Praznik hedonizma. I beznađa

Supermarketi su puni papirnih džakčića sa ćumurom. Stružu se žice za roštilj. Kupuju se gomile krvavog mesišta na akciji . Šilje se močuge za ražanj. Košutnjak i Fruška gora će za malo dana da brekću pod ćebadima i prenosnim frižiderčićima izletnika.

1. maj, Međunarodni praznik rada.

U međuvremenu, podebeli praznični novinski dodaci lamentiraju nad zamrlom  sindikalnom aktivnošću, govore o herojima radničkih pobuna i pokreta, i s pravom. Na posletku, svi se sprdaju sa idejom praznika rada koji se proslavlja neradno, hedonističkim ladoležanjem kraj roštiljskih zgarišta.

Za ovih četrdesetak godina koliko sam na svetu, i za ono nekoliko domovina koje sam promenila ne pomerajući se s mesta, nešto i ne pamtim da se praznik rada, pučki, proslavljao mnogo drugačije. Razlika je u tome što  smo odlazili na Brač za Prvi maj. Ne pamtim da je bilo mitinga, sindikalaca na ulicama – možda je bilo tribina, skupova i akademija. Ali je taj radnik, temelj društva, stvaralac sadašnjosti i budućnosti, uživao u dovoljno sočnim i krupnim plodovima svog rada.

U međuvremenu,  radni čovek je  iskorišćen, opljačkan do gole kože, ponižen, poslat u rat protiv istih takvih radnih ljudi druge nacionalnosti i vere, iznova i iznova obmanjivan i upotrebljavan kao topovsko meso, sluga, marioneta, paravan, rob; bačen u živo blato iz kojeg se batrganjem ne može iščupati.

Uvek su najlakše žrtve bili oni najosetljiviji. Oni koji nemaju zaleđinu, oni koji ne mogu da se bore. Nije ni čudo što je prva odluka nove gradske vlasti smanjivanje novčane pomoći namenjene porodiljama - majka sa novorođenčetom u rukama teško da će izaći na ulice da iskali svoj gnev. Ud’rimo zato po radnicima sa najnižim zaradama, po prosveti, po medicinskim sestrama, po ljudima koji rade smrtno ozbiljne poslove u nemogućim uslovima. Naći će se već neko ko će reći da su oni ionako preplaćeni. Ignorišimo ropski rad u sivoj zoni, ti ljudi ionako nemaju kada da se bune. Čuvajmo naše zaposlenike i finansijere, od njih nam zavisi vlast.

Ako je išta opstalo i nabujalo u ovoj nesrećnoj zemlji, onda je to beznađe. Beznađe je najbolji saveznik nemoralne, lopovske, alave i sebične parazitske partijaštine, i u vlasti i na opoziciji. Gledali smo kako se sa razumevanjem tapšu po ramenima dok se smenjuju i obrću obrazine naopako. Svaka borba protiv zmajeva završila se pretvaranjem tobožnjeg zmajeubice u novog, još bestijalniijeg zmaja, a uostalom i stari zmaj bi se brzo pridigao, neozleđen. Alavost i beskrupuloznost vođa otpora pokazala se neizmerljivom. Svaka pobuna ispostavila se kao besmislena, mada odlično orkestrirana i dirigovana, ko zna sve otkud i na čiju sve korist.

Povukli smo se u svoje pećine, umorni, ozleđeni, krvavi, a memljivi zidovi su odjekivali – svi su isti, svi su krivi, ovi su još gori, niko se ne buni, niko ne izlazi na ulice, Srbija ih je pustila, vi ste ih pustili, letargični ste, sedite i kuckate, pljujete u svoje monitorčiće, jedete i serete umesto da protestujete. Zato ni mi nećemo da se bunimo. Tražićemo svoju sreću na drugom mestu – negde daleko od ove zlosrećne crne tačke na kugli zemaljskoj, ili, možda, negde u svom intimnom kutku ispunjenom muzikom, prirodom, literaturom. I to je u redu, sasvim. Možda su revolucionari zaista zaslepljeni, naivni idealisti.

To je u redu. Ali nije u redu kada se sreća gradi preko tuđih leđa, na tuđoj nesreći. Kada kompetitivnost hipertrofira u surovost i gaženje preko leševa. Kada se težnja da se bude srećan degeneriše u sirovo, bezdušno, prazno koristoljublje. Kada se sreća meri onim što ne bismo mogli da steknemo da to nismo uskratili nekom drugom.

Tako su nas pobedili, porazili. Pretvorili su nas u ostrvljene, izgladnele krvoloke poput sebe samih. Oduzeli su nam i zgazili dostojanstvo, osećaj za pravdu, saosećanje, prijateljstvo, solidarnost i ljudskost; i to su učinili najgori među nama; i tako su nam oduzeli sve.

Umorni izletnici grabiće ta tri-četiri slobodna dana, da malo, makar malo, zaborave jednoliko sivilo svakodnevice, za blagoutrobijem po nevinom zelenilu – jer sve drugo je ionako nemoguće, neizvodljivo, naivno, besmisleno. Verovatno i jeste. Pa ipak, kada bismo zalupali tim ražnjevima po nečijim vratima? Koliko da ih podsetimo – da nas ima, da beznađe može dugo da tinja pre nego što se rasplamsa u gnevni oganj. Da plamen, koji  niko ne kontroliše i niko ne može da zaustavi, može da potkači njih i njihovu imovinu. Da se mogu naći na putu nekome kome su oduzeli sve i kome više ništa nije važno.

Da se boje beznađa.
Da strahom iznudimo odgovornost koju su izgubili kad su prestali da budu ljudi i postali političari.

(foto:

www.alexanderwild.com

Three female morphological castes in the Florida harvester ant Pogonomyrmex badius: queen (left), major worker (top), and minor worker (bottom). Archbold Biological Station, Florida, USA)

Ti si devojčica

          Dolaziš na svet isto kao i svi - prekrivena sirastim mazom i krvlju, uz vrisak i mahnito batrganje udovima. Beba. Mila, topla, nežna, rumena beba, i ispod pelenica nosiš obeležje pola. Ti si devojčica. I zato što si devojčica, nikad nećeš biti dovoljno dobra.

          Stavljaće ti šnalice i zatezati gumice na to malo paperjaste kose čim bude dovoljno dugačka. Bušiće ti uši, oblačiće te u neudobnu odeću „damice“, onu seksualizovanu umanjenu odeću za odrasle žene. Vodiće računa o povoju – zbog kukova; ti si devojčica. Treba da rodiš. Neće biti srećni ako se igraš u prašini, pesku, blatu – pesak može da ti uđe tamo i pokvari inkubatorsku budućnost; a ne valja ni da se prljaš, treba da budeš lepa. Pazi kako sediš. Ti si devojčica.

          Vodiće računa o tvojoj ishrani i pratiti svako zaobljavanje linija: ne smeš da se ugojiš. Kada malo porasteš, učiće te ženskim ezoteričnim znanjima: kako se prikrivaju bubuljice, kako se čupaju obrve, kako se bira brushalter, kako se stavlja maskara, blaš, ajlajner, šejder, bronzer, hajlajter. Kako se živi na listu salate i dva litra vode dnevno, jer thigh gap je must have. Depilacija, hidratacija, purifikacija. Menstruacija, još jedna od stvari o kojoj se u muškom društvu ćuti, iako će se naveliko zbijati šale sa PMS-om, a ti ćeš biti svedena na marionetu u rukama sopstvenih podivljalih hormona. Koliko je samo ozbiljnih nezadovoljstava, intimnih nesreća i razočarenja, pravednog besa i ljutnje zataškano PMS-om! Devojčica postaje  devojka. Zato više ne smeš da plačeš, jer će svet misliti da manipulišeš suzama.  Čitaćeš žensku literaturu koja prenosi ta, polutajna, znanja, kosmopolitene, ele, glorije, ane, une, žene, lepotu i zdravlja, sa posebnim osvrtom na lepotu. Tamo ćeš saznati da je tvoj najvažniji zadatak da privučeš muškarca, i učiće te kako da to postigneš. Pa ipak,  ne smeš da preteraš u izlaganju kože pogledima, inače će te silovati. I sama ćeš biti kriva. Ti si sad devojka. Treba da budeš pristojna, ali privlačna, izazovna i seksi - zna li iko gde je prava mera? ali ti si kriva ako ne znaš. Kad smo kod seksa, načućeš, možda, da u tom seksu možeš i ti da uživaš, ali će te uglavnom savetovati kako da izvodiš striptiz, kako da ga maziš, dražiš, ljubiš,  da se podmetneš, pušiš, gutaš, stenješ, daješ guzu, radi njegovog zadovoljstva. Kako da pristaneš i kad ne želiš i kako da odglumiš, mada to nije u redu; remeti njegovo samopouzdanje, ako sazna. Postaraj se da uvek misli da hoćeš.

           U međuvremenu uči i budi najbolja, budi dva puta bolja studentkinja i opet nećeš ostati na fakultetu jer ćeš se ti posvetiti porodici dok tvoje muške, manje kvalitetne kolege, budu pravile akademske karijere. O, i oni će takođe stvoriti porodice, o kojima će, međutim, brinuti njihove žene. Budi dva puta bolji stručnjak i opet će ti gledati u dupe a ne u biografiju. Nauči da koketiraš, to će ti valjati i za poslovni svet. Da mahneš repom, a da ne daš. Pozovi se opet na svete knjige za savet kako da se obučeš dovoljno a ne previše izazovno za posao. Moraš da radiš, ti si moderna žena. Moraš da trpiš poniženja, moraš da dokazuješ da nemaš decu i nemaš nameru da ih imaš u narednih pet godina. (Nećeš da imaš decu? Pa ti si žena, kako nećeš da imaš decu? Ona su svrha tvog postojanja!) Kad dobiješ posao, očekuj da će komentarisati sve, od tvog izgleda do tvoje stručnosti koju će dovoditi u pitanje zato što si žena (jebala se s profesorima i mogućim poslodavcima).“ Ženska pamet“. Ima obrazovanih ljudi koji i dalje veruju u srednjovekovna sranja da žena nema um i da nije sposobna za  otkrića, nove proboje u umetnosti i nauci.  Od rudara Mise do doktora nauka, mnogi veruju da je ženska pamet i ženska priroda nešto animalno, nepotpuno, instinktivno, nedovršeno. Ovi potonji od toga prave doktrine, ovi prvi lupaju šamare.

„U današnje vreme bez dve plate nikud“. Moraš da radiš, za porodicu, ne zbog sebe. Jer, naravno, udaćeš se. Ti si sad žena, šta je žena bez porodice? Kada nađeš „pravog“ moraš da budeš svesna da on nije savršen i da moraš da se podređuješ i vešto koriguješ njegove prohteve.  Nije on loš, nego ti nisi dovoljno mudra. Ti si žena, on treba da bude glava, ali ti treba da budeš vrat porodice. Ne smeš da se zapustiš, oklembesiš, ugojiš, ne smeš da budeš previše zahtevna. Ne sme da te vidi bolesnu, uplakanu, uplašenu, sa mrljom od menstrualne krvi, pocepanom čarapom, nedepilianu, kako sereš, povraćaš, pijanu, umornu, znojavu, smrdljivu, ljudsku.

         Rodićeš.  Reći će ti kako „nisi vrištala kad si se jebala“, „ako ne možeš da izdržiš bol pregledanja pod kontrakcijom, kako ćeš da rodiš?“ (to će ti reći lekar-muškarac koji nikad u životu neće osetiti kontrakciju materice), ćuti, lezi, nemoj da si razmažena, radi onako kako ti kažemo, porodi se kao planinka , zna se da sestre ne vole epiduralke, ustani odmah, nemoj da ustaneš, pašćeš u nesvest, doji, doji, doji, ti si sad jedna raširena, krvareća materica i jedna mlečna dojka, kako ćeš kod kuće, kako ćeš bez pomoći (koje pomoći?), kako ćeš da sediš dok ne ispadnu konci, pomiri se da nećeš mirno spavati do njihovog punoletstva.

Materinstvo će biti tvoj posao i ti ćeš biti kriva ako deca ne budu sasvim ispravna. Rodi sina, da nasledi lozu, rodi kćerku, ko će da te „gleda“, kao što ćeš ti, do malo vremena, gledati svoje roditelje?
         Vrati se u formu mesec dana posle porođaja, najdalje. Daj mu čim prestane krvarenje. Daj, daj, daj, daj...smej se. Dokle više ta depresija? Da ti dam prijateljski savet, zato što te volim. Moraš da se trgneš. Moraš da se trudiš. Moraš da budeš mudrija. Moraš da prestaneš da plačeš. Moraš da želiš manje. Moraš da se žrtvuješ. Moraš da pristaneš, takva je igra. Moraš da budeš mudrija od svih njih, ali da oni to ne znaju. Zbog dece. Zbog muža, zbog braka, zbog kuće. Zbog dece. Dece. Smej se, smej se, smej se. Ti si devojčica, niko ne voli namrgođene  devojčice. Moraš da se menjaš, popravljaš stalno, prilagođavaš, menjaš oblik kao voda – jer nikad nećeš biti dovoljno dobra, a od tebe, takve, očekuje se da nosiš svet na svojim leđima. Mi, tvoji prijatelji, ljubavnici, saradnici, muževi, tvoja deca, tvoji roditelji, drugarice, poznanici...ako ne uspemo da te popravimo, napustićemo te.

Da imam devojčicu, slavila bih savršenu simetriju njenih XX polnih hromozoma.
Da sam blagoslovena devojčicom, govorila bih joj da je čovek. Čovek, kompletan i jedinstven u svojoj ljudskoj nesavršenosti.



(ilustracija preuzeta sa: http://www.curtisbracher.info/teach/drawing-one-foundations/)