Mit o dvema sestrama

Loti je bila tužnija i ćutljivija sestra. Imala je belo, mlitavo telo, široko, nereljefno lice sa razmaknutim ribljim očima , krupne udove pune tečnosti. Ana je bila umanjena, filigranska, savršenija Lotina verzija - kao da je bog, Onrut, ovu prvu samo grubo otesao, a u ovu potonju uložio više dara, ljubavi i strpljenja. Bila je nešto tamnija, krupnih i iskričavih očiju, tananih gležnjeva, dugoprsta, nasmejana.

Nepoznata plemena i ljudi imaju germanska, nordijska, ćoškasta imena sa puno suglasnika. To je pravilo.

 Kako je Loti bila mlađa – izlegla se nekoliko godina kasnije – Ulfljani su često govorili da je ona nastala od odbačenog materijala, lošijeg kvaliteta, koji je ostao u Aninom mešku.

U svemu je kaskala za Anom, i tako velika, ružna i snuždena, bila kao kakav groteskni sivi oblak koji je sestra vukla za sobom na nevidljivom koncu. Ana ju je volela, kao što se voli sabrat, kao što se voli telo istog tkiva kakvo je i naše sopstveno, kao što se voli zemlja i krv,  jer to je prirodno, treba disati, treba se mrestiti i treba voleti sestru. Volela ju je i sa ukusom blagog i toplog sažaljenja prema bednom, nedovršenom biću.

Ulf je bio uglavnom plemenitaško mrestilište, imao je nekoliko stotina povučenih i tihih pećina u kojima su se ljudi razvijali u svojim rumenim, pulsirajućim meškovima. Jer, iako su biološki pripadali sisarima, severni narodi razvili su, tokom milenijuma, sposobnost da, posle ljubavnog čina, snesu svoje gamete poput jaja. Od muških, razvijao bi se mešak, a od ženskih – novo ljudsko biće. Bez jednog i drugog, bez “majke” i “oca” nije se moglo razviti novo telo, mada su, strogo govoreći, deca u potpunosti poticala od majčinog genetskog materijala. Roditelji bi napustili pećinu a deca bi se razvijala u tim samodovoljnim, perpetuum mobile  posteljicama,  i izlazila iz njih potpuno sposobna da se brinu sama o sebi. Sestrinske i bratske veze su, međutim, bile mnogo čvršće. Kao i u samom mešku, gde ih je moglo biti po nekoliko istovremeno, tako su, i pošto se izlegu, ostajali jedni uz druge, budući jedni drugima podrška koliko i takmaci u životnoj borbi.

Naselja su nicala pored mrestilišta. Prevashodno matrilokalni, ljudi sa severa ipak su mogli otići i na neko neutralno područje. Mrestilišta su bila merilo izuzetnosti ili prosečnosti – nisu svi imali pristupa elitnom mestu za rađanje - mada se ta stratifikacija, ličnim kvalitetom, u retkim slučajevima doduše, mogla prevazići.

Zato i jesu – „ljudi sa severa“. Zašto ljudi daleke budućnosti i visoke tehnologije koriste pećine za ono što bi mogli izvesti u laboratorijama? Zašto žive poput plemenskih organizama, verskih zajednica, nomadskih skupina? Zašto žive u uslovima srednjeg veka?
Zašto ne kompjuterizovano i digitalizovano, hologramsko-visokotehnološko manipulisanje životima? Zašto ne partenogeneza,prosta deoba, kloniranje; zašto spoljašnje materice?

Zato što hoću da održim privid ljudskosti. Zato što negde iznad svih tih  vizija daleke budućnosti veje ideja da je strogo tehnološki uznapredovalo društvo i neljudsko i neprirodno, i da, takvo ne može da opstane. Ljudima su potrebne prljave i degutantne ljudske jazbine, osobine i potrebe. Ljudi su životinje, ljudi su priroda. Dovoljno je udaljiti se od naše civilizacije i dobiti nešto kvalitativno drugačije, a udaljavam se u oba smera: ka napretku ili u prošlost. Uostalom, napredak je iluzija, to ti većina futurista može potvrditi.

Priželjkivani, stvarni matrijarhat izmetnuo se u apsurd. Dečaci su, neznano zašto, počeli da se izležu mnogo ređe  - možda jedan dečak na sedam ili osam devojčica. I kako su muškarci postali retkost, postali su i dragocenost kojoj se sve podređivalo. „Rađanje“ muškarca se slavilo, a devojčice su rasle boreći se da zasluže pažnju i naklonost  potencijalnih partnera. Dečaci su rasli u lagodnoj, dembelskoj senci sopstvene veličine, sopstvene potrebitosti - i najbedniji, najbesmisleniji muški stvor mogao se sasvim pouzdati u to da će bez napora pronaći višestruko obdarenu partnerku.

Ovo mi se čini kao sasvim veran opis današnjih prilika, s tim što se dragocenost muškaraca izvire iz njihove dugovekovne dominacije. Koja je, rekao bi jedan moj beznadežno mizogini, a začudo dostatnim znanjem nadojen korespondent, posledica njihove prirodne (ili od Boga date) fizičke i intelektualne nadmoći nad ženama.

Koja se ne može dokazati, nikako, razume se.

A za takve levate – ni pobiti, je li tako?

A žene su se trudile da  se svakom poslu nauče i u svemu budu poželjne. Naći partnera i položiti gamete nije bilo samo pitanje  opstanka vrste, nego i ličnog opstanka.

Pa i danas, osim u onim grupacijama koje zagovaraju asketizam u fukciji uzdizanja duha, praktikovanje seksa se sa ubeđenjem definiše kao osnov fizičkog i mentalnog, ovog potonjeg posebno, zdravlja. Ako se ne jebeš, boleće te testiti,stradaće ti prostata, javiće ti se priraslice na jajnicima i neredovne i bolne menstruacije i sasvim sigurno ćeš poludeti. Razmena telesnih tečnosti je dobra za imunitet. Sperma je puna proteina. I tome podobna „Cosmo“ i bapska veroanja sa naučnom osnovom tu i tamo..

  

 Mrešćenje je omogućavalo život. Predugo u telu pohranjeni gameti postajali bi toksični. I dok bi se prilikom snošaja oni u potpunosti izlučivali, postupak samozadovoljavanja – iz nužde, tek bi ih delimično odstranio. Žene bi se zavlačile u takozvane jalove pećine i manipulisale svojim telima, a iz genetskog materijala koje bi ostavljale za sobom pupili su nekakvi mostruozni neživi cvetovi, nalik na korale, nalik na sase, nalik na groteskne, beznoge, bezoke životinje. Potpuni seksualni odnos, partnerski seks, značio je život.

Nerođena deca ubijala su nedostojne roditelje.

Kontraabortus. :)

Nedostojni – zato što nisu ispunjavali ono što se od njih zahtevalo? Nedostojne majke?

Lepota je bila pitanje opstanka. Ana je bila lepa i trudila se svom silom da tu lepotu održi i uveća. Javna takmičenja u lepoti i beskrupulozne kvalifikacije manje lepih i nelepih žena bile su uobičajene.

Ana je bila snažna ali vitka i vretenasta i odlično građena. Postala je krotiteljka balika,

Ovo je smislena reč, ima jasne vokale i zvuk pravog jezika.

Zato što i jeste, balık je turska reč za ribu.

vodenih zmajeva koji su često napadali ulfske obale, čineći stetu, izazivajući odrone i poplave. Ona ih je pripitomljavala i obučavala da brane gradske plaže i bedeme od divljih balika. To nije bio lak posao, ali Loti joj je u njemu bila od velike pomoći – ona je uklanjala balicima smrdljive repne bodlje,

zašto svaki egzemplar fantastične zoologije mora imati otrovne bodlje ili druge opasne izraštaje?

zašto su gradovi budućnosti ili mrak usred šume nebodera ili srednjovekovne tvrđave?

 čistila za njima, hranila ih i privikavala na ljudsko prisustvo. Davala im je lišće žarigrma koje bi ih blago sediralo, pa je bilo moguće raditi sa njima. Ali, na koncu, Ana ih je dresirala i vodila unaokolo opasane upletenim kožnim remenjem, pa su zasluge pripadale njoj. Kao znak dostojanstva, nosila je tanku sedefastu tijaru koja je bila bolno pričvršćena šiljatim ukosnicama. Dostojanstvo, uspeh, seksualna privlačnost – sve to nije moglo bez bola. Od žena je konstantno traženo dosledno i uporno samomučenje.

Samomučenje, depilacija, čvarenje-kvarcovanje, kozmetički tretmani, uvijanje trepavica, brijanje intimnih zona, šminkanje, farbanje, gimnastika do povraćanja, zatezanje, mazanje kojekakvim govnima, botoksi, silikoni, kolageni, sopstveno masno tkivo. Lepota je  danas bolna i skupa, i što bolnija i skuplja, to pretencioznija, nedohvatljivija i elitističkija.Uskoro će se silikonske sise nositi kao znak dostojanstva i hrabrosti.

Loti je mrzela svoje telo.

„De te fabula narratur“.

Kao i uvek.

Nije li svaka priča o tebi?

Razume se da jeste.Na neki način.

Svaki pokušaj  uobličavanja, svaki iscrpljujući napor koji bi u to telo uložila završavao se njegovim otporom i elastičnim vraćanjem u prvobitno stanje. Otoci su bivali sve veći, šake i stopala hipertrofirala su u bezoblične mehure, kojima je bilo teško upravljati. Nije bila dovoljno uporna – to je bila uobičajena presuda. Svaka žena može da bude lepa, i zato svaka žena mora da bude lepa, govorilo se. Vidljivi nedostaci bili su očigedan znak slabosti karaktera,  lenjosti, na koncu govorili su i o neprihvatanju i nepoštovanju uzusa i običaja naše zajednice. Ružnoća tako jeste na neki način bila protest protiv nepravednog i neempatičnog sistema koji neguje isključivo kompeticiju; ali autsajderke, zaokupljene svojom mukom i svojom borbom za život, nisu mogle formirati nekakav smislen pokret otpora; nisu  osećale da treba da uspostave kontakt.

Šut protiv rogatog. Mada, znaš, postoje anti-body shaming pokreti. Telesni nedostaci, naročito debljina i takve stvari,  danas su poslednje utočište političke nekorektnosti.
To jest bezobrazluka.

Neko mora i za njih da se zauzme.

Za mene su to moderni pokreti otpora.

To, i svaki antimaterijalizam, protivljenje srebroljubivosti.

Iako tu ima svega?

Da, uprkos tome.

Najčvršće se održavaju ona pravila koja očrsnu u običaje i tačke identiteta zajednice. Snažna uporišta poput – kod nas, ljudi - jezika, pisma, okamenjenih praksi, ne  dovode u se pitanje. I zato su nelepe žene mislile da su nedostojne, ne da je sistem uperen protiv njih.

Loti je, međutim, puno vremena provodila u razmišljanju. U samotnom lutanju duž hladne obale, dok je obilazila i hranila uhvaćene balike, imala je dovoljno vremena da svoje postojanje dovede u pitanje, da seks dovede u pitanje, da tela, uopšte, dovede u pitanje. Ako joj je telo neophodno da bi održalo telo u životu, da bi održalo neprijateljski nastrojenu zajednicu u trajanju, čemu onda telo? Čemu njeno telo?

Loti bi trebalo da mi se dopadne, trebalo bi da saosećam sa njom, ali, nekako, ne uspevaš to da postigneš.

Mislim da tako ljudi doživljavaju žrtve. Ko te jebe što si žrtva, izbori se sama.

Ko mari što nije pravedno, izbori se, iako je to nemoguće, još bolje što je nemoguće. Više sunca, svetlosti, ’leba i naklonosti za mene.

Nekako je amorfna, beskrvna, nedorečena, paćenica.

Ana je malo pratila sestrinu misao; smatrala je da je ona proizvod neuspeha; ali nije joj se protivila. Volela je Lotine mušičavosti i zbog toga što su na njenu, Aninu, i inače sjajnu ljusku, kontrastom posipale prah od zlata. Ana je bila jedna od ulfskih zvezda. Već se tri puta mrestila, a naskoro je upoznala čoveka sa obale, koji je takođe pripitomljavao balike, nastojeći da ih koristi za ribolov. Među nožnim prstima imao je plovne kožice, što je smatrano izuzetno privlačnim. Uživali su u ranoj, savitljivoj i zeljastoj ljubavi.

Ni ti nisi izbegla magičnu privlačnost  ljudsko-vodozemačke simbioze. Mada su i gmizavci u igri, kakvi protodinosaurusi, zmajevi, ali vodozemci su dobri zbog svoje ambivalencije.
Mogla si i škrge da mu dodaš.

Kod naroda severa, kosa nije bila prosto pokrivalo i ukras za glavu. Oni, naime, nisu koristili razmenu reči putem glasa, već su to činili kosom - koja je služila kao prijemnik i predajnik mentalnih impulsa. Čist um u kosi se materijalizovao. Bujna kosa, neobičnih talasa i boja, značila je bogat unutrašnji svet;

Kod nas, ružnim devojkama se uglavnom kaže kako imaju lepu kosu, kada im se želi dati kakav-takav kompliment.

 uglavnom u onom  neplodnom, kontemplativnom smislu: misao koja se neće ovaplotiti u praksi, da se nešto učini, da se nešto stvori; misao koja je sebi svrha, misao koja nije zanat, rad ili nauka. Misao koja je više od toga.

A Loti je imala bujnu, dugu, kestenjastozlatnu,  bakrenu,  jasnocrvenu, crnu i modru kosu. Blistala je kao plameno, bučno oglavlje spram njene neubedljive, potklobučene prilike.
Loti je naučila da otrese desetine i stotine vlasi kose sa porukama, živim i maglenim kovitlacima misli, da ih uplete i sačuva. Ostavljala ih je na skrovitim mestima: drugi bi ih ponekad našli i slušali-čitali-osećali kao nekakve sveprožimajuće, nematerijalne knjige. U tom tkanju, osećala je veću sreću do u bilo čemu drugom, budući da sladostrašće seksualnog sjedinjavanja još nije doživela, a sva ostala iskustva nisu bila ni blizu ovog .

Možda bi trebalo ipak nekako da pokažeš da je reč važnija od slike, posebno od telesnosti.

Ona je udahnula vlatima sposobnost da se same predu, uvrću i rastu neuobičajenom brzinom. To je i trošilo njeno telo brže nego što je trebalo, ali njoj to nije više bilo važno.

„Kada bih samo mogla“ – mislila je – „da sasvim odbacim telo. Kada bih mogla da se rodim kao duh, reč, um“.

Kada bih samo, Loti, mogla lako da te se rešim, a da kraj ne bude pulp fiction, a da ne budeš takav luzer, kad bih samo mogla, Loti, negde da ti nađem smisao.

 U suton najduže noći, ušunjala se u jednu od ulfskih pećina i pronašla prazan mešak. Bio je okovan ledom, ali je u njemu još pulsirala pupčana vrpca. Gonjena ostacima životnih sila, sila stvaranja, potiskivala je sopstveno telo dok nije, polako i mučno, u potpunosti uraslo u kosu. Suprotno smeru rasta kose: kosa sama usisala je život i bujala nauštrb njegove energije. Postala je samosvojna, samodovoljna, čist život, lagan i vazdušast, bez opterećenja tela o kojem se trebalo brinuti.

Vijugajući poput paučinaste zmije, izašla je iz meška i iz pećina i uznela se na nebo.

Ništa bez pozivanja na Bibliju?

Malo mitologije, biblijske.

Ljudi vole mitove, oni su zbunjujući i istovremeno, u tome, baš zbog toga, utešni.

I danas tamo lebdi, donoseći dažd ili svetlost, zasipajući Ulf uzvicima,slikama, bojama, toplotom, bolom, srećom ili muzikom.



(foto:  http://www.casedimage.com/2012/10/13/hand-in-hand/)

Може нам се

Испред београдске Главне железничке станице освануло је једно големо, гаргантуовско, жуто, мега-говно.

Рекли да је то конструкција на коју ће бити постављен билборд - реклама за „Београд на води“.

Фино, баш лепо, ето нама још једног Потемкиновог села, пошто нам је претходна власт оставила ону тугу од реплике старих Теразија, на Новом Београду. 

Све нешто мислим, како су то заправо одлични симболи обеју градских власти: оне прве - која је давала привид некакве акције, али  махом завршавала у пумпању новца у некорисне и узалудне пројекте.
А ови... овај... су посебна врста уништитеља који глуми месију и добротвора. Ухватили су и прекрили безмало половину век и по старе зграде, капије Београда. Мало запуштене и оронуле, додуше – каква кућа, онакве и вратнице. И поручују: пљујемо ми на вас и на све оно вредно и лепо што имате. Све ћемо ми то да направимо онако како ми 'оћемо,  јер ми тако 'оћемо. Гласали сте нас и дали нам одрешене руке да вас шутнемо, оборимо у блато, згазимо, да променимо законе, правила и планове,  да наградимо најгори и најоданији олош, да вам под плаштом рационализације отмемо сваку сигурност и последњи цвоњак из џепа, да вам отмемо и ваш јебени град и поглед на реку и ваш смрдљиви залазак сунца, нема џабе ништа за вас ситну боранију, и да вам на сред тог вашег вољеног града натакаримо један велики фалус, као симбол онога што ћемо вам дати.

Лепо им послужише оне поплаве, фала небу, има још век на њих да се ваде – „тешки услови, најгора природна катастрофа откад се историја пише, дали смо све од себе у неравноправној борби са стихијом, “...направили мало сондажу, аха, има народ  још пара да пошаље СМС, да купи пелене за нечију децу, да купи конзерву за невољника, стискај још док им не извадиш душу на памук, имају се они још цедити! Кроз тај јад затворили Свратиште, укинули помоћ породиљама, разбуцали умањења рачуна за „Инфостан“.  Шта ћеш, глава на раменима, снаћи ћемо се...Нема нових запосленика у јавним службама? Има, али не медицинских сестара, лекара, неког ко, недајбоже, заиста ради посао; него пашенози, телохранитељи и љубавнице; биће нових комуналних полицајаца да тркељишу баке које продају трешње или с муком набране букетиће цвећа да не умру од глади; биће их да изигравају  преки суд у ГСБ-у голом и босом народу који нема новца да купи карту.
Ево, врховно божанство се опет узнемирило, смењује криминализовани врх полиције. Смрди на мућак. Није проблем што су они криминализовани и корумпирани, проблем је у томе ко их корумпира, под чијом су шапом и где иде новац. Да не кажем – „сјаши Курта...“ желудац ме боли од те народне мудрости која се може применити на апсолутно све у овој земљи што је, било како, кужно додирнула рука власти.

Треба да се донесе нови Закон о раду, исто, који ће нас, контам, и формално-правно претворити у робље у рукама њиховим, и њима лојалних газда; онемогућити да икада, и кроз наредне генерације, досегнемо живот достојан човека. Сва давања из буџета се минимализују, па се и образовање, нарочито оно високо, плаћа...и ево, вам, децо, Миће, то вам је доктор наука, то зарадило паре, то вам је његов Универзитет, а ви, благо мени, копајте кукуруз или продајте сладолед кад немате пара за студије.  Шта нас боли ушна ресица што сте паметни?

Као у време  Осме седнице, гледају се јавни преноси састанака, конференција, заседања, прате се изјаве актера уживо, вуна Кићо, он виче, са' ће им нану нанину... 

Знам за оне којима удари крв на нос кад га виде. А знам и оне што се тресу од непрепознатог еротског заноса кад почне да успија и уздише. Свеприсутан, у све се разуме, све ће да реши, а ми треба, ваљда, хипнотисани, да гледамо тај  one man show – добро, нађе се ту и по која марионета – као некакав свепрожимајући, универзални циркус.

Него, нешто је заборавио. 

PANEM et circenses.

Хљеба, хљеба, господару, не виђесмо давно хљеба!

(фото: Ђорђе Којадиновић)

Чистоћа. Туга

             Ти ми онако, пола у збиљи, кажеш: опет велико спремање? Домаћице се деле на чистачице и куварице, а ти си чистачица. Претерујеш. Не мора све да буде под конац. Пусти то, то ћеш сутра. Одмори се.

Да ти кажем.

Некад тако, свет  ме обгрли огромним, дивит-тамним рукама и притисне ме, свом снагом. И онда ми је тешко да устанем, тешко ми је да стојим, да ходам, онда ми ствари испадају из руку и мисли ми се губе иза чела, не разумем и не умем и не успевам ништа. Дан је неразмрсиво и нерешиво клупко, сутрашњица као да је сликана сепијом, стара, виђена, размазана, говњива. Не могу онда ни да причам, мало је међу живима оних који  слушају. Срце се стегне, спаруши, шћућури, а боли хиљадама опекотина. И не могу да дишем. Не успевам довољно ваздуха да удахнем. Стежу ме те руке, све је слано, све је од суза.

Онда чистим. Волим кад сам сама, мада могу да игноришем присуство других људи - они су тамо,  нешто раде, нешто живе, а ја чистим. Некад уз музику, нешто са много дисонанце и разуђеном динамиком, а некад у савршеној, умирујућој тишини. Некад направим општи хаос па сређујем све одједаред: прозоре свуда, па прашину свуда, па подове свуда, а некад направим сондажу па сређујем део по део. 

И гледам како се испод хаоса  помаља ред. 

И гледам како се испод прљавштине помаља чистоћа, и чистота, и свет постаје оштрих обриса, јасан и разумљив. 

И ја стварам тај ред. Ја сам власна, ја сам моћна, ја сам демијург у овом протосвету. У мојим рукама он се претвара у нешто лепо, нешто уређено, нешто смислено. Волим хемију, волим њен опор, отрежњујући мирис. Знам да не ваља, да је корозивна и да су испарења у најмању руку нездрава, али некад је потребно разорити, сагорети прошло и сопствени траг у њему: уништити масноћу од прстију на стаклу, удубљење од задњице са фотеље, мирис свог даха, отисак свог гласа.

Волим да посматрам како се иза магичне крпе помаља прозирна невиност стакла. Онда схватам да су ствари решиве, грешке исправљиве; да и највећа и најмутнија прљавштина може да породи светлост. Волим да посматрам како се под суши, вода некад прави необичне шаре кад испарава. Волим да ставим чисте јастучнице, прекриваче, свеже цвеће, кад све завршим.

Волим да радим много, и много тешке послове, и да се много уморим. Волим да радим цео дан, гледајући само непосредни учинак педља по педља брисања, рибања и дезинфиковања. Па кад се погледам поткрај дана у огледало, видим да сам сва уфлекана и умацурена, да ми је лице зајапурено а шаке отечене, сирово-црвене. Космогонија је тежак посао. Хаос је контагиозан, прешао је на мене, ја сам само човек. И онда на крају, у старом купатилу обијених ружних плочица, али у кади блештаво белој, сперем сву прљавштину стварања са себе.
               Тада осетим колико сам уморна, не могу да подигнем руке, огромна стопала пулсирају. Тада схватам да сам још увек тужна. Свет и даље зјапи преда мном, и даље је застрашујућ. Па ипак, нека искра се упалила. Нешто сам учинила. Нешто сам урадила, уредила. Потукла сам бесмисао и хаос у овој малој, малецној, неважној бици. Могу да дишем. Могу да спавам.
              

Уношење реда и кућу је уношење реда у свет и у сопствени живот. Превише крута правила у уређењу дома, којима сам, знам (извини), склона, знак су огромног страха да ће се све срушити, ко оно кад извучеш најнижу карту у кули, па су и само знак очајничке потребе за контролом и самоконтролом. А мени то некад болно недостаје. Зато су ми правила о намештању кревета тако ситничава, као да је то питање живота или смрти. Разуми да то можда и јесте питање живота или смрти.

Сећам се твоје приче о девојци која је истресала пепељару сваки пут када би пепео слетео у њу. Или, оне екстремније, о жени, касније хоспитализованој, која је сваког дана рибала тепих, уверена да је свуда по њему – људски измет.

О, јесу они чудни. Ништа чуднији ни мање чудни од тебе који гледаш филмове, залепљен за тросед, без свести о томе да изван линије око-екран има живота.

Зато, видиш, кад уђеш у неки улаштени, затегнути стан, можебити, то  неког тамо боли душа, а ипак се бори. Зато обриши ципеле, опери руке, не лепи стакло, не саботирај. 

Могуће је да се  тамо неко осећа страшно немоћним пред светом, пред прљавштином, смрадом, говнима, и само тако може да живи, и само тако може да удахне.

na fotografiji: 

The Cleaning Lady

by Alfred Andre Geniole