Smrad sumporvodonika iz "Vulkana"

Pojavio se tekst koji govori o beskrupuloznom, neljudskom, robovlasničkom tretmanu  zaposlenih u lancu knjižara "Vulkan". Da tamo čista posla nisu bilo je jasno i zbog malignog bujanja njihovih šarenih "knjige na kilo, knjige na metar, akcija!" ekspozitura, i zbog toga što su tražili radnike i više no što bi se na osnovu rasta preduzeća dalo pretpostaviti. Kako to već u ovoj državi biva, iza te firme stoji neko kome su vlasti sklone i taj, naravno, uglavnom zarađuje na grbači radnika, a sad da l' prodaje krmetinu, slavine ili knjige, isto mu je, lova je lova. Za knjige mu se fućka koliko i za radnike: vrednosti ze mere lovom. Vulkani, inače, 'oće da kandišu na sumporvodonik - prdež od pokvarenih jaja.

Uz tekst se načičkalo bezbroj komentara - uglavnom podrške - devojci koja je, bez opravdanja i sa idiotskim objašnjenjem dobila otkaz (zato što nije zamolila da je puste da ide kući na kraju radnog vremena), ali naravno da su, kao muve na govno, doleteli i dežurni pljuvači, rezignirani mudroseri i apologetičari izrabljivanja radnika. Oni se mogu podeliti na nekoliko grupa:

1) Šta se vi još čudite, haha, tako je svuda.

Ispod ovog praznjikavog sarkazma leži ideja da je, ako je već tako svuda, to onda i normalno; takođe i podtekst da su ljudi koji se ovakvim stanjem stvari groze, nekakve princeze na zrnu graška koje nisu okusile stvarni život. Koji je borba, je l' te. U kome ne možeš ni da pišaš kad ti se piša, jer te to čini sisarom-kičmenjakom valjda. A čim imaš kičmu, ima i da trpiš da ti je neko lomi.

Tu je na delu psihologija svekrve koja maltretira snaju zato što je i sama prošla maltretman. Ili, jednog levata iz mog detinjstva koji je svojoj bulterijerki stavio tegove oko sve četiri noge, da bilduje dok hoda: "i ja sam se borio kroz život, nek se bori i ona"!

2) Tako je kod privatnika, dobar gazda ne može da uspe.

Kod nas postoji ideja da bez izdrkavanja, minimalnog plaćanja i lupanja šakom o sto gazdovanja nema. Radnike treba plaćato što slabije, jerbo kako ćeš inače ti da se obogatiš? Državi moraš da daš, lokalne moćnike moraš da ljubiš tamo gde sunce ne sija, administraciju moraš da podmažeš, a zašto si gazda ako nećeš bar tu radničku žgadiju da trtiš? Ovo naprosto nije tačno, jer ima i drugačijih primera poslovanja. Malo ih je, ali ih ima. Ideja da ophođenje s poštovanjem nije moguće leži na dve premise. Prva je, što nedostaje društvena odgovornost i razumno planiranje. Ili, što bi rekao moj stari drug Mladen - "kod nas, ako nemaju zaradu bar 100% , i ne računaju da su zaradili. Druga je - stav da moraš da budeš opasan, gadan, da se dereš i posrtojavaš da bi te poštovali. Uostalom pogledajte samo Vučića: on se upravo tako ponaša prema svojim ministarčićima (mada, za njih ne sumnjam da su malo bolje plaćeni). Ne znam gde je nestala ideja da je zadovoljan radnik dobar radnik, da je motivisan čovek produktivan, da od radnika, naravno, treba očekivati da ispunjava dogovorene obaveze ali se odnositi prema njemu sa poštovanjem i ne derogirati ga u dete kojem je potrebno grdnjom i batinom izvući poslušnost.

3) Kad dozvoljavaju tako da ih tretiraju, tako im i treba.

Ovo je tipično relativizovanje problema okrivljavanjem žrtve, bez ikakvog pokušaja da se razume pozicija u kojoj se one nalaze, i duvanje u istu tikvu sa onima koji tvrde da je žena sama kriva ako ostaje sa mužem-nasilnikom. Ili da su Jevreji u koncentracionim logorima mogli sami da savladaju čuvare i upravu.

O ovom fenomenu, kada se žrtva i ekonomskim i psihološkim pritiskom, ucenom, torturom, učini bespomoćnom, mnogo je pisano. U našem slučaju, kao konopac spreman da se omasti, nad glavama nam svima visi mogućnost gubitka posla. Šta ako je taj posao jedini izvor prihoda za čitavu porodicu? Ako od njega zavise deca ? Da bi radnici izborili neko pravo potrebno je da budu solidarni - ako pokušate sami desiće vam se upravo ono što se desilo autorki onog teksta od kojeg smo počeli. Na tome počiva stav "ako ti nećeš da radiš, ima ko 'oće". Uvek postoji gladniji, očajniji, obeshrabreniji, koji će doći na tvoje mesto. I zato - ćuti i trpi.

4) Trebalo je davno da se izborimo za prava, još kad je počela privatizacija. Sad je kasno.

Najgori je tihi, maligni defetizam koji nas još dublje gura na dno. Dakle - nije kasno. Nikad nije kasno. Nije kasno pokušati, osim ako ne uživate da serete sa balkona gledajući "kud prolaze Turci i trgovci". Svaka navika ima odviku, svaki režim i društveno uređenje ima evoluciju, razvoj i kraj, i robovi su se bunili, i kmetovi su se bunili, mogu to činiti i radnici u liberalnom kapitalizmu postsocijalističkog, postratnog, balkanskog tipa.

5) Tako je u svim ženskim kolektivima.

Ordinarna glupost koja počiva na biblijskoj ideji da su Eve izvor sveg zla. To, naprosto, nije tačno. Zlostavljanje uvek potiče iz pozicija moći, koju žene retko kad imaju. Uopšte uzev ženski kolektivi su retkost; ako i jesu takvi, žene su redovno na najnižim pozicijama, a nadređeni su im muškarci. Menadžerke i predradnice o kojima je ovde reč, uterujući strahovladu, dodvoravaju se onom sledećem u hijerarhiji, a na najvišim pozicijama su gotovo bez izuzetka muškarci.

Još jednom: riba od glave smrdi. Nemoćni da se suprotstave nadređenima, ljudi u istom stratumu okretaće se jedni protiv drugih. Ako je ovakva situacija vidljivija u ženskim kolektivima, to je stoga što su žene na lošijim, slobije plaćenim pozicijama, pod većom pretnjom od otkaza, pod pritiskom da balanisraju između posla i porodice, mnogo češće i mnogo brutalnije zloupotrebljavane i iskorišćavane nego muškarci.

Svim ovim defetizmima i apologetikama zajednička je ideja da, u osnovi, stvari i treba budu baš takve; da se zlostavljački odnos i ne može promeniti jer je nekakva istorijsko-rodna-genetska datost. I, posledično, da treba gledati samo svoju zadnjicu i izvući iz svake situacije neku korist za sebe,

Takav stav rađa ljude koji ćute kad Vučić kaže "Tišina tamo!"

Takav stav rađa ljude koji ćute kad čuju vriske iza susednih vrata.

Koji ćute kad porodiljama umanje platu, kada kolega mora da nadoknadi ono što mu je lopov oteo iz kase, kada sapatnik bez objašnjenja i otkaznog roka bude izbačen na ulicu, kada prednost imaju "dame prijatnog izgleda", kada poslodavac određuje kapacitet bešike,  kada tuku pedere, Rome, kada tuku decu koja su drugačija, kada tuku lekare, maltretiraju učitelje, kada ubiju medicinsku sestru na radnom mestu.

Više od hleba, više od vazduha, ljudima je neophodna bazična humanost, empatija i solidarnost. Pogledajte se u ogledalo. Ličite li na one kojima su se sve ove groze desile? Ličite, čovek ste.

Sutra biste to mogli biti vi.

Mislite o tome kad odlučite da ćutite.

Fotografija preuzeta sa: http://zivotnasredina.weebly.com/vazduh.html

İkizler

Blistalo je juče hladno nebo i krckao je pod stopalima zamrznuti sneg, kao sasušeni prah šećer na krempiti. Prošla sam pored oslikanog zida: tu su nekakvi superheroji, neke životinje, deca, a preko toga izlepljene umrlice, jer život je takav, pun raseda, pun nelogičnosti. Nekad me to onespokojava, nekad se smejem smrti u lice.

Posle sam videla devojku kako uči da vozi veliki žuti kamion. Stvari se menjaju, čak i kada nam izgledaju kao močvara, masna, gusta, nepokretna.

Onda, na klupi u parku sedela je mačka sa ljudskim licem. U autobusu sam videla čoveka sa najdivnijom riđom kosom prošaranom srebrnastim sedilom.

I dok ne kažem, svet ne postoji, dok je ne oblikujem rečima, ona mreža nejasnih, nedefinisanih događaja i utisaka samo pravi zbrku i u nju se upetljavam. Pokušavam da obuhvatim sve, da razumem, još uvek mi izmiče svetlost koja će sve da učini jasnim i vidljivim, i čini mi se da je to dobro jer verujem da se to desi u trenutku smrti. Kada naprosto razumeš, znaš sve, svi delovi se slože, svaki se umetne u pravu šupljinu; tada možeš da odeš u miru.

Život je nejasnoća, život je dvoumljenje, oksimoron, ambivalencija, paradoks. U horoskopu sam Blizanac, ne verujem u horoskope ali verujem u dualnost. Možete me videti kao dvoličnu, ili kao licemera i ne branim, ne zameram, nekad je i meni samoj nejasno kako vidim duplu sliku, zašto sumnjam u svako uverenje, zašto sve dovodim u pitanje, zašto pomislim da suprotnost može biti istina. Kada se podelim, mogu da budem dovoljno dobra. Tražim sasvim različite ljude a oni se među sobom ne podnose. Teško mi je kada me pozivaju na lojalnost jer sam svima lojalna onim delom koji im pripada, ali ne mogu tek da amputiram druge delove. Površna sam i preterano revnosna, ponekad preterano zadrem u dubinu pa me odatle ispljunu kao loše sažvakan zalogaj. Sve je to u redu.

Volim ljude i potrebni su mi, baš kao što su mi potrebne reči, baš kao što mi je povremeno potrebna ta apsolutna praznina. Fasciniraju me površine vode, nebo, ogledala, odbljesci na snegu, optičke varke, iluzije dubine, fatamorgane, blizanci. Blizanac sam: možda me zato paradaks osoba koje nose isti genski zapis, a različite su, odeljene su, dve su, toliko opčinjava. Ikizler; iki - dva. Dvojke, dvojac. Imam veoma pronicljivog, divnog prijatelja u jednom paru blizanaca. U drugom paru jednojajčanih blizanaca su dve sasvim različite, višestruko obdarene, a podjednako čudesne osobe. Moja pokojna mama takođe je bila Blizanac, zašto? Zato što sve njeno neverovatno bleštavilo, njen zaslepljujući sjaj svih boja, nije mogao da stane u jednu osobu. Često je bila tužna, mislim da su joj nedostajali ljudi, razni ljudi, različiti ljudi, svi ljudi, za njene neotkrivene strane, za njene zaparložene talente: morala je da amputira suštinu da bi preživela.

Nisam ni izbliza kao ona; ali sada znam zašto moram da balansiram, zašto suprotnosti, zašto ekvilibristika koja nekada deluje ružno (iapak sam ja jedna prasica) , zašto reči, reči, mnoštvo reči, nekad veoma grubih, nekad beskrajno nežnih, nisam ja bipolarna, to je sad popularno, ama nisam. Zavisnik od društvenih mreža (one su za nas smišljene, sigurna sam)  zavisnik od kontakata, od neobičnih ljudi koji me privlače kao crne rupe, sklona drami i depresiji, svi ti utisci, sve te reči, sve to mora negde da se izlije da napravi mesto za ono sasvim drugačije, ili suprotno. Blizanac. Površni brbljivac. Dramatični mudroser.

Ikizler.

Nije nas sramota naših slabosti.

fotografija preuzeta sa:

http://healthinsider.ru/telo/fantastika-4d-uzi-pozvolyaet-uvidet-mimiku-budushhego-rebenka.html#image-576