u jakni i džemperu nataloženi mirisi teških, gustih, čorbastih zimskih jela: pasulja sa slaninskom kobasicom i lukom obaška, sarme, gulaša, škembića;  pomešani su sa mirisom neopranog ljudskog tela. U zatvorenom autobusu smrad je gotovo neizdrživ: srećom, moji sinusi su pod upalom a nos začepljen pa mirise prepoznajem ali mi ne izazivaju vrtoglavicu. Sećam se druga iz detinjstva koji je, još dečak, tako mirisao. Nosio je ušatu rusku šubaru koja bi poprimila miris njegove uštavljene, grgurave kose, pa bi, ako bi ga ko od nas nasekirao, tu šubaru nabijao vinovniku na nos. Bilo je to vulgarno i veselo, prosto, samokritično i dobronamerno  klinačko nadgornjavanje. Nije još preraslo u ponos zbog neotesanosti i sirovosti, u njemu je bilo nekog suptilnog stida i skromnosti, ko je umeo da traži.

        Veselko izlazi kod Buvljaka, verovatno kupuje neke licne, biksne, aksilatore i fedencingle. Sigurno je „jak u ruke“ i majstor u kući. Pa se aroma dade podneti bez roptanja, jer posao će se uraditi.

         Namesto njega, u sedište se smešta neki Jole Isus ili Raka Pop. Ima pedeset devet godina ali izgleda kao da mu je sedamdeset.  Nizak je i sitan, upadljivo mršav. Vadi iz džepa mobilni telefon, skida rukavice: ogromnim, žutim noktima brlja po tastaturi, ruke drhture. Ispod ugromuljičane pletene kape vire tanki pramenovi umašćene sede kose, brkovi su poprimili boju duvanskog dima koji, poput zakržljalog zmaja, uz jektičav kašalj izduvava kroz nozdrve. Vreme provodi u kladionicama i bircuzima gde pije „manastirku“, pivo, i , kada ga upozori oštra praznina u želucu, jede jeftine girice pržene u užeglom ulju. Miriše na stanični pomfrit. Leti ide na Savu i sedi sa čamdžijama, nosi dvolitarski „Lav“ i izbledeli crveni kačket. Lice mu je izbrazdano kao slonovska zadnjica, tamno, umorno. Ima ženu Dragicu ili Svetlanu, punu, okruglu onoliko koliko je on suv, toplu, temeljnu, nesrećnu. Ona kuva čorbe i mesi kiflice koje jede sama, do mrve, na malom kuhinjskom stolu zastrvenom gde-gde progorelom mušemom. Nedostaje joj gornja leva četvorka, njemu nedostaje polovina donjih zuba. Imaju dve kćeri, Jelenu i Jovanu, jedna je kasirka u „Maksiju“ i ima dvogdišnju kćer Teodoru, druga studira.
           Ili je sam, ili nema nikoga, sudeći po davno posivelim leđima jakne, uflekanim farmerkama, jedva primetnom mirisu zemlje i smrti koji naslućujem oko njega. Živi u ćumezu, skuplja stare novine i plastične boce. Pikavce baca u tanjire napunjene vodom.

           Gledam odraz njegovog i mog lica u staklu pored vrata. Moje lice je bledo i glatko u odnosu na njegovo, ali podočnjaci, moji podočnjaci su ljubičasti, ocrtavaju polukrug  ispod oka. Njegovi su blaži. I oboje imamo ukočen pogled ljudi koji su se predali, koji su digli ruke.

            Jole Isus ili Raka Pop ide do okretnice; sigurno živi blizu reke. Izlazim iz autobusa, udišem rezak januarski vazduh; treperi kroz nozdrve, krcka u čelu, bubnji u slepoočnicama, šamara  me. Ne želim da odustanem, ne želim da prestanem. Želim da se probudim.

Sirovi i zgotovljeni

Na strani biljne hrane su čistota, eteričnost, asketizam, aseksualnost (uglavnom), etičnost, empatija, duhovnost. Na strani mesne hrane su potencija, agresivnost, pragmatičnost, probojnost, kompetititivnost, snaga. Ne uvodim opoziciju feminitet/maskulinitet, mislim da nije plodotvorna, mada ju je moguće naslutiti.

Potreba da se ishrana uredi i zasnuje na određenom sistemu shvatanja i stavova ljudska je, i zato ni jedan koncept ishrane nije sasvim prirodan. Čak i raw vegani – sirovaši – obrađuju hranu u nekom vidu, makar u tom smislu da je samelju, isuše na niskoj temperaturi, pomešaju ili lepo aranžiraju, tako da bude takva, kakva se ne može naći u prirodi. Suprotstavljanje Prirode -  Kulturi, to jest ljudskoj intervenciji, očekivano je i sveprisutno mada je ponekad teško razmrsivo i ne uvek dosledno. Čak i kada se insistira na hrani u što izvornijem obliku, ima nečeg u njenom devičanstvu, u njenoj sirovosti, što je za ljude, pogotovo ljude zapadne civilizacije, odbojno do neupotrebljivosti.

Ne mogu da zanemarim uticaj religije u tome što je prirodna hrana istovremeno hrana niskog „potencijala putenosti“, mada mislim da se ona samim svojim osobinama (pacifističkim načinom dolaženja do nje, niskom kalorijskom vrednošću i tegobnim radom i čekanjem da bi se do nje stiglo) nametala takvom konceptu. Hiljadugodišnji saživot  te dve koncepcije – religijske i praktične , neraskidivo ih je povezao, pa tako i danas, od etičkih vegana, budista, hinduista, posta ortodoksnih ili potrebe za čišćenjem, isceljenjem i ozdravljenjem, ishrana biljnom hranom nije bez duhovne komponente, tj, podrazumeva nešto više od pukog zadovoljenja prirodne potrebe. To je, paradoksalno, smešta na stranu Kulture, dočim se upotreba hrane životinjskog porekla, svojom utilitarnošću i isplativošću (mnogo sitosti sa malo angažmana i vremena provedenog u traženju hrane i jedenju), dakle time što lako i brzo zadovoljava nagon, smešta na stranu Prirode.

Međutim, predominantna ili apsolutna upotreba biljne hrane često podrazumeva i jedan koncept vezanosti za zemlju, ne u smislu pripadnosti ili kakvog htonskog kulta: naprotiv, ovde dominira ideja plodnosti, rađanja, energije, prevashodno  sunčeve energije. „Sun gazing“  je neka vrsta pseudonaučnog solarnog kulta koji u svojoj dobro sjedinjenoj miksturi činjenica i verovanja ume da bude veoma uverljiv. On u dobroj meri podrazumeva korišćenje Sunca iz „druge ruke“ – kroz uspostavljanje neposrednog kontakta sa tlom i ishranu biljkama, koje su upotrebile tu energiju. Ideja je da se snabdemo što čistijom sunčevom energijom: biljke su niža instanca, energija je malo „zaprljana“, a životinje, koje se tim biljkama hrane, još više je onečišćuju pa je to hrana trećeg reda, gotovo neupotrebljiva. Opet imamo ideju čistote: čistota je potpuno  nematerijalna. Materijalni svet je prljav: čistota je bliska Prirodi i što joj je bliža, to je autentičnija. Približavanje čoveku je skrnavi.

Mada ovakvi pristupi ishrani u osnovi zagovaraju asketizam, oni nisu u celosti takvi i u njima ima relaksiranosti,  hedonizma,  dobrohotnog odnosa prema ljudima i životu, optimizma, kreativnosti i zaigranosti. Meni lično privlačne su slike gologuze musave dece koja se igraju na travi, bosonogih devojaka u šarenim suknjama, šetnji obalama, šumom, rukotvorina, putnih ranaca, rasečenih teških lubenica, pletenih korpi punih krivih i kvrgavih šargarepa, rumenog paradajza, plavookih šljiva, ljudi koji dremaju na jutarnjem suncu. Te slike i jesu opozicija užurbanom životu, sivim betonskim svitanjima u gradovima, tartanom zastrvenim  igralištima i čistoj dečici u skupo plaćenoj, brendiranoj garderobi. Za život sa prirodom koji svakako jeste, mora biti tegoban, a nama izgleda kao neprekidno neumiveno kampovanje, potrebno je imati hrabrosti. On podrazumeva poštovanje i zahvalnost prirodi i njenim darovima, bez obzira na to u čemu i gde se vidi njeno poreklo, ili njen tvorac.

Ishrana životinjskom hranom podrazumeva pragmatično poštovanje hijerarhije u lancu ishrane. Manje osvešćeni će sa zadovoljstvom konstatovati da čovek jede svinju, da je to od Boga dato i ne može biti preokrenuto ( pa nam ni Evropska unija ne može ogaditi kavurmu i švarglu). Drugi će tražiti opravdanje u obliku čovkovog tela, zuba, digestvnog sistema, iskoristivosti i isplativosti ishrane mesom. Opravdanje se traži u razumu: racionalno je biti stočar, racionalno je pojesti komad mesa i biti sit satima; da bi se meso pripremilo tako da bude upotrebljivo za ljude, potrebna je vatra: ergo, samo se inteligentno biće, čovek na visokom stupnju evolutivne lestvice, može uspešno opskrbiti hranom životinjskog porekla. Ako ni to nije dovoljno, uvek se može potegnuti biblijska priča o Kainu i Avelju: i Bogu je miliji proteinski obrok. To je najviša instanca, čije preference i pravila imaju snagu aksioma.

U ovom svetlu lako je razumeti zašto se život antropomorfizvanih kućnih ljubimaca, kojima se mešamo u slobodu, teritoriju, ishranu, reproduktivna prava i na koncu smrt, smatra za žalosnu, grotesknu karikaturu njihove autentične prirode. Plemenitije, onda, izgleda život psa koji je rođen i pokušava da preživi na ulici, pa i svinje, kokoške ili krave, čija je jedina svrha da služi za ishranu čoveku, neposredno ili kroz svoje „proizvode“.  Iz ove perspektive borba za opstanak, mada ne deluje uvek pravedno, ima opravdanje u nužnosti hijerarhije. Najjači preživljavaju, pa to u izvesnom smislu znači i da su neke vrste stvorene da bi bile podložne.  Sloboda podrazumeva ostvariti potencijale koristeći svoje mesto u hijerarhiji: do one tačke koja je već određena nekom „višom silom“: a ova, opet, može biti  Priroda, neki božanski entitet: ili sama Kultura: mesto koje je čovek izborio svojim radom i svojom inteligencijom.

              Koji će nam sistem mišljenja biti bliži zavisi od naših karakternih crta, autritarnosti ili demokratičnosti, koliko i od čulnih kvržica na jeziku. Od ovih drugih više, verujem, ako jedemo neosvešćeno. Ako se trudimo da hranu NE jedemo samo „da bi živeli!“ kako deca lepo preseku na časovima biologije, hrana je ljudska i kulturna tekovina, kako god i kakvu god da je koristimo.

Objasniti, racionalizovati, potkrepiti činjenicama stavove u vezi sa ishranom, uklopiti ih u sopstveni sistem verovanja i vrednosti – to je, zapravo, kuhinja , gotovljenje, transformisanje sirovog - u ljudsko.

Brak

Komšinica čisti: u jednoj ruci joj je kesa od “Persila XXL 12kg”, u koju će sada da istrese sadržaj đubrovnika.

A mi nikad nismo kupili taj “Persil”, uvek mi se činio preskupim. I samo smo jednom ili dvaput bili dovoljno mudri da planiramo i ostavimo novce za toliku količinu deterdženta. Mi smo, zaboravni i nerazumni, izlazili, svako, po tri puta da dokupimo sve ono što nismo isplanirali. 

Mi smo pravili spiskove i zaboravljali ih, ja sam ih, ruku na srce, češće, stalno zaboravljala, u hodniku. Naša terasa je samo do pola okrečena. I posle trinaest godina, beton je još više izlokan i vidi se armatura. I samo je jedan zid  u dnevnoj sobi beo, i sama sam ga krečila u eksploziji manijakalne energije, prošle godine, kad je bio nepodnošljivo prljav i ružan. Posle nisam mogla da hodam i podignem ruke dva dana. 

Mi nemamo fotelju, mi imamo vreću punjenu usitnjenim stiroporom, i sem troseda, nema gde da se sedne. Svi tanjiri su okrnjeni i kad dolaze neki gosti pomislim da bi trebalo kupiti bar jedan pristojan servis. A onda pomislim kako to nije važno, kako je važno ono što je u tanjiru i moja volja da to zgotovim.

Mi smo živeli u Fimskom gradu i kupovali smo neke jeftine slaninske kobasice. I “Stari brandy”. I to smo jeli i pili, i ja sam bila ogromna i oštećena ali nekako je išlo, bili smo sveži. Slušali smo tamburaše, i slušali smo “Supposed Former Infatuation Junkey”  Alanis Morissette, to je bila kaseta koju si mi negde kupio, na Buvljaku, čini mi se, i bila sam, uglavnom, srećna. Bili smo novi. Jedanput smo bili bez žute banke  i našli smo na stanici pedeset trojke dve novčanice od deset dinara. Mogli smo da se vratimo kući i još da kupimo cigare.

 Ja sam na samom početku izgubila plišanu beretku, mislim da sam je zaboravila u kafani “?” i nisam ni išla da pitam, nekako mi je bilo drago da ostane tamo. Konak kneginje Ljubice, Saborna crkva, Patrijaršija, tronošci bez eksera, drveni pod, sve to gledalo je moju plišanu kapu ko zna od koga nasleđenu, i neka je ostala tamo, nikad više nisam ni nosila beretku.
 I kosa mi je bila riđa, i ti si mi jednom skratio krajeve kad sam te zamolila i posle se frizerka posprdno bečila na te moje froncle. I stalno sam premeštala nameštaj, nismo imali “Hilti” da izbušimo novu rupu za sliku,a i jedna slika je pala i staklo se razbilo, videle su se te stare rupe. Brala sam trsku, jednom, na Umci, da bude dugačka, da je stavim u ćup, pa ćup na ormar, da sakrijem te rupe. Htela sam da svaka soba ima jasnu namenu, posle sam videla da to ne može. Ni danas ne može.

Mi smo uvek zaboravljali da kupimo sijalice pa smo ih premeštali po potrebi iz jednog grla u dugo, ja nikad nisam kupila pet ili deset sijalica odjedanput.

Mi smo spavali na podu, na dušeku, bez kreveta. Sitnice smo držali u korpama, držimo igračke u korpama, ti se buniš, kažeš kako će deca da se izbodu na treske i iverje. Ma neće da se izbodu.

Kad su mi jednom bile drugarice s fakuleta, jedna od njih je rekla:  “kako je ovde sve malo!” I stvarno, kao u lutkinoj kući, stolice su bile neke male, i stočići, oni što smo ih kupili na Sajmu, i mali televizor . To je još bilo u starom stanu ali dobro nas je videla: kod nas je sve bilo nekako nerazvijeno i nezrelo. Ništa nije bilo isplanirano i utanačeno kao u normalnim životima. Mi smo vozili “Trabanta” i jednom nam je otpao točak u Bulevaru vojvode Mišića. I prvo dete smo dobili posle osam godina i bilo je neplanirano. Bio je divna beba i ja sam bila prestravljena, imala sam trideset jednu godinu,bila sam dete, pojma nisam imala.

Mi nikad nismo podigli kredit i dokumentacija nam je u haosu. Na kraju sam shvatila da je najbolje sve papire staviti u jednu kutiju i onda bar znaš da su tu, nemaju kud iz kutije. Kupovali smo najnužnije a opet smo imali gomilu stvari koja nam nije bila potrebna i koju smo morali da bacimo.

Mi smo se mnogo i krvavo svađali. Ja sam se svađala a ti si ćutao. Ja sam se svađala sa sobom samom i sa svojim oprečnim željama. Ti si ćutao, i držao si ruke preko glave, i čekao da tutnjava prođe, a ja sam ostajala bez glasa i jednom sam udarala glavom o frižider, magnet mi je ostavio malecni ožiljak. I bio si tu kad sam ispratila mamu i nisam mogla da je prežalim. I kad sam ispratila tatu. Ćutao si i ponekad si me grlio.

Moja kosa već uveliko sedi a mi se još nismo skućili. Još uvek živimo u nekom međuvremenu, sa napola spakovanim životima, spremni da otputujemo, iselimo se, razdvojimo se. Još uvek ti ne verujem sasvim, ti još uvek ćutiš. Tu si, i ćutiš, i mislim da me više i ne vidiš.

Nekad sam strašno sama dok ležim sa tobom u tom krevetu, sada ipak imamo krevet, ali nismo ga mi kupili, dobili smo ga. I onda sam te jednom uhvatila za ruku i ti si mi uzvratio stisak. Deca su mirno disala u svojim krevetima, na čistim, belim jastučnicama, pokrivena mirisnim jorgančićima, ljubavlju i toplom brigom, i ti i ja smo bili tu, i u tom stisku je bilo razumevanja, i ja sam nekako izdahnula taj grč.

I gledam je sa prozora, nosi kesu od “Persila” u kontejner i shvatam da mi nikada nećemo planirati unapred i nećemo imati “Persil” od 12 kg, XXL, ni luster u dnevnoj sobi, ni dovoljno sijalica, ni posao čistih ruku, ni kreditne kartice, PVC stolariju. Imaćemo  kuhinjske elemente starije od mene, koje ću uresiti samolepivim tapetama i sličicama Pepe i Džordža, i kineske lampione na dedinoj vojnoj lampi, i veš koji se večito suši na radijatorima, i muziku koju opsesivno slušam kad mi se nešto sviđa. I ti ćeš da ćutiš u oku ciklona i da čekaš tišinu, jer nemaš i ne znaš šta da kažeš, jer me puštaš da imam sve svoje bube-kapitalce, i puštaš me da budem svojeglava i svoja. I mi smo svoji i ta naša nesnađenost je autentična, i naša nezrelost je funkcionalna, i naš haos buja mnoštvom cvetnih glava. I ima ih sve više i više, i neke latice se otvaraju, ispod njih se otkrivaju novi pupoljci, nežni, svileni, skriveni, ili truli iznutra, zakržljali, nesimetrični; i svi su lepi. I svi su naši. Iznikli iz našeg grča, mesa, ljubavi, bola i žuči.
 Nigde drugde ih nema.
Naši.

Slabost

            Jednoručna baterija. Samo u teoriji  olakšava mešanje tople i hladne vode. Puna je kamenca, zapinje, zaglavljuje se, "glavi", rekao bi M. "Glavi", glavno, šta je glavno? Glavno je da znam šta je važno u ovom trenutku, u ovom trenutku važno je da se saberem. Ništa se nije desilo, to me ne dotiče, ništa nije nerešivo.

           Jeste nerešivo.

Talasaju, nabiru mirnu površinu mojih misli, dolaze opet te močvarne tamne prilike, kao hor u grčkim tragedijama, govore, opominju me. Puštam vodu da ih nadjačam. Toplije, nije dovoljno topla. Para kulja iz kade, čkiljava svetlost sijalice bez kugle, memla u uglovima, loše izliven silikon i gde-gde obijene pločice. Kako ovde može biti dobro, kako ovde možeš da se vratiš sebi? Puštam vodu da mi se sliva niz leđa, stresam se, to je paradoks tople vode. Vrh nosa mi je hladan. Posmatram svoje telo, to nije moje telo, stopala, trbuh, te šake, crvene, natečene, izrađene šake oslonjene su na bledu kožu butina prošaranu venama. To su moje šake, to nije moje telo.

           Tvoje, zarobljena si tu. Misliš da bi nešto vredelo da se to promeni? Misliš da je važniji tvoj slobodni duh? Iluzija -  za šta si i zašto slobodna?Slabo, besmisleno stvorenje.

            Suze se kaplju niz trepavice, liniju nosa, niz bradu,

            suzno-nosni kanal ti je bio zapušen kada si bila beba, trebalo je tako da ga ostave, možda bi ti oko hipertrofiralo od suza koje ne bi mogla da isplačeš, nakazo, majke ne treba da plaču. Oguglaj, odrasti. Slaba, uvek  slaba. Nikad uspešna ni u čemu, nikad dovoljno hrabra, pametna, odvažna, uporna, sama si kriva za ovo.

            Ne mogu da činim ništa drugo, s vremena na vreme potpuno se slomim, i kako godine prolaze, sve je teže da se vratim iz tog bespuća, i voda teče, teče, kupatilo je puno mirisne magle, miris me podseća na decu. Deca, moja deca, zbog koje treba da budem u saglasju sa sobom, a nisam

            zato što krize na druge ljude utiču tako što ubrzavaju  zrenje, ti si zakržljao, neuspeo plod.

            „Budi jaka zbog dece!“, „Moraš!“ „Ne smeš da dozvoliš!“ kako mrzim to, kao da to nešto menja. Danas sam prvi put izašla napolje u uflekanoj i prekratkoj majici i nisam se ni pogledala u ogledalo, ostavila sam onu plastičnu šnalu i obula one idiotske patike.

            Da sad umreš, ne bi ti smetalo sad, da umreš.

           Ipak me je strah. Telom nisam tu, gledam svoje telo iskosa, gledam svoju žalobnu priliku i mislim, da li je to ovako, da li to ovako izgleda? Kako mora da je lepo verovati...

            ... a ti se zatrčavaš čas u prepreku svog bednog tela, čas u prepreku svoje slabe duše, nisi ni jedno ni drugo, ta duša nije u stanju da nadjača to telo,to telo ne može da prihvati da je sebi dovoljno. Nisu te voleli, nisu voleli ni druge, pa su isplivali, drugi su imali još lošija iskustva.

Ako meni ništa ne fali, odakle mi ta crna rupa?

Mora biti da je neka greška u sklapanju,

mora biti da je neka greška, kao ono kad pogrešno zakopčaš prvo dugme pa sve do kraja bude pogrešno i izgledaš kljasto i iskrivljeno. Lakše je prihvatiti da je moja nemoć – bolest, da je moja slabost nešto izvan mene. Tako uspevam da je ućutkam, da je nadglasam, ona je nešto tuđe, nešto što mi ne pripada, kao čir, kao tumor, kao utroba izvan tela, tamo gde ne treba da bude.

Moja slabost je van mene, neki crni, gnojavi suncojedi iscrpljuju moju nadu.

           

           S tim možeš da živiš.

           S tim mogu da živim. U ogledalu vidim samo liniju kose, tamnija je nego što bi trebalo, i oči. Oči su u redu. Našminkaj ih malo jače sledeći put. Završi, voda se hladi.

          Topao peškir, jedan, drugi za kosu, i muški bademantil. Dišem duboko, otvaram vrata i para, magla, ja u magli, izlazimo u studeni hodnik. Lice mi je otečeno, kapci mi pulsiraju ali sam dobro, dobro sam.

-       Potrošila sam svu toplu vodu ovog puta, - kažem M.

(fotografija: 

Melissa O'Shaughnessy Broken Dolls

Rome, Italy

2008

www.melissaoshaughnessy.com)