„Nacionalizam je tema do 300 evra prihoda
mesečno. Njima se servira ta priča. Kad plata pređe 500 evra, onda počinje
razgovor o garderobi i kafićima. Kad pređe hiljadu, onda je top tema zdrava
hrana, letovanja i zimovanja, a kad se popne na više od tri hiljade, onda
prestaje svako palamuđenje. Ljudi onda pričaju o vremenskoj prognozi i
ljubavi.“[1]
Evo nove viralne mudrosti praćene gromoglasnim
aplauzom. Ako izuzmemo očiglednu populističku nameru da se kaže ono što većina
misli, ukrštenu inače sa elitizmom koji provejava kroz ostatak tog istog
intervjua, ono što u njoj naviše bode oči je njena uskogrudost.
To je, naime, ono što bismo voleli da je istina –
da bismo, kada bi nas nešto odjedanput obradovalo zlatno tele, odjedanput
postali bolji ljudi. Za sva zla na ovom tlu krivi su najsiromašniji slojevi,
nekakav hipotetički lumpen kome je najlakše baciti krvavu kosku, a ne srednji
sloj zagrejan za površnosti poput šminke i odeće, ili elita koja kontemplira
isključivo o ljubavi. Ima istine u tome da je ljudima lakše ako im se za
njihovu nesreću pokaže tobožnji krivac, ali, nažalost, naše mržnje i
kuvanje sukoba počeli su još davno, dok je pas imao za šta da nas ujede. I nije
svaki mozak bio golo testo kome tek tako možeš uvaliti kvasac nacionalizma ili
kakvu drugu nesreću.
Žalosno je što se objašnjenje za svaku pojavu
društvenog, pa i duhovnog reda, traži u teškom siromaštvu.
Ljudi se bore za golu egzistenciju –
čućete na svakom koraku – i zato nemaju vremena, snage ni volje da se bave
istinom, pravdom, čašću, kulturom, solidarnošću, ljubavlju i ostalim
anahronizmima.
Ne znam kako očekujemo da te i takve ljude novac,
odjedanput, učini blaženim i ćudorednim? Ne, miris novca samo može učiniti da
se dodatno ostrve: baš zato što im se tuvi u glavu da će on rešiti sve
probleme. Stoji da je „baza“ važna i da gladno srce kudelju ne prede, ali
zaboravlja se da vrlina ne košta ništa. Čast, poštenje, pravednost,
solidarnost, nežnost, ljubav, razumevanje, toplina, junaštvo, saradnja –
potpuno su besplatni. Mi smo olako zaboravili mitskog časnog siromaha
koji je tako često predmet pohvale u narodnoj, pa i umetničkoj književnosti, i
namesto njega nametnuta nam je ideja o koristoljubivom, lukavom čoveku kojem je
važna samo njegova sopstvena zadnjica. Zato što trubimo o tome da je samo
pun stomak bezglutenskog hleba i brendiran gunj na leđima važan, zato nam se
deca beče na epsku književnost u čitankama, ili bajke u kojima siromah deli
poslednju koru sa stola sa namernikom.
Uzgred, postoje psihološka istraživanja koja
dokazuju da uporedo sa bogaćenjem opada sposobnost uživljavanja u tuđu
situaciju, jedna opšta sposobnost za empatiju[2] što je narodna mudrost već primetila poslovicom: „Sit gladnom
ne veruje“.
Kada bogatstvo postane merilo, gubi se osećaj za
stvarne ljudske vrednosti. Kada se bogataško bezdušje projektuje u svest
osiromašenog i očajnog sveta, tu već postoji „mindset“ bilo za krvoproliće,
bilo za posmatračku apatiju. A ne znam šta je od ta dva zla veće.
Preostaje nam da „plaknemo“ dušu. Intimno, ne na
nivou stada. Pesmama, mitovima, bajkama, književnošću, druženju sa životinjama
i prirodom, pokušajima da se razume drugost, svakojaka drugost, obrazovanjem
koje umanjuje strah, nesebičnom ljubavlju, nekoristoljubivim prijateljstvom,
udruživanjem, pomaganjem, razmišljanjem i sličnim tricama i kučinama. To može i
sa trista evra.
Gladno srce možda jede velike teme, ali važno je
odakle one izviru.
[2] Više o ovoj temi: https://mindreadingsblog.wordpress.com/2013/03/07/psihologija-bogatih-kako-status-ubija-empatiju/
18.12.2015
