Debela žena

Negde sam pročitala da, kada se sa nekim sastaju naslepo, žene najviše strahuju da će naleteti na kakvog psihopatu. Muškarci se, pak, najviše plaše da će pred njih stati - debela.

Debela nije tek - ružna; "debela" je u našem vrlom svetu i estetska i moralna kategorija, apriorni vrednosni sud koji, uz kilograme, na živo meso lepi predrasude o sposobnosti, inteligenciji, volji, pouzdanosti, vrednoći, profesionalnosti.

Da čemu vrediš, ti bi smršala. Probušila bi kašiku, znojila bi se, tako okrugla i smešna, u teretani, krupnija i teža od svih, trčala bi, radila bi šta god treba, jer je tako strašno, tako neoprostivo da budeš debela. Debela si i lenja. Debela, lenja i slabe volje, čim nisi u stanju da uradiš tako jednostavnu stvar - da skineš te užasne, neoprostive naslage sališta. Verovatno nisi odviše emancipovana ni inteligentna - jer svaka pametna žena zna da je izgled ono što ljudi prvo primete, ono što otvara sva vrata, tvoja ulaznica za svet moći i kapitala. Gde si videla debelu poslovnu ženu, aktivistkinju, naučnicu? Sve one imaju lični program treninga i ishrane, ali u tvom selu verovatno za to još nisu čuli. Takva kakva si, dobra si da čistiš, da radiš za šankom, da šiješ ili stojiš za drugom kakvom mašinom - ali svakako nisi za poslove gde se traži kontakt sa ljudima, jer, prosto, nisi oku prijatna. Zna se zašto televizije ili PR službe, avio kompanije, zapošljavaju manekenke, a ne nilske konje sa crvenim karminom. Tvoje kvalifikacije su, kakobreko, abitne...Ti si hodajuća slabost i promovišeš unhealthy lifestyle. Pijancu je dozvoljeno da impersonira alcoholic lifestyle, lopovu da reprezentuje criminal lifestyle, i svi se nadamo da će oni koji ih vide biti dovoljno razboriti da ne počnu da piju ili kradu. Tvoja je, međutim, obaveza, debela, da brineš o javnom zdravlju tako što ćeš da smršaš - da ne bi nekoj naivnoj, napupeloj devojčici palo na pamet da možda pojede i nešto više od lista salate. Apsolutno je, naime, nemoguće da budeš zdrava ako si debela, to je oksimoron.

Moraš da se učiniš poželjnom. Kako je uopšte moguće živeti život, a da nisi predmet požude, da ti ne dobacuju građevinski radnici, da ti erektilno disfunkcionalni penioneri ne šalju u inboks poruke tipa: "baš si dobra jebobite"; kako je uopšte moguće voleti, podnositi sebe ako nisi dobra riba? Posle toga dolazi sve ostalo što možeš svetu dati. Ali i svako dete više voli lepu nego ružnu mamu, i bebe se smeju lepim licima više nego ružnim, i mame više vole svoje lepe i vitke ćerke nego trome i debele, o očevima da i ne govorimo...

Usudila sam se da ostanem debela, uprkos svemu. Malo zbog toga što zbilja imam slab karaketer, malo zbog toga što zbilja volim hranu, najviše zbog toga što mi je puna kapa svega ovoga, tih hiperseksualizovanih, uskih kalupa, tog slepila za ljudsku autentičnost, za ono što nas stvarno čini posebnima; što mi je pun kufer stereotipija, površnosti, indoktrinacije, lepotnih ideala i glorifikacije lepote.

Kao debela žena, imaš dva legitimna modusa preživljavanja. Možeš da budeš kozer, zajebant, drugarčina, srdačna, glasna, uvek spremna na zezanje. Možeš da budeš žena koja se ne libi da jede u društvu, da se sprda sa svojom težinom i šali na svoj račun. Poznajem nekoliko takvih žena - izuzetno inteligentnih, brzoumnih, pronicljivih, veštih artistkinja, žonglerki rečima, žena u čijem društvu svi vole da budu...Ali će momci ipak juriti praznoglave kokoši pored kojih će se osećati kao dominantni alfa frajeri, jer su zbarili žensku za pokazivanje. Jer, znaš, debeloj mora dati šansu da progovori da bi  njegovi ortaci videli da je kul, a ovoj je dovoljno samo da obuče minić i on je već dokazao da je baja. I nikad, nikad ti neće dozvoliti da i tebe nešto boli, da i tebi nije dobro, na ti nije dan za smeh. Desi li se to, bićeš opet ona obična, nezanimljiva, frustrirana - debela.

Drugu modus je da postaneš putena debela žena. Pročitah nedavno posvetu jednoj takvoj na izvesnom sajtu.* Uprkos tome što je autor zamislio tekst kao panegirik svim debelim ženama, to je ispala pohvala obloj i oblapornoj radodajki koja ga obavija, teši i seksualno zadovoljava svojim salom, svojim predimenzioniranim telom. Ona je samo jedan hipertrofirani seksualni objekat, a njena najveća vrednost je u tome što njemu, uvek i bez izuzetka, pruža zadovoljstvo - njeno sopstveno nije joj toliko, ili uopšte, važno. Ona je debela podatna robinja koja se nudi nemilice, i troši sve svoje - na njega. Kad razmisliš, to što je debela samo je usputna karakteristika...ali i nije. Pitam se, da li je autor u nekom trenu pomislio da je sva ta njena dramatika, ta neiscrpna želja da ugodi - zapravo, samo njena odbrana, njeno izbegavanje, svim silama, mogućnosti da bude odbačena - zato što je debela? Čitajući, imala sam osećaj da prisustvujem javnom poniženju, ražalovanju kompletne, jedinstvene  ličnosti i njenom svođenju  na - vaginu i salo. Bilo mi je mučno i tužno.

Debela nema drugog izbora do li da bude krupni ljubavni stroj, aždaja - proždiračica penisa. Ona ne može biti dama u nevolji, krhka Julija na balkonu, muza umetnika. Ona ne može biti kontemplativna, eterična, duboka i mistična - ne ide to uz njenu debljinu. Ona ne može biti mudri erudita: jer njeno je telo groteska. Ona ne može da bude nežna, osetljiva i krhka - ne ide to uz te naduvene butine i zadnjicu; a i ako jeste, podsmevaćemo joj se do krvi, dok ne očvrsne - ili bar dok ne izgleda da je očvrsla. Ona ne može da bude ono što iskonski, suštinski jeste: ona može samo da igra ulogu namenjenu debeloj ženi.

Debela  - to je poslednji zabran političke nekorektnosti koji se čak i zgodno može ogrnuti u brigu o zdravlju. Na debelu može pljunuti svaki prolaznik, kao u onoj bajci - gde prolaznici pljuju princezu i kraljevića sa zvezdom na čelu.

Odlučivši da živiš ostajući u svom broju, odlučila si se da se dokazuješ uvek dvostruko više od ostalih da bi te uopšte shvatili ozbiljno. Odlučivši da živiš u svom broju, zapravo, guraš prst u oko svima; pružaš  najmoćniji otpor rodnim, klasnim, ekonomskim stereotipima; otpor svemu što je uskogrudo i netolerantno, dokazujući da čovek može da nadraste sve kalupe u koje žele silom da ga uguraju, jer svako od nas ima svoju, posebnu zlatnu zvezdu na čelu. Biti debeo je napotpuniji i najžešći otpor sistemu koji ljude svodi na besadržajne marionete. Kapa dole!

*  Toni Volarić: Debela žena, objavljeno na:

http://www.6yka.com/novost/99505/debela-zena-

crtež preuzet sa:

http://smoothanimator.blogspot.rs/2010/05/last-nights-life-drawing-fab-round-lady.html

Kafa sa mamom

Mlečna svetlost dopire sa prozora zastrvenog urednim belim zavesama. Dve šoljice sa kafom. Topla bež boja, zlatni obrub, šara netipična - verovatno donete sa nekog putovanja; između njih kristalna posudica sa šarenim bombonama. Ispod šoljica - blistavo beli heklani milje.

Ovaj mali aranžman nalazi se na stočiću izvijenih nožica, čije su ivice malo izgrebane. On je osovljen na debeli šareni tepih.

Slika govori o trajanju, o dugogodišnjem kućenju; pa se zaimalo i za tepih, i za kristalnu ćasu, i za trosed i za set stočića sa iskrivljenim nožicama, pa se stiglo isplesti i isheklati. I stigla su odrasti deca, i stiglo je pokućstvo malo i dotrajati, ali su tada stvari i pravljenje da traju. Naslućujem miris čistoće; toplinu i ponos. Majka, u sedamdesetim, pije kafu sa sinom u četrdesetim godinama. I kao da je zaustavljena u poluokretu, ova fotografija je podseća: evo, ovako si provela život, ovo si učinila. Dobar je to život; ovo su tvoja deca, na koju si ponosna, ovo su tvoje stvari, tepisi, šoljice, uspomene, buketi cveća, zavese, dom.

Tebe, sviklog na makijato i oznojenu čašu vode verovatno nervira ova tipizirana, tradicionalna slika koja, čini se, na silu treba da asocira na porodicu i dom. A eto, meni, čija mama nije bila skona hekleraju i kristalu, baš je utoliko dirljivija: sav trud uložen u tu mirnu i toplu sliku, u kuvanje kafe, dodavanje mleka, verovatno za tebe, u usrdnu simetriju šoljica, tacni, činijice, miljea, i konačno, to što se slika našla usred buke društvenih mreža - jer ona je ponosna, toliko ponosna na tebe (mada verujem da još nisi ispunio sva njena očekivanja).

Stojim na sredini. Poslednju kafu sa mamom popila sam pre petnaest godina, u bolnici, iz poklopca termosa, kada je već bilo jasno da je toliko loše da joj ta kafa neće odmoći, iako je njen stomak neće zadržati. Bilo me je strah da je zagrlim, bila je toliko mršava da sam mislila da ću je svojim nezgrapnim šapama uplašenog deteta slomiti; bojala sam se njene konačnosti. I znam da je bila ponosna isto onoliko koliko je tvoja mama ponosna na tebe: iako tada nisam bila ni izbliza divljenja vredna kao ti; naprotiv, bila sam prilično bezoblična. Ali, sada sam i ja mama i znam da je ta ljubav bezuslovna, da je taj ponos neuporediv: zato što ste tu, zato što jeste, plod naše utrobe, drhtaja, nesna, brige, neponovljivi splet kože, mesa, govora i osećanja; nikada pre ama ni posle vas neće takvog biti, a naši ste, moji su, njen si.  

Volela bih da sednemo tako nas dve opet oko jednog stočića sa iskrivljenim nožicama, u Bajkinoj kući, recimo, da skuvam jaku kafu bez šećera. Da sednemo u one smešne duboke fotelje sa narandžastom jambolijom, da joj kažem...Da joj kažem da sam nekud išla, da sam nešto saznala, da sam videla, razumela, da opet pišem, da sam diplomirala, da ima dva unuka, da sam preživela četiri godine...Da sam, prosto, preživela. Volela bih da je zagrlim, pamučno, paučinasto, da je ne slomim svojim glomaznim šaketinama žene koja stari.

Život mi ju je izbio iz ruku pre no što su kafe postale iritantne, pre no što se lak na stočićima iskrivljenih nožica ogulio, pre no što sam stigla da vidim kliše u našem aranžiranju posuđa. Valjda će biti milostiv da mi zauzvrat ponudi kafu sa sinovima sedih kosa i brada, na koje ću biti do pucanja ponosna, a koje će i zabavljati i zamarati moj muzejski inventar i jeftine, rasparene šoljice sa naštampanim svinjama.

fotografija preuzeta sa www.njuskalo.hr