Zima

Danas miriše zima. Ona ima sasvim neponovljiv dah dima, zaleđenog rublja, toplih čorbi, otopljene smole iz onih uredno naslaganih cepanica, pastrme, snega i iščekivnja.

Najviše sam volela zimu i najviše me je bilo strah u zimu. Sankanje niz ulicu koju nikada nisu posipali solju; tek poneko bi pred kuću bacio pepeo iz peći, tu su se sanke zaustavljale. Krupni, otečeni oblaci koji donose sneg i ledeni vetar. Crtanje antropomorfizovanih predstava zime sa plavom kosom i naduvanim obrazima iz kojih bije studen. Kratki, beskrajno kratki dani. Završavaju se prvim prepoznatim osećajem teskobe, ni sada ne mogu da verujem da je došao tako rano i posekao me tako jasno. Pred kuhinjskim prozorom, uz domaću proju, pogledav prema susednom dvorištu, odjednom taj šapat koji, čujem ga, govori da je sve to prolazno, da sve lako nestane, razveje se, otopi, da je sve besmisleno i baš se ni zbog čeg ne vredi ovde zadržavati. I srce mi lupa, tresem glavom kao pas kada pokušava da se oslobodi vode iz uha, osvrćem se i vidim mamu, sestru, Žici. Znam da me je mama razumela. Tada je bio dovoljan zagrljaj i taj baršunasti mrak u koji se sve utapa, sklonio bi se u stranu. Vrebao me je iz prikrajka ali više ga ne bih primećivala.

                                           

U zimu mi nije smetala samoća, osećala bih se sjedinjenom sa svetom, sa beskrajnom belom tišinom koja je krive i prljave ulice, oguljene, ruševne kuće i golo drveće činila blistavim i dostojanstvenim. Nema lepše stvari na svetu od snega, od beskonačnosti jedinstvenih – nikad ponovljene sheme! – pahulja. Puštala sam ih da mi padaju na rukavice i gledala hoću li naći dve iste. Moja potraga za detelinom sa četiri lista, za sećom, ili pre – iskušavanje uma. Sneg, mokar i težak poput olova, ili rastresit poput sitnog šećera kojim su posuti kolači. Ne postoji ništa toliko blistavo kao sneg, koji se, u sumrak, gde-gde iskri, kao da varniči jasnim belim sjajem. Oponašaju ga ukrasi sa jelki, zato mi je sav taj novogodišnji kič neodoljiv. Svet u kojem sjaja i nade nikada nije previše. Svet koji umire za noć, dabi se rodio nov, mlad, bez ljušture ružnoće, grubosti i teških uspomena prethodne godine.

Vreme svinjokolja, smrti, pijanstava i dobre domaće hrane, veselja, želja za promenom, zakletvi. Vreme lepljivih mirisa koje smenjuje vreme posta. Vreme bezrazložne veselosti, igranja na groblju, smaka sveta, jer niko sa pouzdanjem ne može da zna da će i sutra da svane dan...noć deluje beskonačno. Vreme bajki, neobičnih bića i čuda. Bezvremeno vreme, u svemu nedefinisano, nesvakidašnje i dvosmisleno.

Mama mi je pričala o sankama koje vuku konji; velikim sankama koje vuku veliki konji, okićeni, ljudima pokrivenim ćebadima, praporcima koji kristalno zvone i snegom koji pršti pod kopitima. Mame više nema. Ponekad mislim da bih tako mogla da umrem: sitna, nevidljiva starica u kojoj je gotovo samo duša ostala, okružena slikama svoje dece, potomaka, u tim velikim, veselim, bučnim sankama, iznad mene samo vedro nebo izbodeno zvezdama, putujem, pomirena sa prošlošću, ostavljajući nešto lepo i vredno za sobom. Putujem kod nje, kod mame, gde god ona bila.

Mor ve Ötesi: Kış Geliyor - Zima dolazi. 

Stid

Stid.

           Od trenutka kada svetlost dopuzi ispod kapaka pa do trenutka kada utrne, dan, kao i život, ispunjen je stidom, i kajanjem zbog učinjenog ili onog što je propušteno da se učini. Na osećaju stida temelje se religije i moralni aksiomi. Na odsustvu stida gradi se moderni svet, koji sav vrca od samopouzdanja, ekstrovertiranosti, neosetljive iskrenosti i površne veselosti.

            Prosula sam vodu, stid me je što sam prosula vodu i isprskala njen novi kaput, stid me je umornih, neveštih ruku koje svako malo nešto ispuste, polome, pokvare. Stid me je ljutnje zbog toga, stid me je neumerenosti reakcije. Stid me je što je ugasila svetlo dok sam razgovarala sa tim čovekom, stid me je što ništa nisam rekla. Stid me je što se ponekad previse zapričam, stid me je te šarene suknje, uvek probušenih čarapa, jeftinih klompi, što kosu nisam oprala pre dvnaest sati nego pre dvadeset četiri (sada bi mirisala i bila nematerijalna, vazdušasta, da!) sata. Stid me je što nisam izašla iza pulta da se rukujem sa njim, stid me je što je uopšte došao jer on je profesor Univerziteta a ja sam ... iako je bio prijatan.

            Kao što me je stid kad se spotaknem, kad mi se rukav zakači za kvaku, kad svi uđu u autobus a meni se vrata zatvore pred nosem, kao uostalom i tog nosa, kao uostalom i toga kuda putujem i gde se vraćam. Što mi nedostaje novac, što mi treba novac. Što je shvatio da hoću, što sam se glupo...Što gubim smirenost sa decom. Što ne umem da mu podebljam tanko, jedva vidljivo samopoštovanje. Što nisam naučila da vozim jer me je debelo posramio jedan događaj sa tim “Trabantom”. Što sam pila kad smo počeli da živimo zajedno, što sam znala, i sada znam, zašto je tako. Što sam jauknula u porodilištu, što su mi dali taj sedativ pa nisam držala  uplašenu životinju na povocu. Što je ušivanje trajalo dugo i što sam drhtala od bola i studeni. Kada hoću da se predstavim boljom nego što jesam. Stid me je. Kada me sasvim dobro procene i odustanu od mene. Kad se smejem jer ne znam šta da kažem. Kad se povučem, zatvorim u sebe. I kad ostanem, raskriljena, otvorena za ranjavanje, isto tako. Što su otišli i ništa nisu rekli. Studija, tolikih godina studija sa kojima sada ne znam šta bih. Što nisam pokušala da razgovaram sa njim, a četiri godine smo čekali autobus na istoj stanici. One jedinice iz sociologije, i one borbe sa istorijom. Što nisam rekla da je to, za 501 farmerke, bez veze. Što sam je slušala i pokušavala da joj budem nalik, prigrlivši njene predrasude. Što ne umem da se obuzdam. Što sam zaboravljala torbu kad krenem u školu, što sam zaboravila da vratim knjigu. Što sam jedanaestogodišnjacima objašnjavala da nije lepo kinjiti drugu decu. Što sam mislila da sam odrasla, a bila sam starica sa krabuljom deteta.

           Stid me je slabosti i nemoći mog tela, stid me je neadekvatnosti, nesposobnosti, mogućnosti da pogrešim, zapravo, sasvim velike izvesnosti da ću da pogrešim. Stid me je odsustva kontrole. Stid me je straha, suza i potrebe za podrškom. Stid me je što sam čovek.