(Ne)podnošljiva dužina gubera

Na stanici "devedesetpetice" u Japanskoj, ili Evropskoj ulici (sve je u blokovima multiplicirano, nelogično ili neprepoznatljivo), sedi ispod "pečurke", nadstrešnice od pleksiglasa. Sedi raširenih nogu, među njima drži oveću "krmaču", kinesku torbu od utkanog najlona. Ošišana je sasvim kratko, rukom lokalnog muškog brice koji penzionerima pravi frizure za stopedeset dinara, ali su frizure, razume se, sasvim ograničene varijabilnosti ('ladna trajna nije uključena). Na sebi ima ljubičastu pamučnu majicu sa širim okovratnikom i šarene široke pantalone, koje se na pijaci mogu kupiti za sitan novac. Nose ih obično mlađe devojke kojima čvrste stražnjice u tangama indikativno drhture ispod loše sintetike - a nekad i starije žene, u kojem su slučaju sračunate prosto na komociju.

Ceo njen izgled odiše takvom komocijom. Izgleda čisto, nikako zapušteno, obučena je sa izvesnom brigom, ljubičasta boja majice ponavlja se na pantalonama; ali očigledno je da se više ne trudi da ostavi utisak. Na tankim, od godina izduženim ušnim resicima lelujaju zlatne naušnice, udenute tu možda dok je još bila devojčica; ili su za svadbu dobijene. Bacam pogled na šake - dlanovi su krupni, očekivano, a zglobovi su odavno premašili obim žućkaste burme. Verovatno ima unuke kojima u "krmači" nosi sarmice od zelja i tek skuvan pekmez od kajsija. Verovatno je brak podrazumevan kao i ta burma, srastao uz njeno tkivo; nikad joj ne bi ni palo na pamet da razmišlja je li u braku srećna i je li ta zajednica ispunila njena očekivanja.

U "devedesetpetici" seda ispred mene, uzdahne, pa iz torbe izvuče "Pingu". Jede polako, sa uživanjem, a zatim, šuškajući svilenim hartijicama i kesama, vadi papirnu maramicu i briše usne. Iz torbe izranja flaša, pšššššš kompresija je dobila odušak, i ona ispija gutljaj - dva koka-kole, pa i nju vraća u torbu.

Ona izgleda sasvim zadovoljno.

Život je kakav treba da bude. Uostalom, našto se pitati o njegovoj svrsi ili tome da li smo dorasli da ostavimo neki neki trag? Život prosto jeste: on je u unucima, u burmi sa kojom će biti sahranjena, u njenom Milomiru, Dragoljubu ili Živku koji je kod kuće čeka da zagreje boraniju sa junećim rebrima dok se u njoj ne rastope dukati masti. Život je u Zadušnicama, za koje se sprema, u očekivanom, iscrtanom putu na kojem, tu i tamo, kao u maratonu, čekaju stolovi sa čašama koka-kole, čokoladicama...i ponekom svadbom (za koju će se ipak staviti 'ladna trajna, možda čak i karmin), ponekom siktavom optužbom na račun snaje, ponekom ogovaračkom seansom sa susetkama, ponekom nju ejdž mobom, kada se ispred zgrade podlože improvizovane lomače za džakove leskovačke paprike.

Pošto je ponovo obrisala usne, otvorila je "Svet" ili "Skandal". Čita o tome kako su poginula braća Šemse Suljaković. Dabome: Šemsa, koja me je u svoje doba uverila da srljamo u grotesku i trivijalnost novog doba, da ne pobeđujemo svoje očeve nego se u njih, i gore od njih, pretvaramo. Šemsa je danas klasik, vedeta, dama, gracija, legenda.
A da je novo doba odavno nastupilo, svedoče i slike silikonskih usana i zadnjica u neprekidnom poretku razgolićenih starleta, presečene obećanjem izvesnog Vuka Moba kako će Radu (Manojlović, za nju sam čula) osvojiti od nekog Enesa ili Harisa. A žene, žene su još uvek svojina koja se osvaja, poseduje ili gubi. Trofeji, nakit, teritorije.
            Možda je i ona nekada ličila na Radu, sa kosom do dupeta i zamamnim osmehom. A onda ju je osvojio Milomir, Dragoljub ili Živko i došla su deca, fabričke trake šerpi, opeglanog veša i opranih zavesa, usisivači "Sloboda" - Čačak i mali kućni aparati. kombinovani šporeti i kombinovani frižideri, i telo se razgazilo, i život se razgazio tako da bude očekivan, udoban kao iznošena ljubičasta majica. U svemu tome ima izvesnog zadovoljstva, neopterećenog borama, potrebom da se broje kalorije ili ide na pilates i jogu, da se nosi dobra garderoba koja dobro i košta, da se nokti lakiraju a kosa boji u diskretnu pepeljasto smeđu ili bakarnu nijansu. Život prosto jeste: u čitanju tuđeg, nepotrebnog, tragikomičnog batrganja da se uščuva i potraje. Dolazi prvo doba starosti i žena više nije ženka, žena je hermafrodit, staramajka, karijatida koja nosi krov doma. I u tome je sva mudrost, to je sve postignuće. Živi se bez pitanja, biva se po inerciji, čak sa izvesnim slastima - kroz ledeni "Pingu" i šarenu dramatiku trač časopisa. Nema više očekivanja, nema trke.

A evo mene, na sedištu iza nje. Mene, koja se, kao i mnoge moje sapatnice, još preispitujem, pa čak usuđujem da se nadam; dovodim u pitanje, sumnjam i pokušavam da se džilitnem iz izvesnosti svakodnevice. Mislim da tamo, iza redova složenog dečjeg veša, hrono kolača, sirovog paradajza, kućne depilacije, domaćih zadataka, okrpljenih čarapa, na brzinu smandrljanih ručkova, pokvarenih slavina, tona i tona espapa donetog iz "Maksija", "otvorenih vrata"...i zatvorenih vrata... da tamo mora biti još smislenih razgovora, još naklonosti, još poštovanja, još - oh, još! - orgazama, samo je korisnik, kako reče moja divna Jelena - korisnik, to jest ja,  možda je nedostojan. A korisnik s druge strane je možda nedostižan.

Postoji cena sigurnosti razvučenih majica, nepočupanih nausnica i ćutnje u laganoj mrzovolji. Neko je od takvog materijala sazdan da može spokojno da tinja godinama, razvijajući topao miris smole i mumifikacije. A neko se usmrdi kao zapaljena guma, kao vinčanska deponija, pa okadi i sebe i druge i mora da trči, kao bez duše, sve dalje, dalje i dalje dok, u nastojanju da pobegne od sopstvene tihe smrti od gušenja, ne razgori sve što poseduje - pre no što se sasvim ugasi.

I sad ga ti poklapaj teglom, sačuvati ga ne možeš.

foto: http://mondo.rs/a788327/Info/Drustvo/Vozac-oterao-sve-putnike-zbog-psa-u-autobusu.html