Logičke kumite i kate

         "Когда человек спорит (...),он же не истину хочет доказать, он хочет доказать, шо он умнее тебя. Поэтому я всегда соглашаюсь. Хочешь быть умнее – будь. Если у тебя есть такая потребность души, шоб плюнуть мени у рожу, плюнь. Я утрусь. Мени это (...) все равно."

         “Kada se čovek raspravlja , on ne želi da dokaže istinu; želi da dokaže da je pametniji od tebe. Zato se ja uvek slažem. Ako hoćeš da budeš pametniji – budi. Ako ti je duši potrebno da mi pljuneš u facu – pljuni, obrisaću se. Meni je to sasvim svejedno.”

(Vladimir Vojnovič: Pretendent na presto)

          Mada će mnogima zamirisati na licemerje, prevrtljivost ili mekuštvo (“ja se uvek slažem”), dugo je ovaj citat neka vrsta mog “vjeruju”, naročito prva rečenica; i ujedno razlog zašto se retko uključim u nekakvu raspru.

          Ima li, zaista, smisla ubeđivati ljude u ispravnost sopstvenog mišljenja? Ne mogu da se setim da sam ikada, u svom zrelom dobu, prisustvovala razgovoru u kojem je neko, pod pritiskom dobrih argumenata, promenio ili preispitao svoje stavove. Sklona sam da verujem da su naše najtemeljnije vrednosti i ključna opredeljenja više  emotivne nego intelektualne prirode. Da li smo tradicionalisti ili pomodari, hereditaristi ili environmentalisti, demokratski ili autoritarno orijentisani, ekstrovertirani ili introvertni, konzervativni ili avangardni, skloni saradnji ili sukobu, individualisti ili grupni igrači – sve to elementi su naše ličnosti i naše osećajnosti, naše najdublje ukorenjenosti, a sve to, u dobroj meri, određuje naše stavove prema svetu i stvarnosti, do najsitnijih pojedinosti. Od ishoda, kroz tok, nekada se mišljenja i opredeljenja mogu pratiti do izvora u samoj bazi ličnosti.

           Zato će ljudi često svaki nasrtaj na njihovo mišljenje doživeti kao napad na sopstvenu ličnost, pa  u izvesnom smislu videti svaki argument kao - ad hominem, oduzimajući mu tako snagu i vrednost.

           Volim da mislim da sam na studijama naučila da razmišljam poput antropologa/etnologa. Ako smo prevazišli varke  rigidnog evolucionizma, što se obično dogodi u prvoj godini, mi ljudima pristupamo kao posmatrači i istraživači, klonimo se ocenjivanja i vrednovanja. Tražimo strukturu i konzistenciju unutar nekog sistema mišljenja, pokušavamo da razumemo logiku i premise na kojima neki sistem verovanja, običaja, znanja, neki religijski koncept, ritual, oblik društvene organizacije ili neki drugi predmet proučavanja, počiva. Ne mešamo se u njega, ne ispravljamo ga, ne podučavamo, ne menjamo ništa. Jednostavno, pokušavamo da razumemo i da iza naizgled haotičnih, nedoslednih, fantastičnih i neobičnih stavova nađemo neko utemeljenje, neku kičmu, pravila, smisao, čak i koherentan sistem (rekla bi Vendi), ako imamo sreće i znanja.

            U nekim drugim disciplinama neguje se umetnost vođenja rasprave, razmene i  sukoba mišljenja; filosofi, istoričari, pravnici, pa i mnogi stručnjaci prirodnih i tehničkih nauka, skloni su da se unesu u  verbalne vratolomije. Filosof koji se bavi specifičnom oblašću mi je jednom prilikom rekao da toliko uživa u raspravama da, ukoliko nema sagovornika, razmenjuje argumente sam sa sobom. Nije li to onda - logička kata, gimnasticiranje da bi se održala gipkost; nije li to onda vežbanje nadmudrivanja u kojem je forma važnija od sadržine?

            Što me vraća na početak: ne ubeđuješ me da si u pravu, ubeđuješ me da si pametniji.

            Na jednom mestu nailazim na konstataciju (obraća se sagovorniku): “ja sam te već pobedio u raspravi o tome-i-tome”. Očigledno, sagovornik se vratio na temu već jednom žvakanu. Kako je, onda, on to bio pobeđen? Kako procenjuješ ko je u raspravi pobedio, ako ne postoji neka nezavisna arbitraža koja sudi o snazi i validnosti argumenata? Tako što će sagovornik reći “u pravu si”, tako što će promeniti mišljenje? Ne verujem da se to događa često, ako ikad: a u ovom slučaju se svakako nije dogodilo. Odakle samopouzdanje za takvu tvrdnju? Nekad se zbilja divim naučenjačkom samozadovoljstvu.

            Možda je u osnovi tog uzdržavanja od rasprave jedno, u osnovi, pesimističko shvatanje sveta i sopstvene važnosti u njemu: malo toga od svakodnevnih događaja je toliko bitno da bih morala nekoga da uveravam da promeni svoje mišljenje; malo tih mišljenja se uopšte i može promeniti: ona su okamenjena. To je možda posledica dugogodišnjeg života sa osobom koja na svaki vaš argument lupi jedan neodređeni, nazalni poluglas. A onda, opet učini po svom.
            Uostalom, čak i da su moji stavovi u nekom, pretpostavljenom, apsolutnom smislu – ispravni, sumnjam da imam sposobnosti da ih takvima predstavim i nekome naturam. Da: stid me je, strah me je. Da neću umeti. Da ću ispasti glupa i time upropastiti nešto važno i vredno. Zato radije ostajem van pljuska argumenata. Ponekad se osećam kao širokogruda i razumna osoba,  ponekad kao bedni licemer. Taj isti filosof specifičnog interesovanja jednom je upotrebio sintagmu “muški intelekt”. Ni najmanje mi se dopada ta vrsta intelektualizovanog seksizma, gde se žene dožvljavaju kao više emotivne i sklone sintetičkom mišljenju, a muškarci kao racionalniji i skloni analizi. Znam drčne, analitične žene sa kojima se ne bih hvatala u koštac, i muškarce koji raspru završavaju neodređenim nazalnim poluglasom, koji je više odušak emotivnom stanju nego intelektualno negodovanje.  Zato što, u osnovi: emocije su ono što pokreće naš intelekt i meni uopšte ne smeta jedna doza osetljivosti, pa donekle ni patetike, u mišljenju.

I, ako:  tuđa uverenja se teško, ako ikako, mogu promeniti;

             moje mišljenje nije u toj meri ni važno, niti je moja sposobnost uveravanja dobra,

            a nemam satisfakciju od toga da nekoga uveravam u svoju intelektualnu nadmoć, koja je uostalom diskutabilna;

               onda, čemu - ne samo rasprava, nego bilo kakav razgovor u kojem sagovornici nisu saglasni? Da li uopšte postoji razmena, ili su verbalni sukobi paralelni monolozi u kojima se govornici  samozadovoljavaju pred tuđim poniženjem?

               Čitajući komentare na razme teme, na društveim mrežama, sajtovima medijskih kuća, tviteru, stičem utisak da je to istina, ova činjenica gura me dublje u beznađe i izolaciju. A opet, razmena je u toj meri prirođena čoveku da na njenim raznim oblicima počivaju celokupni društveni sistemi. Kako je uopšte moguće živeti u tom smislu izolovano?

Da li postoje temeljne vrednosti za koje je važno boriti se čak i kada ste „slamka među vihorove“?

Postoje li situacije u kojima je nemoralno ne izreći svoje mišljenje? Kada se iznose stavovi koji su umereni protiv čovečnosti, tolerancije, solidarnosti, protiv telesnog i duhovnog integriteta drugih ljudi, ili destruktivni, zločinački, mrziteljski stavovi – imam li pravo da ostanem po strani? Imam li pravo da ćutim?

Koliko god bežala od iznošenja mišljenja, potreba da se ogradim od stvari kojih se gnušam jača je od te potrebe za begom.

Ne pristajem. Ne moram da te ubeđujem, ali na tvoje mišljenje NE PRISTAJEM, a mogu ti, ako je potrebno, reći i zašto ne pristajem. Možda tebe neću ubediti, ali neko treći će čuti dva disonantna glasa i pokušaće da nađe svoju harmoniju.

(foto: Wikipedia/ Amshudagar)