Great Expectations

Pre skoro dve godine, N. i ja smo razgovarali o tome. Priznao je, nehotice, da u stvari ima očajničku želju da postane poznat; nije važno po čemu. To mu samo delimično polazi za rukom, znaju ga u uskom krugu. Svaštari, bavi se raznim umetnostima, dizajnom, fotografijom, režijom, glumom, muzikom. Za sve je pomalo nadaren i u svemu povremeno blesne, ali i sagoreva, muči se i pada u letargiju, do ozbiljne, veoma teške depresije u kojoj samo vegetira, potpuno slomljen, bez i malo vere u sopstvenu vrednost.

Razumem ga, više no što bismo voleli  – ja ne želim da priznam da i dalje razmišljam kao on, on ne želi da veruje da će najverovatnije završiti kao ja. Doživljavam ga kao nešto mlađu verziju sebe. Kao devojčica, želela sam da se bavim muzikom. Rok muzikom. Nisam imala talenta ni dovoljno ambicije, želja je polako usahla. Odrasla sam. Javile su se nove ambicije. Botanika. Hemija. Etnologija. Pisanje. Akademska karijera. I ljubav, razume se. Večna, sveprožimajuća, spasteljica ljubav. Porodica. Roditeljstvo.

Pa, dovoljno je reći da ni u čemu nisam ispunila očekivanja i da ništa nije ispunilo moja očekivanja. Emocije su bile prosečne, ishodišta  prosečna. Sve je utonulo u mir i smrad žabokrečine.

Zašto prosečno, obično,  nije i dovoljno? Zašto obično nije dovoljno dobro? 

Neki psiholozi smatraju da je posledica apsolutnog roditeljskog posvećivanja deci, negovanja njihovih talenata i vere da su posebna, potonja dečija depresivnost i opšti osećaj životnog neuspeha. Naime, nisu svi rođeni da sijaju. U svetu nema dovoljno mesta za zvezde. Neko mora biti i „so zemlji“, ili rečima Jove Sikire: „netko mora i da čisti zahod“. Kako biti zadovoljan srednjom srećom, spokojnim životom u kojem su sve potrebe ispunjene, svi zadaci obavljeni, u kojem ima dovoljno i to, čega ima, jeste dovoljno? Zbog čega nam je potrebno više, bolje, zbog čega nam je potreban vihor koji čupa iz korena i nosi nebu pod oblake? Naša žudnja za vrhunskom srećom, kopanje kroz sopstvenu dušu, ponekad nalikuje potrazi za neobičnim ili čudnim predmetima u bajkama - za živom vodom, za travom od nemuštog jezika, semenom belog luka, besmrtnošću. Postoji li ta sreća koju priželjkujemo? Ili smo naprosto zaboravili da je biti živ, imati krov nad glavom, hleb na trpezi, decu pod srcem ili pod krovom, biti živ, a ne biti rob, ne živeti pod pizmom i u strahu – privilegija koju naši preci, naši ženski preci posebice, nisu imali?
               Ne pridajemo li sebi previše važnosti? Ne očekujemo li previše od života? Nije li dovoljno biti dovoljno srećan, dovoljno lep, dovoljno pametan, dovoljno nasmejan svakog dana, imati živu dušu pored sebe, imati prijatelje, imati posao, običan, ne nužno uvažen i poštovan? Živeti običan, ljudski dan, nije li to ispunjenje?

Odricanje od snova i prihvatanje mogućeg je deo odrastanja. Ali šta ako to nije dovoljno? Zašto sam tu? Zašto se batrgam? Prihvatiti moguće, ponekad, znači igrati na opasnoj litici ispod koje potmulo reži besmisao. Kada njegov jezik jednom oprlji, kada se jednom posrne, teško je dočepati se čvrstog tla. I neretko ostanemo tako prestravljeni, sklupčani, puzimo dalje kroz život učaureni, nesposobni da se uspravimo, nesposobni da ponovo zagrizemo i pokušamo da mu damo boju.

Bauljajući četvoronoške, shvatam da nema puno velikih stvari koje će se dogoditi. Možda, u nekoj dalekoj perspektivi, tamo gde se paralelne linije spajaju, ja postanem spona koja je nešto značila, ne samo kroz prostu reprodukciju gena, nego i kroz ono što sam nekada rekla ili učinila. N.-u  sam tada, na lošem engleskom, rekla da, možda, nije moguće da znači mnogo mnogima, ali je moguće da znači nešto nekome. Ili  mnogo, meni. On je, naime, napisao i emotivno otpevao jednu od najlepših pesama koje sam ikada čula.

Da li je to dovoljno?

Izašao je iz mog vidokruga, njemu verovatno nije bilo dovoljno.

Da li je sposobnost da duboko dotaknemo dušu drugog ljudskog bića – smisao? Ili zaista uspeh, sreća, postignuće znači nešto mnogo veće i opipljivije?

Ne znam.

Možda godine donose i mirenje koje mi sada izmiče.