"San je laža..." ili hipertrofirana realnost. Deca i "aktivnosti"

Noćas sanjam kako jednog sedmogodišnjaka (kojeg poznajem, hoću reći, stvaran je, nije izmaštan) vodim u neku fensi teretanu (?!). I onda, kao, hoću i ja da odradim jedan trening, čisto da vidim kako to sve izgleda, a dete da upišem na masiranje sobnog bicikla, tj. da mu uplatim mesečnu kartu za vežbanje na trenažerima (?!). Ljubazna, i, razume se, veoma lepa (jer ovo je fensi teretana) devojka za pultom naplaćuje mi celu uslugu 54999 dinara, na šta meni klecnu kolena, ali konstatujem da su brižni roditelji sedmogodišnjaka ostavili 60 "črvenih". Devojka me pita želim li još nešto, npr. depilaciju, saunu, velim: “Ne, hvala, meni je to preskupo, sama se depiliram (kočoperi se moj siromaški ponos i u snu) ali mladom gospodinu treba depilacija, tako su mi rekli. “ Na to i devojka, iako navikla na estradni šminkeraj, razogači oči i pita me da li sam sigurna. “Da", kažem, "kad bude vozio bajs u šortsu, malje mogu da se zakače i počupaju, valjda zato. A znam da ide i na plivanje, pa možda i zato.”

Znam odakle mi taj san.

Znam mnoge roditelje opsesivne u želji da od četvoro-petogodišnjaka naprave Leonarde Da Vinčije, pa ih upisuju u sve moguće školice, kursiće, edukaoničice. Cenim dobre namere i verujem da deca imaju mnoge kapacitete koje treba razviti, ali mislim da se, em u tome preteruje, em da je to često pitanje roditeljskog snobizma, em dodatno utiče na raslojavanje, jer nije svima dostupno  (i u pitanju je i novac i vreme i raspoloživa rodbina koja će decu da vodi i razvozi). Em je često nepotrebno i nije sasvim prilagođeno uzrastu.

Znam i da se mnogo računa vodi i o izgledu. Da nedajbože ne bude debelo, ili smotano, ili trapavo, ili nerazvijeno, da ga nedajbože ne izopšte, da mu se ne podsmevaju. Nismo možda još došli do onih opskurnih takmičenja u lepoti kakve gledamo po američkim televizijama, ali i naše princeze su često hiperseksualizovane, i naše junoše se često spremaju da budu moćne i mišićave nadmuškarčine, pa eto i tih školica za manekene. 

Samo nam još teretaničice nedostaju.

Slabost je škart, osećanja su nepotrebna. Samo pragmatično, samo bahato, nemamo vremena za gubljenje.

U toj potrebi da deca budu spremna za svaku eventualnost zaboravlja se spontanost. Deca se spartanski treniraju za uspeh. Šta će biti sa onima koji propadnu kroz to sito, koji nigde ne budu dovoljno dobri? A nikad ne steknu sposobnost da se sami zabave, da se sami poduče, da sami nešto smisle?

Stavovi, vrednosti , ljudskost, uče kroz neposredno, emotivno upoznavanje sveta, kroz kreaciju i razmišljanje.

A moje čvrsto uverenje je da mašta raste u dokolici. Đavolčići mali smišljaju svoje nepodopštine kada nisu ničim drugim zauzeti, ali tako se javljaju i one genijalne ideje. Naša želja da ih spasimo od upadanja u nevolju deluje kao antibiotik: pobije i dobre i loše bakterije dokolice.

Mada je isto tako moguće da samo racionalizujem, jer sama to ne mogu da obezbedim svojoj deci. Pa se iz dna duše protivim takvom drilu.

Što reče pop Ćira gospoji Persi, kad ova beše u trijumfalnom raspoloženju zbog Melanijinog uspeha: „Hajd’, hajd’, vidiću i tvoju pamet.“

Zaljubljenost

     Otišla sam. 

     Nerazumno, nezrelo; da te vidim. 

     Ne da te upoznam; da te vidim. 

     Naša dva sveta se uporno dodiruju, često na neočekivanim mestima, ali nemaju mogućnosti, nikakve, da se prožmu. Kao baloni od sapunice, granica je uvek jasna, i uvek na uštrb zapremine jednog od njih.

     I onda sam stajala tamo i gledala te. Jedva održavajući ravnotežu, uzbuđena, ne znajući zašto uopšte treperim. 

     Gledala sam te i bojala se da ćeš shvatiti da sam to ja, da ćeš me prepoznati.

     Gledala sam i bojala sam se da me nećeš prepoznati jer se nikada nisi ni odlučio da me nađeš.

Stajala sam, i mislila, koliko sam se pomučila oko izvesnih ljudi, kako mi još samo nedostaje da se neko tako trudi oko mene.

     Mislila sam o životnim stvarima: odakle ti novac? Čime se baviš kada imaš vremena i mogućnosti za ovo?

     Neodređeno si se kretao, od prozora do prozora, oslanjajući se rukom o zid, povemeno, ljuljajući se na jednoj nozi. U toj upadljivo neočekivanoj, rekla bih, brižljivo staromodnoj odeći, uredno počešljanoj kosi na zatiljku, izgledao si tako mlado i tako aseksualno.

      Kao da sam uronila lice u zemlju u kojoj satovi idu unazad, stajala sam i razmišljala o ovom mestu - kakvo je bilo pre dvadeset godina, o ljudima koji su tada ovde stajali i čekali i šetali od prozora do prozora, o tome kako me je  ispunjavalo nadom - i očajem, kasnije, kada je život krenuo u nekom sasvim drugom i pogrešnom smeru. A sada me, besramnik, svako malo vraća ovde, smejući mi se u brk, pokazujući mi šta sam propustila. Kasno je - nije kasno, kasno je - nije kasno, kazaljka je drhtala, neodlučna da se pomeri s mesta.

     Popela sam se na poslednji sprat, sedela u malom hodniku, pored lifta. Sasvim sam utonula u prošlost.  U staklu sam videla lice dvadesetogodišnje studentkinje. Smešilo mi se iza prskotina vremena, obrazi su tek malo počeli da klize nadole, vreme je istkalo još, gotovo, nevidljivu mrežu osmesima, nezadovoljstvima i ljutnjama kojima me je obasipalo.

    Možda je zato ta, u osnovi nevažna i usputna, crtica sa tobom ostavila  ukus - zaljubljenosti. Možda zato što je dala tako ubedljiv osećaj nade, pouzdanja, straha i moći. Vidiš, ja sam se davno naučila racionalnosti i promišljenosti, tačnosti i sigurnosti kada je ljubav u pitanju; makar onoliko koliko sam u drugim stvarima bila sklona rizičnom ponašanju. Kalkulantski, štreberski, izračunala bih mogućnost povređivanja i onda svesno podgrevala ili gasila naklonost. Ali davno mi nije bila potrebna ova veština i ja sam je zaboravila.

     Disonanca. Potpuna, nerazrešiva i gotovo neizdrživa. Naftalinski mudroser, propovednik pun erudicije, sitničavi, uštirkani, astenični  enciklopedista je isto tako i osoba od nagona, libida, plodnosti i snage, od grešaka i pokajanja, od kreativnosti i igre.

      Disonanca, savršena u svojoj nesavršenosti, kao Bah da ju je iznedrio. Znam, ne mariš za muziku.

      De te fabula narratur.

Ovo mi je važno - o religioznosti

 Ovo mi je važno, zato je  i blog post, i nota, i mala molba za razumevanje.

Kad smo bile mlađe, moja sestra – psiholog, kad god bi se u nekom filmu pojavila neka nevešta i neznalačka primena psihologije, uzrujala bi se. “To nije dobro! Ne ide to tako!”
            E, tako meni dođe ponekad kad gledam moje FB prijatelje ateiste kako se odnose prema religioznosti i religioznim osobama. Isto tako, i moje religiozne prijatelje kada se dohvate neke teme zanimljive ateistima - ali ovih potonjih među prijateljima imam neuporedivo manje i oni su, generalno gledano, mnogo manje skloni da svoje stavove srčano propagiraju.

                Uradila sam juče onaj pojednostavljeni Ajzenkov test i “ispala sam” komunista sa velikom tolerancijom prema religiji. (http://slackhalla.org/~demise/test/socialattitude.php) Nisam bipolarna niti šizofrena. Evo u čemu je stvar.
                Dogmatizam, ritualizam, sujeverje, tradicionalizam, zatucanost, konzervativizam NISU isto što i religioznost. Sam pojam religioznosti ni u nauci nije egzaktno definisan, ali između ostalog – a za mene najvažnije, podrazumeva jedan krajnje intimni i emotivni doživljaj. “Tipičan konzument religije”  ne mora uvek da bude, i NIJE, nepismena baba Živadinka koja nedeljom ne uključuje mašinu za veš niti obrazovac i “Vandal Boy” Šone - nego i mama koja vezuje crveno konče bebi oko ruke jer “leba ne traži”. I klinka koja zaobilazi banderu u obliku broja 1 da ne bi dobila keca. I pripadnik male verske zajednice. I onaj koji veruje u apsolutnu nepogrešivost nauke, i fan Jelene Karleuše, i neko ko ne ide u crkvu a veruje da “ima nešto”, i onaj koji svake nedelje ide na liturgiju. I onaj koji razume i proučava koliko i onaj koji oseća.
              Antropolog Evans-Pričard tvrdio je da nereligiozan naučnik i ne može sasvim dobro da razume pitanja religije (jer mu izmiče sposobnost da religiju shvati kao koncept  stvarnosti). Nauka i religija ne samo da nisu nekompatibilne nego je njihova kohabitacija poželjna. Proučavao je Azande i Nuere. Isto važi i za hrišćane.

               Religiozni ljudi nisu (uvek) zaslepljeni ignoranti. Bibilija je krcata metaforama i alegorijama.I kada čitamo, sa uživanjem, bajke, naučnu ili inu fantastiku, gledamo filmove o superherojima, gajimo kod svoje dece lep i utešan koncept Deda Mraza, mi se nečemu učimo kroz analogije i antagonizme. Verovanje da čovek nije samo materijalan, da život nije samo postojanje fizičkog tela, da potrebe nisu samo telesne, da ljubav nije samo biohemija, da porodica nije samo institucionalizovani nagon za održanjem vrste, prirođena, je, mislim...bolje reći, nadam se! – svim ljudima, samo što su naše razrade tih koncepcija različite.

               Crkva je razuđena, glomazna i vrlo ljudska organizacija u kojoj ima kukolja kao i u svakom drugom žitu. Ima i lekara čovekomrzaca i skotova, ima i prosvetara deceuništitelja. Ono što Crkva propisuje kao kodeks može biti i preživelo i naopako i nepotrebno baš kao i zastareli školski program ili davanje “Giniprala” trudnicama. Ali Crkva i religioznost nisu iste baš kao ni što medicina i saveti Nade Macure nisu isti. Naravno da se ni meni ne dopada kada se crkva (bilo koja) bezobrazno meša u poslove države koja je, ili bi morala da bude, sekularna, kada je srebroljubiva, netolerantna, prezahtevna i neosetljiva prema svojim konzumentima, ali nju su takvom učinili ljudi u njenoj strukturi, ne ono što  propoveda.
               

               Većini ljudi je potreban smisao, toplina, zaštita, podrška, osećaj da nečemu pripadaju, osećaj svrhovitosti, potrebno im je da čine dobro i da im dobro bude vraćeno, potrebna su im pravila, granice i norme. Religioznost je jedan izraz tih potreba, i ne čini ljude a priori ni dobrim ni lošim, niti toliko drugačijima da se ne bi mogli razumeti.

Moja deca nisu (ili nisu još) krštena  a ja sam , otprilike, agnostik.


(fotografija: http://reflectionsintheword.org/2011/10/10/prayer-public-vs-private/praying-hands-blackwhite/)

Inventarium teratologicum. V

           Verovatno bi uzgojio hitlerovske brkove. Verovao bi da sasvim lepo otkrivaju neobičnu konfiguraciju njegovog prelepog, a grubog, plavookog a tamnog lica (slutim da to vidi, kada se pogleda u ogledalo).  Pristajali bi mu, više u ideološkom nego estetskom smislu. U stvari, imam želju da mu ih docrtam svaki put kad negde ugledam njegovu sliku. To je elektronski, uglađeni ekvivalent pljuvanju u njušku.

            Njegova patvorena strast, ili mudrost (ili oba) , sasvim je neutemeljena, bez cilja, bez iskrenosti, ako izuzmemo privlačenje pažnje i igru. On će se sa podjednakim zadovoljstvom i nasladom u borbi obrušiti na dva potuno oprečna stava. Ne istovremeno, razume se, dovoljno je inteligentan i sabran da ne upadne u ovu zamku. Zato se ponaša poput nekog ćudljivog mitološkog bića, najpre poput Trickstera; Nasradin Hodža ili Ćosa iz naših narodnih priča isuviše su laki za nadmudrivanje.

            Živi blizu najžešćih kontroverzi i njima se hrani. Mizoginija, homoseksualnost, sirova ili mesna hrana, astrologija, paganske religije, fetiši, kažnjavanje, estetika, san. Retorika je jednostavna. „Svet je nemilosrdan, ali ja sam savršeno adaptiran.“ Baš zato što je savršena adaptacija na nivou ukalkulisane, statističke greške. On svuda pliva, u svemu se snalazi, sve mu je jasno, sve mu je logično i u svemu je pobednik. Prozire igru i čini mu se da je iznad nje. Kreće se brzo. Njegova svetilišta su fejsbučke grupe, jer one su često nalik malim verskim zajednicama a on voli da bude prorok. „Svi ste vi mali, slabi, nepotkovani, nesnađeni, nerazumni, nesposobni“. Na prvi pogled podseća na trola ali mu je koža mekša, više vodi računa o sebi i ima želju da bude privlačan. Trol vam samo gura štap u oko. Ovaj bi još voleo da se divite lepoti njegovih pokreta, suptilnosti i intelektualnoj veštini sa kojom to radi. Bilo bi još bolje ako primetite neodoljivo privlačnu ambivalenciju njegove žive, guste, mnogostruko obdarene prirode.

Čak i dok, nadnet nad neku adekvatnu temu, sisa tople sokove empatije i razumevanja, njemu upadjivo nedostaje ljudskost. Nekad mi se čini nemogućim da se ponaša, makar - čovekoliko. Da može da pomiluje psa, zagrli, pije vodu, bude bolestan, obuva čarape, otvara prozor, pere ruke, smeje se. Ništa, što je moguće izvesti bez razarajućih kiselina nadobudnog sarkazma.

Inventarium teratologicum. IV

Tako dođe taksista, parkira se na sred raskrsnice (doslovno), i onda kaže: "DAJ mi ovo, i DAJ mi ono, i požuri." I onda tako sedi i blene kroz otvorena vrata dok ne naiđe bus 24, taj će mu oštetiti dragoceno vozilo, njega baš ne može da ignoriše.
            Onda dođe devojče od nekih devetak godina i traži vodu. To su fina deca, ne mogu da piju vodu se česme u školskom dvorištu, ili sa ulice, pa to pipaju skitnice i Cigani, po-bo-gu! (Dejv Grol je pričao o slobodi i sreći u pijenju vode iz creva. Boli njih uvo za Grola, njihovi idoli su Sekececejece, one piju iz zlatne slavine. Ne, greška, one piju "Evian". Kakogod, slavina i crevo su passe). Ali kad joj daš vodu, ona traži hladnu. Bolećiva budala joj i da hladnu vodu.
            Onda doće mama sa ćerkom od jedno pet godina, koja vrišti (vrišti, vrišti), jer nije videla da sam joj spakovala ono što je tražila (ćerka, ne mama). Mislim, razumem ja da deca umeju da budu nestrpljiva i ćudljiva i da nekad ne možeš ništa sa tim, osim da ignorišeš.
            Onda dođe devojče od osamnaestak godina koja traži po 0,32 g od nečega i "znate, ja pazim na liniju". Pa me gleda onako. Znam. I to razumem. Razumem i pola porcije, i jednu i po porciju, i više ovoga - manje onoga, i šta je skupo i šta se tako ne pravi, i šta nije po receptu, i sve razumem. Samo, strpljenje i ljubaznost ne žive u vreći bez dna.                     
            Onda dođe baja "Nisamsedobroparkiraopokupićemepauk VAMA ĆU DA ISPOSTAVIM RAČUN AKO ME POKUPI PAUK a šta vam je ovo? a ovo? a ovo? a ovo? a sa čim je ovo? a kakvo je ovo? a šta je najbolje? E tako, a sad brže, brže, brže, brže, malo brže, spori ste, brže, brže, BRŽE, BRŽE, BRŽE, BRŽEBRŽEBRŽE, REKAO SAM DA ĆU ISPOSTAVITI RAČUN ZA PARKIRANJE!!!!!!!!!!!"
Eto tako je bilo. Ništa nisam dodala.
            Bahatost i bezobrazluk pravilno su distribuirani kroz generacije. I tetoše se i uzgajaju sa najvećom pažnjom i negom.
           I kad mi dođe da snobovski stavim do znanja da sam i neke škole završila i da je moja ideja bila da radim u muzeju i srećem ljude što je manje moguće - a gnušam se te svoje potrebe - znam da je trenutak lomljenja blizu.
           Znam da na ovoj planeti živi sedam milijardi ljudi, zašto oni zaguljeni dolaze u moju smenu?
          "ZA MOJE PARE" - šifra za svaku vrstu maltretmana.
           Zašto neki ljudi misle da uslužna delatnost uvek podrazumeva i seksualnu uslugu?
           Ne, ne možete me jebati za vaše pare. Jebale vas pare.

Zima

Danas miriše zima. Ona ima sasvim neponovljiv dah dima, zaleđenog rublja, toplih čorbi, otopljene smole iz onih uredno naslaganih cepanica, pastrme, snega i iščekivnja.

Najviše sam volela zimu i najviše me je bilo strah u zimu. Sankanje niz ulicu koju nikada nisu posipali solju; tek poneko bi pred kuću bacio pepeo iz peći, tu su se sanke zaustavljale. Krupni, otečeni oblaci koji donose sneg i ledeni vetar. Crtanje antropomorfizovanih predstava zime sa plavom kosom i naduvanim obrazima iz kojih bije studen. Kratki, beskrajno kratki dani. Završavaju se prvim prepoznatim osećajem teskobe, ni sada ne mogu da verujem da je došao tako rano i posekao me tako jasno. Pred kuhinjskim prozorom, uz domaću proju, pogledav prema susednom dvorištu, odjednom taj šapat koji, čujem ga, govori da je sve to prolazno, da sve lako nestane, razveje se, otopi, da je sve besmisleno i baš se ni zbog čeg ne vredi ovde zadržavati. I srce mi lupa, tresem glavom kao pas kada pokušava da se oslobodi vode iz uha, osvrćem se i vidim mamu, sestru, Žici. Znam da me je mama razumela. Tada je bio dovoljan zagrljaj i taj baršunasti mrak u koji se sve utapa, sklonio bi se u stranu. Vrebao me je iz prikrajka ali više ga ne bih primećivala.

                                           

U zimu mi nije smetala samoća, osećala bih se sjedinjenom sa svetom, sa beskrajnom belom tišinom koja je krive i prljave ulice, oguljene, ruševne kuće i golo drveće činila blistavim i dostojanstvenim. Nema lepše stvari na svetu od snega, od beskonačnosti jedinstvenih – nikad ponovljene sheme! – pahulja. Puštala sam ih da mi padaju na rukavice i gledala hoću li naći dve iste. Moja potraga za detelinom sa četiri lista, za sećom, ili pre – iskušavanje uma. Sneg, mokar i težak poput olova, ili rastresit poput sitnog šećera kojim su posuti kolači. Ne postoji ništa toliko blistavo kao sneg, koji se, u sumrak, gde-gde iskri, kao da varniči jasnim belim sjajem. Oponašaju ga ukrasi sa jelki, zato mi je sav taj novogodišnji kič neodoljiv. Svet u kojem sjaja i nade nikada nije previše. Svet koji umire za noć, dabi se rodio nov, mlad, bez ljušture ružnoće, grubosti i teških uspomena prethodne godine.

Vreme svinjokolja, smrti, pijanstava i dobre domaće hrane, veselja, želja za promenom, zakletvi. Vreme lepljivih mirisa koje smenjuje vreme posta. Vreme bezrazložne veselosti, igranja na groblju, smaka sveta, jer niko sa pouzdanjem ne može da zna da će i sutra da svane dan...noć deluje beskonačno. Vreme bajki, neobičnih bića i čuda. Bezvremeno vreme, u svemu nedefinisano, nesvakidašnje i dvosmisleno.

Mama mi je pričala o sankama koje vuku konji; velikim sankama koje vuku veliki konji, okićeni, ljudima pokrivenim ćebadima, praporcima koji kristalno zvone i snegom koji pršti pod kopitima. Mame više nema. Ponekad mislim da bih tako mogla da umrem: sitna, nevidljiva starica u kojoj je gotovo samo duša ostala, okružena slikama svoje dece, potomaka, u tim velikim, veselim, bučnim sankama, iznad mene samo vedro nebo izbodeno zvezdama, putujem, pomirena sa prošlošću, ostavljajući nešto lepo i vredno za sobom. Putujem kod nje, kod mame, gde god ona bila.

Mor ve Ötesi: Kış Geliyor - Zima dolazi.