Na strani biljne hrane su čistota,
eteričnost, asketizam, aseksualnost (uglavnom), etičnost, empatija, duhovnost.
Na strani mesne hrane su potencija, agresivnost, pragmatičnost, probojnost,
kompetititivnost, snaga. Ne uvodim opoziciju feminitet/maskulinitet, mislim da
nije plodotvorna, mada ju je moguće naslutiti.
Potreba da se ishrana uredi i zasnuje na
određenom sistemu shvatanja i stavova ljudska je, i zato ni jedan koncept
ishrane nije sasvim prirodan. Čak i raw vegani – sirovaši – obrađuju hranu u
nekom vidu, makar u tom smislu da je samelju, isuše na niskoj temperaturi,
pomešaju ili lepo aranžiraju, tako da bude takva, kakva se ne može naći u
prirodi. Suprotstavljanje Prirode - Kulturi, to jest ljudskoj intervenciji,
očekivano je i sveprisutno mada je ponekad teško razmrsivo i ne uvek dosledno.
Čak i kada se insistira na hrani u što izvornijem obliku, ima nečeg u njenom
devičanstvu, u njenoj sirovosti, što je za ljude, pogotovo ljude zapadne
civilizacije, odbojno do neupotrebljivosti.
Ne mogu da zanemarim uticaj religije u
tome što je prirodna hrana istovremeno hrana niskog „potencijala putenosti“,
mada mislim da se ona samim svojim osobinama (pacifističkim načinom dolaženja
do nje, niskom kalorijskom vrednošću i tegobnim radom i čekanjem da bi se do
nje stiglo) nametala takvom konceptu. Hiljadugodišnji saživot te dve koncepcije – religijske i praktične ,
neraskidivo ih je povezao, pa tako i danas, od etičkih vegana, budista,
hinduista, posta ortodoksnih ili potrebe za čišćenjem, isceljenjem i
ozdravljenjem, ishrana biljnom hranom nije bez duhovne komponente, tj,
podrazumeva nešto više od pukog zadovoljenja prirodne potrebe. To je,
paradoksalno, smešta na stranu Kulture, dočim se upotreba hrane životinjskog
porekla, svojom utilitarnošću i isplativošću (mnogo sitosti sa malo angažmana i
vremena provedenog u traženju hrane i jedenju), dakle time što lako i brzo
zadovoljava nagon, smešta na stranu Prirode.
Međutim, predominantna ili apsolutna
upotreba biljne hrane često podrazumeva i jedan koncept vezanosti za zemlju, ne
u smislu pripadnosti ili kakvog htonskog kulta: naprotiv, ovde dominira ideja
plodnosti, rađanja, energije, prevashodno
sunčeve energije. „Sun gazing“ je
neka vrsta pseudonaučnog solarnog kulta koji u svojoj dobro sjedinjenoj miksturi
činjenica i verovanja ume da bude veoma uverljiv. On u dobroj meri podrazumeva
korišćenje Sunca iz „druge ruke“ – kroz uspostavljanje neposrednog kontakta sa
tlom i ishranu biljkama, koje su upotrebile tu energiju. Ideja je da se
snabdemo što čistijom sunčevom energijom: biljke su niža instanca, energija je
malo „zaprljana“, a životinje, koje se tim biljkama hrane, još više je
onečišćuju pa je to hrana trećeg reda, gotovo neupotrebljiva. Opet imamo ideju
čistote: čistota je potpuno
nematerijalna. Materijalni svet je prljav: čistota je bliska Prirodi i
što joj je bliža, to je autentičnija. Približavanje čoveku je skrnavi.
Mada ovakvi pristupi ishrani u osnovi
zagovaraju asketizam, oni nisu u celosti takvi i u njima ima
relaksiranosti, hedonizma, dobrohotnog odnosa prema ljudima i životu,
optimizma, kreativnosti i zaigranosti. Meni lično privlačne su slike gologuze
musave dece koja se igraju na travi, bosonogih devojaka u šarenim suknjama,
šetnji obalama, šumom, rukotvorina, putnih ranaca, rasečenih teških lubenica,
pletenih korpi punih krivih i kvrgavih šargarepa, rumenog paradajza, plavookih
šljiva, ljudi koji dremaju na jutarnjem suncu. Te slike i jesu opozicija
užurbanom životu, sivim betonskim svitanjima u gradovima, tartanom zastrvenim igralištima i čistoj dečici u skupo plaćenoj,
brendiranoj garderobi. Za život sa prirodom koji svakako jeste, mora biti
tegoban, a nama izgleda kao neprekidno neumiveno kampovanje, potrebno je imati
hrabrosti. On podrazumeva poštovanje i zahvalnost prirodi i njenim darovima,
bez obzira na to u čemu i gde se vidi njeno poreklo, ili njen tvorac.
Ishrana životinjskom hranom podrazumeva
pragmatično poštovanje hijerarhije u lancu ishrane. Manje osvešćeni će sa
zadovoljstvom konstatovati da čovek jede svinju, da je to od Boga dato i ne
može biti preokrenuto ( pa nam ni Evropska unija ne može ogaditi kavurmu i
švarglu). Drugi će tražiti opravdanje u obliku čovkovog tela, zuba, digestvnog
sistema, iskoristivosti i isplativosti ishrane mesom. Opravdanje se traži u
razumu: racionalno je biti stočar, racionalno je pojesti komad mesa i biti sit
satima; da bi se meso pripremilo tako da bude upotrebljivo za ljude, potrebna
je vatra: ergo, samo se inteligentno biće, čovek na visokom stupnju evolutivne
lestvice, može uspešno opskrbiti hranom životinjskog porekla. Ako ni to nije
dovoljno, uvek se može potegnuti biblijska priča o Kainu i Avelju: i Bogu je
miliji proteinski obrok. To je najviša instanca, čije preference i pravila
imaju snagu aksioma.
U ovom svetlu lako je razumeti zašto se
život antropomorfizvanih kućnih ljubimaca, kojima se mešamo u slobodu,
teritoriju, ishranu, reproduktivna prava i na koncu smrt, smatra za žalosnu,
grotesknu karikaturu njihove autentične prirode. Plemenitije, onda, izgleda život
psa koji je rođen i pokušava da preživi na ulici, pa i svinje, kokoške ili
krave, čija je jedina svrha da služi za ishranu čoveku, neposredno ili kroz
svoje „proizvode“. Iz ove perspektive
borba za opstanak, mada ne deluje uvek pravedno, ima opravdanje u nužnosti
hijerarhije. Najjači preživljavaju, pa to u izvesnom smislu znači i da su neke
vrste stvorene da bi bile podložne.
Sloboda podrazumeva ostvariti potencijale koristeći svoje mesto u
hijerarhiji: do one tačke koja je već određena nekom „višom silom“: a ova,
opet, može biti Priroda, neki božanski entitet: ili sama Kultura:
mesto koje je čovek izborio svojim radom i svojom inteligencijom.
Koji će nam sistem mišljenja biti
bliži zavisi od naših karakternih crta, autritarnosti ili demokratičnosti,
koliko i od čulnih kvržica na jeziku. Od ovih drugih više, verujem, ako jedemo
neosvešćeno. Ako se trudimo da hranu NE jedemo samo „da bi živeli!“ kako deca
lepo preseku na časovima biologije, hrana je ljudska i kulturna tekovina, kako
god i kakvu god da je koristimo.
Objasniti,
racionalizovati, potkrepiti činjenicama stavove u vezi sa ishranom, uklopiti ih
u sopstveni sistem verovanja i vrednosti – to je, zapravo, kuhinja ,
gotovljenje, transformisanje sirovog - u ljudsko.
Нема коментара:
Постави коментар