Logičke kumite i kate

         "Когда человек спорит (...),он же не истину хочет доказать, он хочет доказать, шо он умнее тебя. Поэтому я всегда соглашаюсь. Хочешь быть умнее – будь. Если у тебя есть такая потребность души, шоб плюнуть мени у рожу, плюнь. Я утрусь. Мени это (...) все равно."

         “Kada se čovek raspravlja , on ne želi da dokaže istinu; želi da dokaže da je pametniji od tebe. Zato se ja uvek slažem. Ako hoćeš da budeš pametniji – budi. Ako ti je duši potrebno da mi pljuneš u facu – pljuni, obrisaću se. Meni je to sasvim svejedno.”

(Vladimir Vojnovič: Pretendent na presto)

          Mada će mnogima zamirisati na licemerje, prevrtljivost ili mekuštvo (“ja se uvek slažem”), dugo je ovaj citat neka vrsta mog “vjeruju”, naročito prva rečenica; i ujedno razlog zašto se retko uključim u nekakvu raspru.

          Ima li, zaista, smisla ubeđivati ljude u ispravnost sopstvenog mišljenja? Ne mogu da se setim da sam ikada, u svom zrelom dobu, prisustvovala razgovoru u kojem je neko, pod pritiskom dobrih argumenata, promenio ili preispitao svoje stavove. Sklona sam da verujem da su naše najtemeljnije vrednosti i ključna opredeljenja više  emotivne nego intelektualne prirode. Da li smo tradicionalisti ili pomodari, hereditaristi ili environmentalisti, demokratski ili autoritarno orijentisani, ekstrovertirani ili introvertni, konzervativni ili avangardni, skloni saradnji ili sukobu, individualisti ili grupni igrači – sve to elementi su naše ličnosti i naše osećajnosti, naše najdublje ukorenjenosti, a sve to, u dobroj meri, određuje naše stavove prema svetu i stvarnosti, do najsitnijih pojedinosti. Od ishoda, kroz tok, nekada se mišljenja i opredeljenja mogu pratiti do izvora u samoj bazi ličnosti.

           Zato će ljudi često svaki nasrtaj na njihovo mišljenje doživeti kao napad na sopstvenu ličnost, pa  u izvesnom smislu videti svaki argument kao - ad hominem, oduzimajući mu tako snagu i vrednost.

           Volim da mislim da sam na studijama naučila da razmišljam poput antropologa/etnologa. Ako smo prevazišli varke  rigidnog evolucionizma, što se obično dogodi u prvoj godini, mi ljudima pristupamo kao posmatrači i istraživači, klonimo se ocenjivanja i vrednovanja. Tražimo strukturu i konzistenciju unutar nekog sistema mišljenja, pokušavamo da razumemo logiku i premise na kojima neki sistem verovanja, običaja, znanja, neki religijski koncept, ritual, oblik društvene organizacije ili neki drugi predmet proučavanja, počiva. Ne mešamo se u njega, ne ispravljamo ga, ne podučavamo, ne menjamo ništa. Jednostavno, pokušavamo da razumemo i da iza naizgled haotičnih, nedoslednih, fantastičnih i neobičnih stavova nađemo neko utemeljenje, neku kičmu, pravila, smisao, čak i koherentan sistem (rekla bi Vendi), ako imamo sreće i znanja.

            U nekim drugim disciplinama neguje se umetnost vođenja rasprave, razmene i  sukoba mišljenja; filosofi, istoričari, pravnici, pa i mnogi stručnjaci prirodnih i tehničkih nauka, skloni su da se unesu u  verbalne vratolomije. Filosof koji se bavi specifičnom oblašću mi je jednom prilikom rekao da toliko uživa u raspravama da, ukoliko nema sagovornika, razmenjuje argumente sam sa sobom. Nije li to onda - logička kata, gimnasticiranje da bi se održala gipkost; nije li to onda vežbanje nadmudrivanja u kojem je forma važnija od sadržine?

            Što me vraća na početak: ne ubeđuješ me da si u pravu, ubeđuješ me da si pametniji.

            Na jednom mestu nailazim na konstataciju (obraća se sagovorniku): “ja sam te već pobedio u raspravi o tome-i-tome”. Očigledno, sagovornik se vratio na temu već jednom žvakanu. Kako je, onda, on to bio pobeđen? Kako procenjuješ ko je u raspravi pobedio, ako ne postoji neka nezavisna arbitraža koja sudi o snazi i validnosti argumenata? Tako što će sagovornik reći “u pravu si”, tako što će promeniti mišljenje? Ne verujem da se to događa često, ako ikad: a u ovom slučaju se svakako nije dogodilo. Odakle samopouzdanje za takvu tvrdnju? Nekad se zbilja divim naučenjačkom samozadovoljstvu.

            Možda je u osnovi tog uzdržavanja od rasprave jedno, u osnovi, pesimističko shvatanje sveta i sopstvene važnosti u njemu: malo toga od svakodnevnih događaja je toliko bitno da bih morala nekoga da uveravam da promeni svoje mišljenje; malo tih mišljenja se uopšte i može promeniti: ona su okamenjena. To je možda posledica dugogodišnjeg života sa osobom koja na svaki vaš argument lupi jedan neodređeni, nazalni poluglas. A onda, opet učini po svom.
            Uostalom, čak i da su moji stavovi u nekom, pretpostavljenom, apsolutnom smislu – ispravni, sumnjam da imam sposobnosti da ih takvima predstavim i nekome naturam. Da: stid me je, strah me je. Da neću umeti. Da ću ispasti glupa i time upropastiti nešto važno i vredno. Zato radije ostajem van pljuska argumenata. Ponekad se osećam kao širokogruda i razumna osoba,  ponekad kao bedni licemer. Taj isti filosof specifičnog interesovanja jednom je upotrebio sintagmu “muški intelekt”. Ni najmanje mi se dopada ta vrsta intelektualizovanog seksizma, gde se žene dožvljavaju kao više emotivne i sklone sintetičkom mišljenju, a muškarci kao racionalniji i skloni analizi. Znam drčne, analitične žene sa kojima se ne bih hvatala u koštac, i muškarce koji raspru završavaju neodređenim nazalnim poluglasom, koji je više odušak emotivnom stanju nego intelektualno negodovanje.  Zato što, u osnovi: emocije su ono što pokreće naš intelekt i meni uopšte ne smeta jedna doza osetljivosti, pa donekle ni patetike, u mišljenju.

I, ako:  tuđa uverenja se teško, ako ikako, mogu promeniti;

             moje mišljenje nije u toj meri ni važno, niti je moja sposobnost uveravanja dobra,

            a nemam satisfakciju od toga da nekoga uveravam u svoju intelektualnu nadmoć, koja je uostalom diskutabilna;

               onda, čemu - ne samo rasprava, nego bilo kakav razgovor u kojem sagovornici nisu saglasni? Da li uopšte postoji razmena, ili su verbalni sukobi paralelni monolozi u kojima se govornici  samozadovoljavaju pred tuđim poniženjem?

               Čitajući komentare na razme teme, na društveim mrežama, sajtovima medijskih kuća, tviteru, stičem utisak da je to istina, ova činjenica gura me dublje u beznađe i izolaciju. A opet, razmena je u toj meri prirođena čoveku da na njenim raznim oblicima počivaju celokupni društveni sistemi. Kako je uopšte moguće živeti u tom smislu izolovano?

Da li postoje temeljne vrednosti za koje je važno boriti se čak i kada ste „slamka među vihorove“?

Postoje li situacije u kojima je nemoralno ne izreći svoje mišljenje? Kada se iznose stavovi koji su umereni protiv čovečnosti, tolerancije, solidarnosti, protiv telesnog i duhovnog integriteta drugih ljudi, ili destruktivni, zločinački, mrziteljski stavovi – imam li pravo da ostanem po strani? Imam li pravo da ćutim?

Koliko god bežala od iznošenja mišljenja, potreba da se ogradim od stvari kojih se gnušam jača je od te potrebe za begom.

Ne pristajem. Ne moram da te ubeđujem, ali na tvoje mišljenje NE PRISTAJEM, a mogu ti, ako je potrebno, reći i zašto ne pristajem. Možda tebe neću ubediti, ali neko treći će čuti dva disonantna glasa i pokušaće da nađe svoju harmoniju.

(foto: Wikipedia/ Amshudagar)

Reč

Svet se, kažu, najintenzivnije doživljava u slikama: kada nam je nešto predočeno mi nemamo čerez čega trošiti snagu na domaštavanje, doziđivanje. Sva sila osećaja i posvećenosti usmerena je na doživljaj. I istina: najveći deo onoga što upijemo, primamo sa svetlošću, kao naglavce obrnutu ikonu na mrežnjači.

Ali način na koji doživljavamo i razumemo svet određen je načinom na koji o njemu govorimo i mislimo.

U početku beše reč. Kognitivne sposobnosti dece drastično se povećavaju onda kada nauče da govore. Jezik određuje misao, a sa njom i poimanje života i sveta: mi mislimo jezikom. Posmatramo jezikom.

Reči će ostati  moje oruđe i onda kada sve drugo svene i zakržlja. I ne možemo udvoje, utroje, udesetoro ili kako već, ćutati jer iza mojih kapaka uvek je kovitlac rečenica, upitnika i trotačaka nezavršenih ocena o svemu što vidim i čujem. Gledajući, pričam priče o svetu koji me boli ili raduje: te priče su nejasne, to su fragmenti jednog ogromnog prašnjavog romana u kome će sve, konačno, stati na mesto u trenutku moje smrti. I tako, dok me reči opsedaju zujeći oko glave kao trome muve, nikad neću biti u stanju da napišem nešto smisleno, celovito i pitko. Prate me reči oštre poput nazubljenog noža, reckaju hartiju, upropaščuju već ispisane delove. 

Svet je opasno mesto.

Reči su opasno oružje.

Olako izgovorene, slatke i lepljive, pa izneverene, napuštene, prate onoga kome su upućene dugo i uporno poput izgladnelog psa. Mašu repom, podsećaju na meku i umirujuću nadu mladog obećanja, a živi su skeleti, izdišu tu, pred očima, jer je izvesno da su uzaludne; samo su u stanju da iznova povređuju.

Reči izlivene u bujici gneva, reči neiskrene, grube, neobrađene, reči koje streme, hoće da osole ranu. Tako ih je mnogo u svetu koji je brži i površniji nego što bi smeo da bude. U njemu, one skreću pažnju na sebe kao jurodivi golać ili tobož politički aktivista  koji sere po oltaru. Nema se vremena da se izrečeno svari: zato reči dolaze u krupnim gutljajima otrova, koji obaraju sa nogu.

Ali posledično, reči  gube na važnosti što se lakše sipaju i sitne za novac. Sve se može reći i ništa više nije vredno. Sve se može oprostiti i sve se može oćutati. Razmena reči ispada jeftinija od razmene telesnih tečnosti.

Pa, paradoksalno, ničeg skupljeg ni trajnijeg od reči. Reči, koje između ljudi stoje kao neosvojivi zlatni gradovi, a nisu nikada izrečene. Reči čijim se ćutanjem ljudi ostavljaju u sumnji: seju upitnike, a same se ne vide. Teško je zamisliti iracionalniji i bolniju kaznu: a ljudi godinama, decenijama žive u mržnji i potmulom gnevu zbog nečega što nikad nije rečeno, nikad se nije dogodilo.

Reći u lice, ošamariti, fijuknuti posred otkrivenog obraza: nisam sigurna koliko je to iskrenost, a koliko namerna i nepotrebna grubost. Reči se moraju pažljivo vagati i šmirglati, i vredi, ma koliko netipično bilo, one najkrupnije i najhrapavije ostaviti iza leđa. One preobučene u ironiju, one oljućene sarkazmom sipati pažljivo, onome ko može da ih posrče, inače idu u bezrazložan, egoističan rastur.

Najveće uzbuđenje osećala sam čitajući napisano: fizičko uzbuđenje, onu ustreptalost i žarenje koje mi gotovo nikad nije doneo dodir ili pogled. Često sanjam tekst, sanjam ono što osećam čitajući, događaje opisane, ne doživljene. Razume se da je u našem kupatilu hrpa starih novina, i dok perem zube, i dok ručam, i na zbilji i u snu vrtlože se reči, od onih iz enciklopedija, preko buke sa društvenih mreža i beletristike do etiketa na deterdžentu i tabloida.

U „Sitničarnici kod srećne ruke“ knjige su se otvarale kao stvarnost, ljudi su koračali, disali i živeli u njima. A meni se čini da bi lakše i lakše bilo da se svet, ljudi, ptice, mačke, automobili, sunce, miris prašine, deca koja plaču i viču, zvona, plastične kese, trava, umrlice, voda koja kaplje iz klima uređaja,da se sve to smesti i pedantno složi u slova, reči i rečenice.  Da mogu da zastanem, da mogu da ukalupim i razvrstam, da mogu da razumem.

Život; bio bi lakši i smisleniji da mogu da ga čitam umesto da ga živim.

Na jeziku: hrana i seks

Spustila je preda me beli, tanani tanjir. Na njemu su se nalazile njoke prelivene sosom od sira, oveći  komad lepo ispečenog mesa i salata, mešavina nekakvih zelenih, ljubičastih, krecavih, posutih krupnim biberom. Komad hleba (ide? ne ide uz njoke?) položila je pored tanjira.

Bleda, crnokosa, ogromnih tamnih očiju. Sela je nasuprot meni. Ona sama ništa nije jela.

Počešao sam se po bradi, pogledao je.

-Prijatno!

-Hvala. - rekoh, i uzeh viljušku i nož.

Hrana je bila ukusna, temeljna, penasta i sočna koliko treba, ali ne podatna, lepljiva i otužna.

Kao da je pročitala moje asocijacije, rekla je:

- Kakav na jelu, takav na delu!

Podigao sam pogled. Posmatrala me je drsko, ukrstivši dlanove gotovo ispred mog tanjira, skupivši ramena. Linija dekoltea vodila me je, nepogrešivo, ka njenim krupnim, mekanim, naježenim dojkama.

Povukla je dlanove, prekrstila ih na grudima i rekla:

       -Mrzim stihovane narodne mudrosti! Međutim, ova je sasvim istinita. Postoji izvesna      korelacija između načina na koji uzimaš hranu, pokreta, oseta, doživljaja, i načina na koji doživljavast polnost i seks. Izbor  hrane nije slučajan, ono za čim prvo posegneš nije slučajno.

      Klasični tipovi, koji vole misionarski, „žena odozgo“ i pseći položaj, uživaju u felaciu i   svemu    standardnom, mašiće se prvo za hleb i odlomiti veliki komad. 

      Oni siroviji i dominantniji će taj komad odgristi.

Kriška hleba ležala je, netaknuta, na stolu.

-Sumnjičavi, izbirljivi, pitaju obično od čega je sos, razvlače ga viljuškom, proučavaju. Nije uvek isti - odmahnula je glavom, sa osmehom.

-To su tipovi gadljivi na malje, znoj i telesne tečnosti. Kasnije se opuste, ali u početku ume da bude neprijatno s njima, osećaš se neadekvatnom ako nisi model bez žlezda sa spoljašnjim lučenjem.

            Snobovi u hrani, oni koji insistiraju na lepom priboru, estetici hrane, slikarijama u tanjiru, vino ispijaju sitnim gutljajima, a usne im se pri tome skupe kao kokošije guzice, obično biraju žene-trofeje, odnegovane, izbrušene, ošmirglane, modelovane, savršene. Umeju da budu skloni fetišima, grubostima, perverzijama, to je takođe danak ukusu, uređenosti i osećaju posebnosti. Ako su skloni ružnom, degutantnom seksualnom ponašanju koje ima veze sa nusproduktima metabolizma, to je zato što prevelika uštirkanost i etikecija koja ide gotovo do ritualizma, ume da bude iscrpljujuća i sterilna.

Alavi, proždirači, sirovi su u seksu koliko i u hrani. To, doduše, ume da bude prijatno ako voliš jake, testosteronske tipove i zdrav seks bez iznenađenja. Bacaju se prvo na meso, uzdišu, grokću kao napaljeni krmci. Na meso u tanjiru kao i na meso u krevetu. Ovaploćenje su kamiondžija i vodoinstalatera iz viceva. Ako su iole empatični, može od njih da bude sasvim dobar ljubavnik, jer zrače hedonizmom i nekom vulgarnom životnom radošću, sveopštom, životnom potencijom.

Nasuprot njima, kompulsivni prejedači su osetljivi, povređeni ljudi koji su sobom apsorbovani pa i nemaju mnogo sposobnosti da se trude oko drugih ljudi. Njihova predigra je najčešće mehanička a sam polni akt...nekad mučan, nekad solidan, gube erekciju kad počnu da misle o svom učinku i sposobnostima... a najčešće je bezidejno mrcvarenje. U stvari, njih ćeš retko privoleti da jedu u javnosti uopšte, ili onako kako to čine kod kuće. Oni se zatrpavaju u serijskim obrocima koje gutaju bez svesti o tome šta čine. Često i onanišu kompulsivno, onako kako i jedu, u osami, bez partnera, bez razmene, bez stvarnog zadovoljstva, samo da bi se oslobodili mučnog osećaja teskobe, straha i bola.

Ljudi bez apetita, koji ne jedu nego se hrane, odsutni su i ne znaju šta im je na tanjiru, umeju da budu vrlo nasilni, agresivni, neretko opasni. Nedostatkom skrupula i granica u seksu nadoknađuju kamenu disciplinu kojoj su skloni u svakodnevnom životu.

Tipovi koji vole sočne, vazdušaste slatkiše poput museva, šampita, kremastih, mlečnih torti vole kunilingus i dobri su u tome. Najčešće će muškarac, ako se uopšte odluči za kolač, odabrati nešto grubo, tamno, čokoladno i ne mnogo slatko. To se percipira kao „muški slatkiš“. Testosteronski slakiš, masivan i gorak, i onda će ga zgužvati viljuškom i smazati u dva zalogaja. Tolerišu se i šećerne diverzije poput baklave, ali kremasti kolači su „za pičkice“ rekli bi seksisti. Mlečne ukuse, koji asociraju na sisanje, vole oralni tipovi. Oralni tipovi koriste usne i jezik. Ne treba ih odbacivati.

Ti ćeš sada verovatno da me pitaš u koju sam kategoriju tebe svrstala, ali nećeš stvarno očekivati da  odgovorim. Nadaćeš se da si van kategorija.

Jedina osoba čiji me je odnos prema obroku uzbudio bio je čovek kojeg sam posmatrala kako peče pogaču. Sam ju je umesio i ispekao u šporetu na drva. Način na koji ju je držao, kada se prohladila, bez pritiska, sa puno poštovanja, zahvalnost sa kojom ju je gledao, nežnost sa kojom ju je namazao mladim kajmakom i uz potpuno prisustvo svesti, sa uživanjem pojeo, govorio mi je o tome da za njega telesne potrebe mogu da budu i potrebe višeg reda, da u njima ima nečeg svetog i tajnovitog.

Hleb i kajmak - jela sasvim profana, neobojena, neprimetna kojima je dao nemerljivu vrednost i dostojanstvo svojim odnosom prema njima.

Ti ćeš sada verovatno da me pitaš da li sam vodila ljubav sa njim. Nisam. To bi bilo nedolično sparivanje, rekli bi antropolozi, pripadao je drugoj ženi, drugom svetu i bio dosta stariji od mene.

A onda ćeš da me pitaš da li su moje tvrdnje empirijski zasnovane ili su puko teoretisanje, jer si pristojan. „Tarzanijaški“, to pitanje bi glasilo –  Jesi li stvarno takva kurva ili  si samo nedojebana filozofičarka?

U takvom poretku svesti biram da budem kurva.

(fotografija preuzeta sa: http://juicingforum.co.uk/)

Recidiv

           Sanjala je kako ima karte za put u Istanbul. Probudila se kada je shvatila da neće stići na let, jer nije znala šta da spakuje ni za taj kratak boravak, i nikad nije letela avionom. Pored nje, sada je tiho soptalo dete koje se, međutim, bacakalo po krevetu cele noći.  I prilika  umotana velikim teget-bež ćebetom.

            Jutro, onaj trenutak kada otvori oči, san je još uvek tu, titra oko čela, ona više oseća no što vidi sunčevu svetlost koja dopire sa prozora, disanje ljudi pored sebe, prijatan dodir toplote. Kratki, gotovo neprimetni isečak vremena pre no što je stvarnost  grubo, nasilno zgrabi, kao da je lutka na koncu, izvuče je iz kreveta i gurne u novi dan.

            Samo dok je ne primećuje, dok ne razmišlja, može da radi ono što mora i što se od nje očekuje. Ako počne da se preispituje o svrsi, sve se ponovo raspada. "Život je vrednost po sebi!" kaže D, profesionalno. I jeste. Ljudi rastu kao trava, kao šuma, krase ili ruže svet neko vreme. Ali njoj to nije dovoljno. Ona želi da znači nešto nekome, da menja svet nekome. "Ali ti imaš decu, nije li to najvrednije? Živi zbog dece!" -govore joj, laički, i ona zna da je i to istina ali oseća da tu nema njene zasluge, nije ona, ona sama, majka ni u fizičkom ni u simboličkom smislu.

            Uostalom i tu se oseća nesigurno kao i u svemu drugom.

            Ljudi, ono što ljudi govore, ono što joj ljudi poveravaju, ono što rade i što ona prepoznaje, često je užasavaju. Nekada su grubi i vulgarni, nekada su surovi, nekada slika njihovih života utiskuje još dublje taj besmisao u njen um. Trideset pet godina, kaže njena koleginica, radi isti posao. Trideset pet godina pravi iste pokrete i ponavlja istu radnju. Žena koja nije osoba od javne kontemplacije i preispitivanja, zadovoljna je običnim, ali kroz njen glas prosto veje očaj.

             

Antropološke crtice koje beleži svakog dana. Vožnja tramvajem (u kojem joj se počesto, dok gleda svoj mračni, potišteni lik u staklu, oči napune suzama besa i nemoći) kao obred prelaza. Kada govore o gazdi, kažu "on" , ne pominjući ime, kao što se nekada govorilo o mitskim bićima, poludemonima, da se ne bi prizvali. Moć koju moderne "gazde" (ma i kada su najbolje) imaju nad njihovim životima i jeste jednaka vlasti  nekakvog osenje ili more nad čovečijim srcem. Uostalom, to niko neće čuti ili pročitati. Osmehne u bradu tek da sebi da do znanja da se seća svega toga i da to, eto, nije loše.

            N. ne želi da ostane anoniman. Želi da čuju za njega, da ostavi otisak, i traži odgovarajuću umetnost u kojoj će to uspeti. Nije on tinejdžerska posprda zašla u četrdesete godine, on je čovek koji kuša neuspeh i krizu srednjeg doba. Razume ona. Odricanje od previsokih ciljeva je stvar zrelosti, je li tako? Prihvatanje neminovnog, prihvatanje običnog? A neko, eto, misli da to nije dovoljno, da život mora biti više od utabavanja već utabanog puta.

            Nije to krug, to je spirala koja je uvek vraća na isto mesto po suštini ali ga sada gleda iz drugačijeg ugla. Nekad jasnije, a nekad, opet, zamućenije i glavobolnije. Nije strašno, može se, ako se pokatkad, ponegde, pojavi neka iskra koja osvetli taj svet. Jedino što je brine je to što deci ne može dati ono što sama nema. Pouzdanje u život, ukorenjenost, nadu, svrhovitost.             

            Ne želi da deca rastu, tek tako, kao trava. Želi da napreduju i uzrenu i napune se životom.