Bezdušje

 

„Nacionalizam je tema do 300 evra prihoda mesečno. Njima se servira ta priča. Kad plata pređe 500 evra, onda počinje razgovor o garderobi i kafićima. Kad pređe hiljadu, onda je top tema zdrava hrana, letovanja i zimovanja, a kad se popne na više od tri hiljade, onda prestaje svako palamuđenje. Ljudi onda pričaju o vremenskoj prognozi i ljubavi.“[1]

Evo nove viralne mudrosti praćene gromoglasnim aplauzom. Ako izuzmemo očiglednu populističku nameru da se kaže ono što većina misli, ukrštenu inače sa elitizmom koji provejava kroz ostatak tog istog intervjua, ono što u njoj naviše bode oči je njena uskogrudost.

To je, naime, ono što bismo voleli da je istina – da bismo, kada bi nas nešto odjedanput obradovalo zlatno tele, odjedanput postali bolji ljudi. Za sva zla na ovom tlu krivi su najsiromašniji slojevi, nekakav hipotetički lumpen kome je najlakše baciti krvavu kosku, a ne srednji sloj zagrejan za površnosti poput šminke i odeće, ili elita koja kontemplira isključivo o ljubavi. Ima istine u tome da je ljudima lakše ako im se za njihovu nesreću  pokaže tobožnji krivac, ali, nažalost, naše mržnje i kuvanje sukoba počeli su još davno, dok je pas imao za šta da nas ujede. I nije svaki mozak bio golo testo kome tek tako možeš uvaliti kvasac nacionalizma ili kakvu drugu nesreću.

Žalosno je što se objašnjenje za svaku pojavu društvenog, pa i duhovnog reda, traži u teškom siromaštvu.

Ljudi se bore za golu egzistenciju – čućete na svakom koraku – i zato nemaju vremena, snage ni volje da se bave istinom, pravdom, čašću, kulturom, solidarnošću, ljubavlju i ostalim anahronizmima.

Ne znam kako očekujemo da te i takve ljude novac, odjedanput, učini blaženim i ćudorednim? Ne, miris novca samo može učiniti da se dodatno ostrve: baš zato što im se tuvi u glavu da će on rešiti sve probleme. Stoji da je „baza“ važna i da gladno srce kudelju ne prede, ali zaboravlja se da vrlina ne košta ništa. Čast, poštenje, pravednost, solidarnost, nežnost, ljubav, razumevanje, toplina, junaštvo, saradnja – potpuno su besplatni. Mi smo olako zaboravili mitskog časnog siromaha koji je tako često predmet pohvale u narodnoj, pa i umetničkoj književnosti, i namesto njega nametnuta nam je ideja o koristoljubivom, lukavom čoveku kojem je važna samo njegova sopstvena zadnjica. Zato što  trubimo o tome da je samo pun stomak bezglutenskog hleba i brendiran gunj na leđima važan, zato nam se deca beče na epsku književnost u čitankama, ili bajke u kojima siromah deli poslednju koru sa stola sa namernikom.

Uzgred, postoje psihološka istraživanja koja dokazuju da uporedo sa bogaćenjem opada sposobnost uživljavanja u tuđu situaciju, jedna opšta sposobnost za empatiju[2] što je narodna mudrost već primetila poslovicom: „Sit gladnom ne veruje“.

Kada bogatstvo postane merilo, gubi se osećaj za stvarne ljudske vrednosti. Kada se bogataško bezdušje projektuje u svest osiromašenog i očajnog sveta, tu već postoji „mindset“ bilo za krvoproliće, bilo za posmatračku apatiju. A ne znam šta je od ta dva zla veće.

Preostaje nam da „plaknemo“ dušu. Intimno, ne na nivou stada. Pesmama, mitovima, bajkama, književnošću, druženju sa životinjama i prirodom, pokušajima da se razume drugost, svakojaka drugost, obrazovanjem koje umanjuje strah, nesebičnom ljubavlju, nekoristoljubivim prijateljstvom, udruživanjem, pomaganjem, razmišljanjem i sličnim tricama i kučinama. To može i sa trista evra.

Gladno srce možda jede velike teme, ali važno je odakle one izviru.

---

[1] http://www.newsweek.rs/kultura/65287-rambo-amadeus-opet-se-pumpa-nacionalizam-i-insistira-na-podelama.html
[2] Više o ovoj temi: https://mindreadingsblog.wordpress.com/2013/03/07/psihologija-bogatih-kako-status-ubija-empatiju/

18.12.2015

Змија

Није, ипак, о змијама. О људима је реч.

- 'Е л' знаш ти причу о Адаму и Еви?

- Бљак.

- Јес', само ти је то фалило.

- Зар није то опасно? Имаш децу, тргни се мало!

- Ниси могла неку куцу, мацу, нешто леееепо, што можеш да мазииш, него то љигаво чудо?

- Увек ти мораш да си мимо света.

- Фуууј.

- Све, све, само змијурине никад.

- Ако то чудо узмеш, ја ти, вала, више у кућу нећу доћи.

- Па шта ће ти то?

- Шта то једе?

- А ако ти побегне? Знаш ли да су налазили одбегле змије по граду?

- Јеси ли ти сигурна да је то безбедно?

- А неће да те придави кад порасте?

- И добро, шта ће ти то, мајке ти?

- Опет ти умишљаш.

- И смеш то да унесеш у кућу?

- Одрасти већ једном.

   

значајно одмахивање главом

- То, само у виду ташне или ципела.

- Много си ми ти паметна.

- Ја не знам. Ево, ја не знам.

- А то због дечка, је л'? А кад те шутне дечко, змију ћеш у WC шољу, па да повучеш воду за њом.

- Јеси ли размислила о томе?

- Свашта.

- И шта ћеш кад ти се смучи?

- Мислим да не знаш у шта се упушташ.

- Ти ради како ти мислиш, ти најбоље знаш, али ја да ти кажем, то ти је велика глупост.

Постоји танана нијанса између потребе да се изнесе став, да се неко посаветује - и потребе да се некоме памет осоли а живот уреди према нашем нахођењу.

Све неуобичајено и несвакидашње, може бити узрок подозрењу, узмицању и страху. То је сасвим људски, и сасвим разумљиво. Али људи воле себи да узму демијуршке послове у шаке, па и да сматрају својом дужношћу да оправе наопаке. Ко си ти да се разликујеш, или још горе, ко си ти да дозволиш да се види да си различит?

Ideologije za ovde i za poneti

Povoljno prodajemo odlično odnegovane, dobro uhranjene ideologije! Može na komad ili na kilo. Imamo ih u svim bojama, oblicima i intenzitetima.

Preporučujemo naš oprobani, takozvani tradicionalni komplet. Zbog predstojećeg “Prajda“ i prisustva azilanata, dajemo sezonski popust. Ovaj komplet sastoji se od patriotizma ili nacionalizma (po želji), konzervativizma, i delimičnog poznavanja tradicije. Uz doplatu, može se dobiti i intelektualizovana verzija, sa solidnim selektivnim poznavanjem pseudoistorije (uz koju se, na poklon, dobija Srbi, narod najstariji Olge Luković Pjanović i sabrana dela Jovana Deretića, onog drugog). Može se takođe pazariti ksenofobija, homofobija, mizoginija, antifeminizam, sklonost ka autoritarnom vaspitanju dece (uz ovo potonje, na poklon se dobija zbirka kolumni Zorana Milivojevića, objavljenih u “Politici“, ukoričenih). Za korisnike istančanog ukusa, preporučujemo rasizam, sklonost teorijama zavere, antisemitizam, kratak kurs prepoznavanja prstiju stranih obaveštajnih agencija, tajnih društava, i moćnih i bogatih pojedinaca. Antiglobalizacija, strah od genetski modifikovane hrane ili vakcina mogu se dobiti kao posebni asesoari.

Komplet uverenja, sa dodacima ili bez njih, može se uspešno koristiti u kafanama, na javnim skupovima, internet raspravama, rođendanima, slavama, krštenjima, i u ostalim prigodnim svečanostima. U slučaju da rasprava čiji ste učesnik dobije neželjeni smer, možemo hitno dostaviti argumente i etikete. Preporučujemo: “pokvareni Zapad“, “porodica kao osnovna ćelija društva“, “nedojebana feministkinja“, “Cigani, pardon, Romi imaju veća prava od mene“, “jednoumlje“, “rušenje tradicionalnih vrednosti“, “moralno posrnuće“, “puši kurac, budalo, jebo vas Obama i Hašim Tači“.

Naš drugi komplet, takozvani proevropski, takođe je vrlo tražen. Sastoji se od evropskog puta i liberalnog kapitalizma koji nema alternativu. Srebroljublje i procena ljudi na osnovu koristi od njih sačinjavaju bazu; uz nju vrlo lepo pristaju izgaranje na poslu, železna disciplina, vera u nepogrešivost pravnog poretka, japi-imidž, porez na dlake sa dupeta i uniformisan izgled vodokotlića. Rusofobija i islamofobija mogu se dokupiti po želji. Mada ga nismo predvideli uz ovaj komplet, rasizam je u poslednje vreme vrlo tražen, pa odobravamo zamenu, u slučaju da ste greškom kupili “jednakost“. Poklanjamo vam takođe tvitove Nebojše Krstića i govore premijera Vučića u elektronskom izdanju. Od detalja, za sada, nudimo plastične “evropske vrednosti“, i nešto snobizma.

Komplet “ljudska prava“ je unekoliko modifikovana verzija prethodnog. On podrazumeva modne detalje, poput bučnih naočara, pirsinga i promocije pojedinih društvenih grupa, iz ličnog interesovanja ili koristoljublja. Logo “hipster“ možemo našiti po želji. Ateizam, vera u ljudski razum, evoluciju i prirodnu selekciju neizostavni su deo ovog sistema (uz njih poklanjamo Darvinovo Poreklo vrsta i Bibliju, ali voditi računa da se sve u njoj napisano shvati doslovno, i koristi samo da se dokaže kako su vernici maloumni). Neophodno je odabrati levi ili liberalni znak na reveru, da ne bi dolazilo do zabune (“ljudska prava“ veoma su varijabilna). Preporučujemo studije na Filozofskom fakuletu ili volontiranje u nekoj od nevladinih organizacija, ukoliko se odlučite za naprednu, intelektualizovanu verziju (uz koju poklanjamo Konstantinovićevu Filozofiju palanke).

Rado ga troši mlađa populacija, na okruglim stolovima, panelima, javnim diskusijama i pablik iventima. Nudimo vam nekoliko popularnih fraza, kako biste mogli bez stida da učestvujete u ovakvim događajima: “privilegija“, “diskriminatorni“,“seksizam“, “strukturalni“, “simulakrum“, “diskurs“, “postfeministički“, “rodni identiteti“, “homofob“, “mansplaining“, “puši kurac, budalo primitivna“.

Nudimo vam, po povoljnoj ceni, i licemerje u rinfuzi – nije zgoreg imati ga uvek pri sebi, u slučaju da nabasate na siromaha, prosjaka, muslimana, mnogočlanu porodicu, ili nekog sličnog nevoljnika.

Po potrebi prodajemo asteničnu figuru, “fat shaming“, jogu, veze sa modnom industrijom, ili pak “anti-fat shaming – body positive movement“, i slične značke junačke.

U našoj sitničarnici možete kupiti i druge, rasparene ideje, kao što su “salonski levičar“, “nadrkani militantni levičar“, “besna lezbofeministkinja“, “neodlučni umerenjak“, “etički vegan“, “neopaganin“, “anarhista“.

Sve ove ideje i idejice biće lep ukras vašoj virtuelnoj ili stvarnoj personi. Uz malo sreće, mogu vam doneti i materijalnu korist, ako na vreme kupite komplet koji dobija na sledećim izborima. Vodite, ipak, računa da se ne vezujete suviše za svoja uverenja, kako biste lako mogli da promenite svlak, kad ustreba.

Prijatan dan, i dođite nam opet!

 27.08.2015

(Ne)podnošljiva dužina gubera

Na stanici "devedesetpetice" u Japanskoj, ili Evropskoj ulici (sve je u blokovima multiplicirano, nelogično ili neprepoznatljivo), sedi ispod "pečurke", nadstrešnice od pleksiglasa. Sedi raširenih nogu, među njima drži oveću "krmaču", kinesku torbu od utkanog najlona. Ošišana je sasvim kratko, rukom lokalnog muškog brice koji penzionerima pravi frizure za stopedeset dinara, ali su frizure, razume se, sasvim ograničene varijabilnosti ('ladna trajna nije uključena). Na sebi ima ljubičastu pamučnu majicu sa širim okovratnikom i šarene široke pantalone, koje se na pijaci mogu kupiti za sitan novac. Nose ih obično mlađe devojke kojima čvrste stražnjice u tangama indikativno drhture ispod loše sintetike - a nekad i starije žene, u kojem su slučaju sračunate prosto na komociju.

Ceo njen izgled odiše takvom komocijom. Izgleda čisto, nikako zapušteno, obučena je sa izvesnom brigom, ljubičasta boja majice ponavlja se na pantalonama; ali očigledno je da se više ne trudi da ostavi utisak. Na tankim, od godina izduženim ušnim resicima lelujaju zlatne naušnice, udenute tu možda dok je još bila devojčica; ili su za svadbu dobijene. Bacam pogled na šake - dlanovi su krupni, očekivano, a zglobovi su odavno premašili obim žućkaste burme. Verovatno ima unuke kojima u "krmači" nosi sarmice od zelja i tek skuvan pekmez od kajsija. Verovatno je brak podrazumevan kao i ta burma, srastao uz njeno tkivo; nikad joj ne bi ni palo na pamet da razmišlja je li u braku srećna i je li ta zajednica ispunila njena očekivanja.

U "devedesetpetici" seda ispred mene, uzdahne, pa iz torbe izvuče "Pingu". Jede polako, sa uživanjem, a zatim, šuškajući svilenim hartijicama i kesama, vadi papirnu maramicu i briše usne. Iz torbe izranja flaša, pšššššš kompresija je dobila odušak, i ona ispija gutljaj - dva koka-kole, pa i nju vraća u torbu.

Ona izgleda sasvim zadovoljno.

Život je kakav treba da bude. Uostalom, našto se pitati o njegovoj svrsi ili tome da li smo dorasli da ostavimo neki neki trag? Život prosto jeste: on je u unucima, u burmi sa kojom će biti sahranjena, u njenom Milomiru, Dragoljubu ili Živku koji je kod kuće čeka da zagreje boraniju sa junećim rebrima dok se u njoj ne rastope dukati masti. Život je u Zadušnicama, za koje se sprema, u očekivanom, iscrtanom putu na kojem, tu i tamo, kao u maratonu, čekaju stolovi sa čašama koka-kole, čokoladicama...i ponekom svadbom (za koju će se ipak staviti 'ladna trajna, možda čak i karmin), ponekom siktavom optužbom na račun snaje, ponekom ogovaračkom seansom sa susetkama, ponekom nju ejdž mobom, kada se ispred zgrade podlože improvizovane lomače za džakove leskovačke paprike.

Pošto je ponovo obrisala usne, otvorila je "Svet" ili "Skandal". Čita o tome kako su poginula braća Šemse Suljaković. Dabome: Šemsa, koja me je u svoje doba uverila da srljamo u grotesku i trivijalnost novog doba, da ne pobeđujemo svoje očeve nego se u njih, i gore od njih, pretvaramo. Šemsa je danas klasik, vedeta, dama, gracija, legenda.
A da je novo doba odavno nastupilo, svedoče i slike silikonskih usana i zadnjica u neprekidnom poretku razgolićenih starleta, presečene obećanjem izvesnog Vuka Moba kako će Radu (Manojlović, za nju sam čula) osvojiti od nekog Enesa ili Harisa. A žene, žene su još uvek svojina koja se osvaja, poseduje ili gubi. Trofeji, nakit, teritorije.
            Možda je i ona nekada ličila na Radu, sa kosom do dupeta i zamamnim osmehom. A onda ju je osvojio Milomir, Dragoljub ili Živko i došla su deca, fabričke trake šerpi, opeglanog veša i opranih zavesa, usisivači "Sloboda" - Čačak i mali kućni aparati. kombinovani šporeti i kombinovani frižideri, i telo se razgazilo, i život se razgazio tako da bude očekivan, udoban kao iznošena ljubičasta majica. U svemu tome ima izvesnog zadovoljstva, neopterećenog borama, potrebom da se broje kalorije ili ide na pilates i jogu, da se nosi dobra garderoba koja dobro i košta, da se nokti lakiraju a kosa boji u diskretnu pepeljasto smeđu ili bakarnu nijansu. Život prosto jeste: u čitanju tuđeg, nepotrebnog, tragikomičnog batrganja da se uščuva i potraje. Dolazi prvo doba starosti i žena više nije ženka, žena je hermafrodit, staramajka, karijatida koja nosi krov doma. I u tome je sva mudrost, to je sve postignuće. Živi se bez pitanja, biva se po inerciji, čak sa izvesnim slastima - kroz ledeni "Pingu" i šarenu dramatiku trač časopisa. Nema više očekivanja, nema trke.

A evo mene, na sedištu iza nje. Mene, koja se, kao i mnoge moje sapatnice, još preispitujem, pa čak usuđujem da se nadam; dovodim u pitanje, sumnjam i pokušavam da se džilitnem iz izvesnosti svakodnevice. Mislim da tamo, iza redova složenog dečjeg veša, hrono kolača, sirovog paradajza, kućne depilacije, domaćih zadataka, okrpljenih čarapa, na brzinu smandrljanih ručkova, pokvarenih slavina, tona i tona espapa donetog iz "Maksija", "otvorenih vrata"...i zatvorenih vrata... da tamo mora biti još smislenih razgovora, još naklonosti, još poštovanja, još - oh, još! - orgazama, samo je korisnik, kako reče moja divna Jelena - korisnik, to jest ja,  možda je nedostojan. A korisnik s druge strane je možda nedostižan.

Postoji cena sigurnosti razvučenih majica, nepočupanih nausnica i ćutnje u laganoj mrzovolji. Neko je od takvog materijala sazdan da može spokojno da tinja godinama, razvijajući topao miris smole i mumifikacije. A neko se usmrdi kao zapaljena guma, kao vinčanska deponija, pa okadi i sebe i druge i mora da trči, kao bez duše, sve dalje, dalje i dalje dok, u nastojanju da pobegne od sopstvene tihe smrti od gušenja, ne razgori sve što poseduje - pre no što se sasvim ugasi.

I sad ga ti poklapaj teglom, sačuvati ga ne možeš.

foto: http://mondo.rs/a788327/Info/Drustvo/Vozac-oterao-sve-putnike-zbog-psa-u-autobusu.html

Između krugova, ili: zašto hejtujete otadžbinu? (antropološka crtica)

            Počelo je postizborno očajanje, teatralni (virtuelni) odlasci iz zemlje, drama se zahuktava. Kao da nismo znali da će Mali Alek Pantokrator da pobedi, u kom god krugu (s tim što bi pobeda u prvom bila  simbolička potvrda stanja beznađa, samo - sadašnjeg beznađa, ne onog koje bi trebalo da usledi).

            Naravno, krivci se traže u indiferentnim glasačima, u razjedinjenosti Vučićevih oponenata i sličnim trivijalnostima; a onda, žuč se prebacuje na prljavu, krezubu i gladnu Srbiju koja zapravo i glasa za Vučića; na penzionere, na budale koje ne shvataju da im je onaj zavukao ruku u džep i nisu svesni krčanja creva, na starost koja mrzi svoju mladost i slične retorske stereotipije. Iznenađenje izbora - mladi Maksimović sa svojom farsičnom prezentacijom proglašen je za primitivan izdanak Rokera s Moravu i odbačen kao još jedan šamar u lice "pristojnoj Srbiji".

            Zašto se uporno zanemaruju činjenice i traže uzroci - u posledicama? Kao što su na prethodnim izborima listom ocrnjeni "beli listići" (namerna dvostruka igra rečima), umesto da se iz pojave namerne i svesne apstinencije isisa neka projekcija za budućnost? I opet, neka me osude za neozbiljnost, no mlađahni Preletačević je jedini ovo primio k znanju; bravo, sine.

            Mi Srbi smo toliko potonuli u samomržnju, što poturenu što iznutra indukovanu, da bez otpora prihvatamo činjenicu da smo glup, zao i zločinački narod koji s apetitom jede ne samo tuđu, no i svoju decu, da smo crna rupa na mapi, inače uređenog i blistavog Zemljinog šara.

            A narodi nisu, i ne mogu biti, po prirodi ni glupi, ni zli, autošovinizam je "isto takođe" šovinizam i podjednako ogavan kao i svaki drugi. Elita, izvikana ili samoproklamovana, kojoj ovo mišljenje uvek stoji na srcu kao orden, time hoće reći da ona nije deo tog smradnog i bednog puka, hoće istaći svoju izuzetnost.

"Nedostojna domovino, ne imala ni kosti moje" - vele oni. Srbija ih ne zaslužuje, zato što glasa za Vučića. Ili ne glasa dovoljno za one druge.

Ali hajde da vidimo: ako bismo hteli da budemo pošteni, priznaćemo da je Pussylips usvojio sve drugosrbijanske vrednosti i konsekventno sprovodi politiku koju je tzv. demokratska opozicija, naklonjena "evropskoj Srbiji" zamislila i delom sledila. Evropske integracije, približavanje NATO-u, otvaranje poglavlja, priznanje srebreničkog, kosovskog i ostalih genocida koji se Srbima spočitavaju, dalja privatizacija društvene i državne imovine (ako je, to jest, od nje šta ostalo), strane investicije, razvoj privrede kroz spoljne kredite i pojedinačna ulaganja - sve su to politički i ekonomski ciljevi o kojima trubimo več tri decenije. A Pussy se izvinjavao u Srebrenici, odrekao se ideje o Kosovu, evropskim, arapskim i drugim srebroljupcima (ovi drugi su, istini za volju, više zlatu naklonjeni) širom otvorio kapije carstva mu, Uniji redovno podnosi izveštaje i posipa se pepelom (pa kod kuće malo drami i busa se u grudi kao i svaki primat koji drži do sebe), migolji prema NATO-u, stvara privid zakonitosti, dok se u praksi sve svodi na zakon topuza, ili, bolje reći, štapa i šargarepe. I razume se, nameštajući cviker, Pussy nas ubeđuje kako smo lenji i kako treba da prestanemo da kukamo i žalimo se na hudu sudbinu omraženog naroda, nego da zavrnemo rukave i da počnemo da radimo. Isto ovo. ama doslovce isto, pročitala sam nekidan na blogu žestokog opozicionara koji Vučića smatra za arhidemona.

 
Mi smo se, ustvari, malo preigrali. Nismo ukapirali šta tranzicija, skakanje na glavu u liberalni kapitalizam i usvajanje evropskih vrednosti i zakona, zapravo, znači. I sad nas je sramota da priznamo da nam se ovo ne sviđa. A ne sviđa nam se. Jedino što se Aleku može s pravom zameriti jeste potpuni medijski mrak, dovođenje nestručnih uvlakača bez znanja i iskustva na čelne pozicije, privid zakonitosti ispod kojeg se šuruje sa stranim kapitalom i domaćim mafijašima, korupcija koja je prožela svaki kapilar društvenog krvotoka. I, kada bismo nekim čudom, uspeli da se sa ovim aždajama razračunamo, ostala bi nam legalizovana pljačka, to jest, pljačka po određenim pravilima (jer to je glavni princip liberalizma), ozakonjena, potpisana i pečatirana nepravda, strano vlasništvo (bez ikakve kontrole) nad nekadašnjim državnim resursima, zakoni koji se i primenjuju i pišu u interesu vladajuće klike,[1] ili, klase bogatih koja vlast može da finansira. Medijski mrak pretopio bi se u sedaciju lakim sadržajima sračunatim na zatupljivanje i istupljivanje oštrice otpora. I sve bi bilo isto, samo bi se na vlasti nalazio možda čovek sa nešto više ličnog šarma i ljudi koji su stručniji za posao koji obavljaju. A da li bi to, na priliku, značilo da bi se sad zaustavio rad na BGH2O, da bi se našao arhitekta/urbanista/građevinac od integriteta, da kaže - ne može da se gradi tržni centar na Adi Ciganliji? Ima li zakona koji ovo zabranjuje? Nema. Ima društvene i ljudske odgovornosti, koja je...hm, promenljiva i sklona relativizaciji. Tako se može reći: jeste, Beograd na vodi je možda nevešto planiran, ali mi smo u proces ušli i skupo bi bilo da ga sad uklanjamo...usotalom, strane investicije...itd.

Legalitet je veliko sranje, jer moraš da platiš struju, i moraš da platiš porez, tako ti u ćitapu stoji, a para nemaš. Ostaje ti ili da se dovijaš i izvrdavaš zakonske obaveze, ili da se prodaš. I tako dobiješ aktuelno stanje.

I ta "krezuba i prljava Srbija" ovo vrlo dobro zna. Ona sasvim jasno vidi da joj neće biti mnogo bolje ni u nekom drugom režimu koji usvaja iste vrednosti koje je onomad uzurpirao aktuelni. I znaju to i kandidati opozicije, zato se niko i ne hvata konkretne priče o ekonomiji - jer zatečeno polutranciziono stanje je datost. To vam je tako, tu se sad ne može ništa. Ako ćete strane investicije, ima da ih navučete na jedino čime Srbija raspolaže: golu radnu snagu, relativno obrazovanu i do bescenja jeftinu, krotku i glađu ucenjenu (i, tu i tamo, obradivo i građevinsko zemljište, rude i ono što je preostalo od  industrije). Procvat medijske i stvarne prostitucije, otvorena starletizacija društva je samo očigledan izraz naše propale ekonomije: nemamo mi šta prodati osim sopstvenih tela.

            Da li je odlazak iz zemlje spas? Jeste, ukoliko to isto telo želite da prodate malo skuplje: ali ni to ne zavisi samo od vaših kvaliteta, nego i od ponude i potražnje. Mnogo je ljudi koji nemaju mogućnosti da odu i nemaju šta da ponude; ne zato što nisu dovoljno obrazovani ili vredni, već zato što nikome nisu potrebni. Kako od njih očekivati neku "višu svest", nadu, podstrek za promenu?

           

            I na sve to - a ovo je JAKO VAŽNO - oduzet nam je nacionalni ponos. Nema to veze sa činjenicom da smo "izgubili sve ratove u kojima smo učestvovali". Gubili su i drugi narodi ratove, ali su ostajali uvereni u sopstvenu vrednost i mogućnost istorijske promene. A nacionalni ponos čuva se pre svega tako što se poštuju, proučavaju i vrednuju doprinosi nacionalne kulture, počevši od jezika i pisma, pa do umetnosti i nauke, time što se ulaže u obrazovanje, time što se ono demokratizuje, što se kulturni sadržaji (koji NIKAD nisu komercijalni) finansiraju i nameću (da, da, nameću!) - i potrebno je da ovo bude državna politika.

            Naša državna politika je pišanje po nacionalnoj kulturi, da mi se oprosti vulgarnost, molim. Kada jedan ugledni istoričar kaže da su vrednosti iskazane u, recimo, "Urošu i Mrnjavčevićima" glupost i anahronizam, to je onda uvod u potpuno bezverje, u kršenje, na koncu, čojstva, pravde i svakog moralnog temelja.

            Sada, mi imamo puk kome je duh oduzet, mitska nacionalna osnova zapljuvana, i rečeno im je: "Pare, stoko, imanje - samo to je važno." A para - nema, i za većinu ih nikad neće ni biti; ti naši jadni, krezubi starci to vrlo dobro vide. Kandidati za koje treba da glasaju svi su odreda lepo obučeni, nafilovani i državnom službom ili životom u njenoj senci, skućeni, i samim tim ne mogu ni da ih osećaju kao SVOJE. Da im se približi, može onaj koji ponudi nešto odmah vidljivo i upotrebljivo: olovku, upaljač, kanalizaciju u selu, asfaltiranje puta, majicu, sendvič. Obećanje da će ti dete zaposliti. Suprotni tabor oni vide kao nekog ko bi isto to radio da je na vlasti, ali pošto još nisu, isplativije je hvatati OVE.

             

            Ostali, kojima je cela ova igra mrska, degutantna i sramna, jednostavno neće da učestvuju u toj šaradi. Ili - iznedre Belog. Šta god mislili o njegovom humoru, on je jedina prava opozicija neoliberalnoj projekciji raja: ali i njemu nedostaje onaj konstruktivni, demijurški deo priče; istini za volju, on to i priznaje, čime dobija još koji poen. On veli: za promene se morate izboriti vi, ja mesija nisam.

             

            Da bi se birači koje je Beli pomakao dalje motivisali, treba govoriti o ljudskom, radničkom i nacionalnom dostojanstvu, o sindikalnom organizovanju, o konkretnim potezima u smislu investiranja u privredu ili pomoći pri samozapošljavanju, o državi koja stoji iza svakog svog građanina, o mudroj politici koja neće bezglavo da srlja u projekte koji se raspadaju, ili koji su štetni, o tome da se čuje glas, baš tog, e baš tog istog krezubog i prljavog, neobrazovanog sveta koji takođe nešto sanja i nešto želi. Kojem, svakako, nije IZBOR da bude krezub, s obzirom na cenu stomatoloških usluga - a država ih više ne pokriva. A treba jesti, treba decu podići, treba račune platiti ."A zašto onda ne prestanu da puše?" - rekla bi B. Srbljanović, pokazujući koliko malo obrazovan i pametan svet razume i poznaje obične ljude. Da bi pobedili na sledećim izborima, moraće da se potrude ne samo da ih upoznaju, nego i da ih poštuju, takve kakvi su.

            Na studijama etnologije, prvo što sam naučila bilo je važno razumeti kako neka kultura funkcioniše, na čemu se temelji, šta joj je fokus, šta je pokreće. Svaka, i primitivna i civilizovana kultura ima svoje osobenosti i zakonitosti i u okviru njih sasvim je utemeljena i racionalna; nema "primitivnog načina mišljenja", nema nesposobnosti zaključivanja. Mentalne sposobnosti ljudi diljem planete su ujednačene; ni Srbi nisu ništa gluplji i gori, i umeju sasvim dobro da rezonuju, verovali ili ne! Ništa ne postoji tek da bi postojalo, kao čir na nosu, pa ni srbijanska politika, letargija i rezignacija. Ne glasa Srbija za Vučića zato što veruje u njegovo mesijanstvo (dobro, ima ih i koji veruju), nego što bira neposredno zadovoljenje umesto frustracije; što je ucenjena, obezvređena i svedena na goloutrobije. Ne apstinira Srbija zato što je mrzi da prošeta do biračkog mesta niti što joj je dobro, no što je uverena da bi oni drugi bili isti, ako ne i gori, a mrsko joj je da glasa za Vučića. Nije Srbiju "baš briga" nego je zlostavljana, prebijena i silovana; i sada je se još i njena deca odriču!

Da bismo je spasili, moramo pre svega da počnemo da je volimo. Nije ovo dupe kosmosa, već ima potencijala da opstane, koliko i vrednosti i blaga, hrabrih i časnih ljudi.

foto: http://www.portalanalitika.me/storage/2017/04/02/thumbs/58e0f355-9590-4026-b1fc-45280a0a0a69-0204izbori-preview.jpg

         https://static.klix.ba/media/images/vijesti/b_170402088.jpg?v=1

---

[1] Evo kako to, recimo, u praksi izgleda. Po zakonu, morate da prijavite radnike i da im plaćate doprinose, ali kapitalisti se to ne sviđa. Zato on može da: koristi zakonsku mogućnog volonterskog i probnog rada, ili "stručnog usavršavanja", da otpušta pa iznova prijavljuje radnike na tri meseca koristeći olakšice namenjene poslodavcima koji preuzimaju radnike iz Nacionalne službe za zapošljavanje, i tako dalje. Koliko mi je poznato, sve ovo je legalno.

О пихтијама, маркетингу и еманципацији духа

Замислите хипотетичку ситуацију у којој изненада пихтије постану врло популарне.
То се обично деси када неки баја не зна куд са свињским отпацима, па реши да од тога направи бизнис. Може да буде и резултат интимне наклоности за пихтије, мада сам склона да и иза тога видим неки интерес (иначе - што би свету натурао пихтије).
А ви, на прилику, не волите пихтије. Ич! Пробали сте, али некако нису хтеле низ грло. Или вам је била одбијајућа и сама помисао да хасате сецкане уши и папке укрчкане са доста бела лука и заливене прстом масти. Или сте се натерали, па сконтали да то није ваш нумер. Не сметају вам, ко воли нека једе, разуме се - не мора ни између четири зида, може и јавно; ал'ви радије не бисте.
Авај! Сада има да гледате пихтије на сваком ћошку. На свакој слави - послужиће вас пихтијама:
- Узми, пробај, овакве још ниси кусала!
- Не знаш шта пропушташ!
На пословним ручковима - пихтије. На рођенданским слављима - пихтије. На билбордима - прсата госпојица набола коцкицу на виљушку, а оној отпало ћоше па склизнуло у раздељак између груди; виде се још сам госпој'цине сочне гримизне усне. На доњу се сугестивно залепио комадић лука. На телевизији, у сваком блоку реклама, згодни, млади и насмејани људи једни друге нуде хладетином, ласцивно се гледајући, замашћених брада.
У великим трговинским ланцима пихтије се пакују "за понети", на грам, комад и кило. У фенси кафеима можете пробати тантричке пихтије, посуте циметом и ђумбиром, које се једу бар три и четврт сата.
Испрва релативно благонаклони према пихтијастим преференцијама, почињу да вам, полако, иду на нерве. Видите их свуда - у филмовима, серијама, новинама, уживо. Полако се осећате изопштено. За вас се лепе вредносни судови. Можда са вама нешто није у реду?
Убеђују вас  - да још нисте довољно пробали, да је хладетина нешто најдивније, само се треба навићи; да морате да пробате више пута, да је нормално у почетку осећати отпор или, чак, и гађење. Будите, забога, отвореног  ума! Експериментишите! Пробајте разне врсте! Промените добављача, или начин на који их сервирате - можда још нисте наишли на оног ко уме да вам на одговарајући начин понуди дрхтаву масу. Како  -  смрди? Како - не волите бели лук? Како то мислите - нек други једу, а ви радије не бисте; какве сте то забагреле, анахроне чичекање и бабускере? Ослободите свој ум, немојте бити тако задрти и ускогруди. Немојте бити још један од оних назадних традиционалиста који не могу да прихвате нове ствари. Свет незадрживо прогредира! Покорите се! Апсорбујте пихтије! Ваше личне жеље не постоје, постоји само must, must have!

Да ли постоји могућност да останете при свом избору, за било шта, а да не подлегнете моралној осуди? Било да је у питању храна, одећа, лепотни идеали, систем идеја, систем веровања, уметничке наклоности, став према слободи, сексуалне преференције?

Узгред: жао ми због ружноће на пихтије, ја их лично волим, али су душу дале за метафору. А волим и да пишем ћирилицом, исто.

Pohvala pički

Pičko jedna!

Izvinite, a zašto je uvreda biti pička?
Otkud pički pežorativno značenje?

Naravno, svi se sećamo čuvenog objašnjenja iz "Variole vere" – "Pička je polni organ, pizda je karakterna osobina".

U praksi, stvari su nešto drugačije – obe reči su u podjednakoj upotrebi, s tim što "pička" sa svojim praskavim, sočnim afrikatom u sred srede, omogućava da eksplozivno i efektno iskažemo mišljenje o nekome. "Pizda" je nekako potuljena, razvučena, namenjena za obidu sa predumišljajem. U svakom slučaju, obe reči obeležavavaju pokvarenu, beskarakternu, nemoralnu, slabu, bednu osobu.

Pička u doslovnom značenju reči, međutim, uopšte ne odgovara ovom opisu. Bilo da terminom obuhvatimo ženske genitalije u celini, ili samo vaginu, radi se o izuzetno komplikovanoj strukturi jedinstvenih osobina – počevši od toga da je u stanju da pruži uzbuđenje i zadovoljstvo, od toga da je složenije građe od muškog genitalnog aparata (jer su mokraćni i genitalni kanal odvojeni, izvin'te me na biologiji), od neverovatne prilagodljivosti crvenom banu, preko toga što joj nije potrebno pevati operske arije i titrati da bi služila svrsi (za razliku od gorepomenutog bana), do neverovatne rastegljivosti i sposobnosti da kroz sebe propusti novorođenče od tri i kusur kila, i da se opet vrati na pređašnju veličinu.

Pička je čudo prirode i daleko je od slabe, jalove i neupotrebljive.

Mogli bismo da zaključimo da je metafora čovek:pička sasvim promašena, da se iza nje ne krije jedna zlobna, anahrona metonimija. Pička je, naime, supstitut za ženu, označava ženu; pička:žena.

Kada nekoga nazovemo pičkom, mi mu zapravo, pripisujemo ženske karakterne osobine. U patrijarhalnom društvu, žene ne valjaju. Žene su niža bića. Žene su zle, fizički i mentalno slabe, plačljive, pritvorne, pokvarene, prevrtljive, beskarakterne, podle, nemoralne, kukavice. Žene su označene kao lošiji deo čovečanstva. Ima li veće uvrede za pripadnika junačkog, ratničkog, hipermaskulinog patrijarhalnog plemena, nego li da ga nazovete ženom? U ruženje istog reda spadaju i reči poput -– sisa ili peder. Sve one asociraju na ženu, ili muškarca koji se ponaša kao žena, tj. nije u punom smislu dlakavi i mišićavi siledžija kromanjonskog tipa.

Jezik je živ i u stalnoj promeni, i stoga on oslikava duh društva i vremena. U nekim prilikama, može biti i disharmoničan ili nesinhronizovan sa razvojem društva, pa ipak, u najvećoj meri odgovara potrebama komunikacije, pa i stavovima jedne zajednice. Upotrebljavajući reč "pička" da nekoga ponizimo, mi jasno izražavamo opšti stav srpskog društva prema ženi kao čoveku nižeg reda, nepotpunom, nedovršenom, manje kvalitetnom čoveku. Eto nam u jeziku skrivene, suptilne i šarmantne mizoginije koju podstičemo nesvesni šta činimo. Zašto bi inače bilo uvredljivo uporediti muškarca sa ženom? Muškarci i žene su različiti: ne mogu i ne treba da budu isti, ali to ne znači da je  jedan rod manje vredan od drugog.

Insistiranje na osvešćivanju upotrebe jezika, istina, može da bude iritantno – kao jezički purizam oslonjen na nacionalističke ideologije, ili rodno senzitivan jezik po kome sam  npr. etnološkinja, autorka ovog teksta i borkinja za poštovanje pičke. Pa ipak, morali bismo da pazimo kako reči upotrebljavamo, i kakva  značenja one nose. Misao utiče na jezik, ali postoji i povratni uticaj.

Naša lepa srbska jezika, što bi rekao NJKV, fala Bogu (je l' i vama palo na pamet – fala kurcu? Kurac: Bog) ima toliko sredstava, divno živopisnih, da nekoga uvredimo i ocrnimo, zašto ne bismo malo njih upotrebili umesto što se stalno hvatamo pičke? Zašto za onog ne kažemo da je gmaz, beda, gnjida, đubre, bubašvaba, skot, mrcina, moron, govedo, karakušljivko, džudža, vaška, krndelj, slina (dobro, slina ne može, zapljunuo Neša), smrad, idiot, zlotvor, sanđama, lelemud (nastaviti niz)?

Pičku ostavimo njenoj svrsi. Terajmo u lepu majčinu, recimo za devojku da je dobra pička (dobro, ovo baš i ne mora). Kažimo pička kad mislimo na genitalnu aparaturu.
Pravda za pičku!

Valjda je i pička neko mudo!

Foto:

https://news.artnet.com/market/jamie-mccartney-vagina-sculptures-321901