Alkoholizam - studija slučaja. Opservacija.

Srela sam ga prvi put pre nekoliko meseci. Nosio je svetli mantil, maslinaste pantalone i kariranu košulju. Stajao je na sredini autobusa, držeći se obema rukama za šipke, njišući se levo-desno i napred - nazad. Izgledalo je kao da teško održava ravnotežu, mislim da je opsovao sebi u bradu kad je majstor oštro uleteo u Treći bulevar.
               Primetila sam ga zato što mi je neopisivo zaličio na Nedima, pominjanog već kao N. – neobičnog, talentovanog i beskrajno zanimljivog korespondenta sa društvenih mreža, koji je netragom nestao pre dve godine. Toliko je zaličio da sam zadrhtala od iznenađenja, i pomislila kako se nešto odozgo igra sa mnom. Obrijane glave, lake, malo asimetrične donje vilice, punih usana, nosa nešto masivnijeg i nepravilnijeg.  Pogled mu je oboren, gleda u šake oslonjene na šipku, trepće, mršti se, uzdiše.
               Mislim da je mrtav pijan.
               Nedugo potom kraj mene se  muvaju, ustaju i sedaju drugi putnici, zaklanjaju mi vidik, i uskoro shvatam da je i on u međuvremenu izašao.
               Još jedna autobuska crtica, je l’.
              Ama nije.
              Eto ga pre neko veče opet. Isto doba dana, ista autobuska linija. Toplo je, nosi samo košuju i pantalone „na šav“. Pristojan kaiš, pristojne cipele. Opeglan, izbrijan, čist. I opet  olešen, rekla bih. Drži se za onu gornju šipku, ali kako nije visok, malo je viši od mene, inercija ga šamara tamo-ovamo.  Stojim isuviše blizu i neprijatno mi je da buljim. Ali on ionako pojma nema, glavu je zgurao između ruku, gleda u pod. Svud po visokom, lepo oblikovanom čelu sa izraženim tuberima izbijaju mu graške znoja. Vidi se da se ne oseća dobro. U autobusu je zagušljivo, pljusnula je kiša i vlaga je nepodnošljiva. Znojavi pazusi i neoprane kose zaudaraju. Nije ni meni prijatno, ne mora to biti od pijanstva. Odmičem se malo, strahujem da se prosto ne ispovraća na mene.
              Razmišljam, kao i uvek u ovakvim prilikama – čoveče, koja je tvoja priča?
Nosi kesu, „Metalčevu“. Rekla bih da u njoj i jeste neki od njihovih proizvoda, nazire se nešto oblo i plitko. Žena ga poslala da kupi šerpu, a on se zapio? Kome li se vraća? Da li ga čeka zarozana i ispošćena nesrećnica? Da li imaju dece? Da li mala kćer pruža ručice da ga zagrli, a on je odgurne, neosetljivo pijano đubre, ili je nespretno poljubi u obraz, zapahnuvši je mirisom rakije i želudačnih sokova, nesviknut na nežnost?

              U tom trenutku on podiže glavu– i ja uhvatim pogled čoveka sa strabizmom, jedno oko skreće ka nosu – oči su tamne, tamnije nego Nedimove, odsutne, pogled je zamagljen, usmeren u sebe, vidljivo, nepogrešivo  bolan.
              Ovaj čovek je nesrećan, mislim.
              Pogled zavisnika  -  mislim - poged koji govori da je svet negostoljubivo i sumračno mesto, da je telo dobro samo ako kroz njega teče supstanca koja će osloboditi, koja će otvoriti prozore, tako da se u oči, u mozak, u duh ulije rezak vazduh bogat idejama, razgovorima i smislom.
              A onda,  mislim kako u njegovu sliku unosim ono što možda sama osećam. Možda je on prosto radnik  obezbeđenja u trećoj smeni, koji pije iz dosade, zato što mu je mrsko da čita, zato što mu tako brže prođe vreme, zato što ga alkohol ohrabruje. Možda dođe kući pa se dere na ženu i breca na kćer, kojoj ne zna ni datum rođenja ni boju očiju. A ta žena pegla te karirane košulje i te pantalone na šav, kuva ručkove koji hrane telo oštećeno dejstvom C2H5OH, i ta kćer čeka tatu, budna je, da ručicama obgrli njegov od znoja vlažni vrat.
              I sad ga odjednom gledam sa onim gađenjem koje osećam pred alkoholisanim ljudima, sa onom borbom između prirođenog mi saosećanja i razumevanja za ljudsku muku i želje da šutnem u jaja mučenog koji i sam postaje mučitelj.

              Ali kada mu ugledam oči, ponovo mislim da se on ne vraća nikome; da je sam, sam, možda uz stare roditelje, možda kao podstanar u prašnjavom, dotrajalom sobičku.  I pije zato što nema kome da se vrati, pije da bi lakše progutao gorki, govnjivi dan.
I mislim: dočekala bih te ratlukom i kafom bez šećera, velikom, zamagljenom čašom hladne vode, i rekla bih ti da možemo da se smejemo, da možemo da pljunemo besmislu života u lice, da možemo da se pogledamo u oči i da razumemo sve. 

               Ko si ti?

               Vrag zna ko si ti. Neko zna ko si, neko te poznaje, neko zna kako govoriš, gde se pojavljuju bore kada se osmehneš. Neko zna u kom položaju spavaš, kako izgledaš dok doručkuješ, telefoniraš, pišeš, kako sediš, pereš zube. Neko zna zašto piješ. Možda. Možda i zato što je to za naše prilike uobičajeno, zato što je pijanstvo znak muškosti i zrelosti. A možda zato što jedino pijanstvo može da uspava tu nesitu alu, sa ustima poput crne rupe, ispod srca.

            Ovoga puta vidim gde izlazi.
            Očekujem da posrne, spotakne se, skrene sa puta. Začudo, hoda uspravno, gleda ispred sebe, hoda savršeno pravom linijom, ritmično i dosta brzo.
            Možda ipak nije pijan.
            Ili mu je jetra još u dobrom stanju

            pa može da se izbori

            ili ima strah od zatvorenog prostora

            ili mu je pozlilo u autobusu

           ili ima možda neku socijalnu fobiju

           ili

           ko zna?

Šta uopšte mož da se sazna na osnovu kratke opservacije?

Ne znam ništa o ljudima. Čak ni o onima koje poznajem.

 

Nisam lepa

        Nisam lepa.

        Nije to više toliko važno, istina. Prešla sam polovinu puta. Prevazišla sam tu nezgodnu okolnost odavno. Recimo.
        Znam da je osećaj za lepo subjektivan. Jeste, i to je često rabljena uteha za nas manje obdarene lepotom. Pa ipak, postoji društveni konsenzus o tome ko se smatra, kakvo lice i telo se smatraju lepima. Ta mreža kroz koje upadneš među lepotice jeste ređa nego nam se čini u pubertetu, tokom života naučiš kako da se promigoljiš kroz njena okca, pa ipak postoji. Onamo te, uglavnom , smeste telesna simetrija i dobro izražene sekundarne seksualne karakteristike, i još ono što se smatra duhovnom odlikom roda (nežnost, gracilnost, eteričnost ili atletska građa, izvesna topla grubost, drskost). I dobro, sposobnost da se nametneš. Koja bez neke od ovih karakteristika puno ne vredi.

Ne mogu da uteknem od činjenice da je za našu kulturu, za porodicu iz koje sam potekla, ženska lepota važna. Mi smo provodile detinjstvo i najraniju mladost sondirajući i secirajući sopstvena lica i tela, tražeći na njima nepravilnosti i greške. Kratka i slaba kosa, i veliki nos, i  loš ten, i višak težine, predimenzionirane noge sklone otocima, tubularne grudi (za koje sam mislila da su opuštene zbog debljine), i preširoka ramena, i debele ruke, i ogromne šake i stopala, i ortognatija i povijena kičma i hirzutizam i ko zna šta sve ne. Rasla sam iz simpatičnog, malo bucmastog i trapavog deteta u nesigurno, pogrbljeno, povučeno, krivo drvo. Nekultivisano, neplemenito.  I koliko god se trudila da se izmenim, „stešem“, „dovedem u red“, „radim na sebi“ , uvek je ostajala neka izdajnička mana, neka nerazumna slabost koja me je sprečavala da dostignem cilj. Sve mi je to bilo smrtno ozbiljno, i  dala sam se u bespoštedno dokazivanje na drugim poljima. 

         Nedostajalo mi je upornosti, vrednoće, ali najviše – osećaja da sve to nečemu vredi, da ću posle nekog uspešno obavljenog posla moći da sednem u fotelju, stavim jastuče na stomak, prekrstim ruke preko njega i osetim se zadovoljno. Taman, potaman. Želela sam da mi bude taman u mojoj koži. Ali nisam lepa, i to nije pomoglo. A onda,  gadila sam se i sopstvene površne potrebe da budem seksualno privlačna. I dok me je s jedne strane do gorčine nerviralo apostrofiranje lepote žene kao njenog jedinog kvaliteta, dotle sam očajnički želela da neko bude zapanjen, zaustavljen u koraku, zadivljen mojom pojavom.  Ta luda ljudska potreba, rođena valjda iz sujete, iz negde zatrpanog samoljublja činila me je stalno gladnom, stalno nezadovoljnom, stalno u potrazi za nečim u čemu ću se istaći, za nečim gde ću dominirati, ali za šta god bih se hvatala  činilo  se besmislenim jer mi je za uhom stalno lebdeo šapat “...ali nisi lepa”. I zbog toga, gde god bih se pojavila, šta god bih radila, koga god bih upoznala, trošila bih strašno puno energije na stid i samoništenje  jer ne izgledam baš oku prijatno. Ili, pak, još mnogo više energije u pokušaju da dokažem da mi to nije važno. Nije  me toliko boleo odraz u ogledalu koliko odraz na tuđoj mrežnjači; kroki koji bi ljudi sačinili u glavi kada me vide. Nije me jela činjenica što nisam po kanonu, već činjenica što je to toliko, za ženu, važno: jer čime god da se bavi, u kakvoj god ulozi da se nalazi, koje god osobine da je krase, ženu uvek ocenjuju u zavisnosti od toga kako izgleda. I to, onda, skreće pažnju sa svih onih drugih stvari koje je čine ličnošću. Možda zbog toga nikad nisam imala dovoljno upornosti da ze pozabavim svojom linijom i formom: možda sam zbog toga sebe nesvesno sabotirala, hoteći da budem više od “ženske”, želeći da budem svoja.

         Čitava mladost i rano zrelo doba prošlo mi je tako u lutanju od jedne do druge racionalizacije, od jednog do drugog nezadovoljstva: od razmišljanja šta bi mi sve bilo lakše i prijatnije da sam lepa, do toga kako je ocena ljudi prema lepoti nepravedna i za one lepe koliko i za nas manje lepe, od dijete do opijanja, od askeze do ekstatične oblapornosti, u konstantnom samomučenju što bičem savesti, što šibom krivice zbog slabosti i lenjosti.

Sada, prešavši više od polovine puta, shvatam da sam se predala. Izgubila sam volju, zamaglila sam ogledalo. Tu su prvi znaci starenja protiv kojih jedva da imam snage da se borim. I shvatam da me je moja nelepota u potpunosti odredila.
       Jeste me učinila gorkom,  oporom, nezadovoljnom. Zatvorenom, nesamostalnom, nesnalažljivom. Nesamopouzdanom, često usamljenom. Postiđenom, osramoćenom. Opreznom, preosetljivom, prezahtevnom. Neuspešnom, nemotivisanom, slabom. Toga sam često i bolno svesna.

        Pa ipak...

        Nelepota me je učinila  osetljivijom za tuđe probleme, nesreće i nedostatke, darovala saosećanjem za unižene, oštećene, nevoljnike,osakaćene, uskraćene, nesavršene, nestandardne, drugačije. Naučila me je da tražim, i nalazim, lepotu u pojedinostima, u svetlosti, u posebnosti. Gurnula me je u velikodušna naručja knjiga, muzike, prirode, među jastučiće psećih šapa. Donela mi je u život ljude koji su me iz utrobe zaboleli i spržili; ljude površne, grube, zlurade: ali oni su otišli.    Ostali su oni koje volim i koji me vole; koji bi me voleli i kada bi mi izniklo treće oko, kravlje vime i trostruki podvaljak.  

     Donela mi je i ona dva raskošna cveta moje nutrine, koji vrede koliko i sam život.

     I kojima sam najlepša na svetu, čak i ako nisam lepa.
    

foto: kroki - Iva Radović