Reč

Svet se, kažu, najintenzivnije doživljava u slikama: kada nam je nešto predočeno mi nemamo čerez čega trošiti snagu na domaštavanje, doziđivanje. Sva sila osećaja i posvećenosti usmerena je na doživljaj. I istina: najveći deo onoga što upijemo, primamo sa svetlošću, kao naglavce obrnutu ikonu na mrežnjači.

Ali način na koji doživljavamo i razumemo svet određen je načinom na koji o njemu govorimo i mislimo.

U početku beše reč. Kognitivne sposobnosti dece drastično se povećavaju onda kada nauče da govore. Jezik određuje misao, a sa njom i poimanje života i sveta: mi mislimo jezikom. Posmatramo jezikom.

Reči će ostati  moje oruđe i onda kada sve drugo svene i zakržlja. I ne možemo udvoje, utroje, udesetoro ili kako već, ćutati jer iza mojih kapaka uvek je kovitlac rečenica, upitnika i trotačaka nezavršenih ocena o svemu što vidim i čujem. Gledajući, pričam priče o svetu koji me boli ili raduje: te priče su nejasne, to su fragmenti jednog ogromnog prašnjavog romana u kome će sve, konačno, stati na mesto u trenutku moje smrti. I tako, dok me reči opsedaju zujeći oko glave kao trome muve, nikad neću biti u stanju da napišem nešto smisleno, celovito i pitko. Prate me reči oštre poput nazubljenog noža, reckaju hartiju, upropaščuju već ispisane delove. 

Svet je opasno mesto.

Reči su opasno oružje.

Olako izgovorene, slatke i lepljive, pa izneverene, napuštene, prate onoga kome su upućene dugo i uporno poput izgladnelog psa. Mašu repom, podsećaju na meku i umirujuću nadu mladog obećanja, a živi su skeleti, izdišu tu, pred očima, jer je izvesno da su uzaludne; samo su u stanju da iznova povređuju.

Reči izlivene u bujici gneva, reči neiskrene, grube, neobrađene, reči koje streme, hoće da osole ranu. Tako ih je mnogo u svetu koji je brži i površniji nego što bi smeo da bude. U njemu, one skreću pažnju na sebe kao jurodivi golać ili tobož politički aktivista  koji sere po oltaru. Nema se vremena da se izrečeno svari: zato reči dolaze u krupnim gutljajima otrova, koji obaraju sa nogu.

Ali posledično, reči  gube na važnosti što se lakše sipaju i sitne za novac. Sve se može reći i ništa više nije vredno. Sve se može oprostiti i sve se može oćutati. Razmena reči ispada jeftinija od razmene telesnih tečnosti.

Pa, paradoksalno, ničeg skupljeg ni trajnijeg od reči. Reči, koje između ljudi stoje kao neosvojivi zlatni gradovi, a nisu nikada izrečene. Reči čijim se ćutanjem ljudi ostavljaju u sumnji: seju upitnike, a same se ne vide. Teško je zamisliti iracionalniji i bolniju kaznu: a ljudi godinama, decenijama žive u mržnji i potmulom gnevu zbog nečega što nikad nije rečeno, nikad se nije dogodilo.

Reći u lice, ošamariti, fijuknuti posred otkrivenog obraza: nisam sigurna koliko je to iskrenost, a koliko namerna i nepotrebna grubost. Reči se moraju pažljivo vagati i šmirglati, i vredi, ma koliko netipično bilo, one najkrupnije i najhrapavije ostaviti iza leđa. One preobučene u ironiju, one oljućene sarkazmom sipati pažljivo, onome ko može da ih posrče, inače idu u bezrazložan, egoističan rastur.

Najveće uzbuđenje osećala sam čitajući napisano: fizičko uzbuđenje, onu ustreptalost i žarenje koje mi gotovo nikad nije doneo dodir ili pogled. Često sanjam tekst, sanjam ono što osećam čitajući, događaje opisane, ne doživljene. Razume se da je u našem kupatilu hrpa starih novina, i dok perem zube, i dok ručam, i na zbilji i u snu vrtlože se reči, od onih iz enciklopedija, preko buke sa društvenih mreža i beletristike do etiketa na deterdžentu i tabloida.

U „Sitničarnici kod srećne ruke“ knjige su se otvarale kao stvarnost, ljudi su koračali, disali i živeli u njima. A meni se čini da bi lakše i lakše bilo da se svet, ljudi, ptice, mačke, automobili, sunce, miris prašine, deca koja plaču i viču, zvona, plastične kese, trava, umrlice, voda koja kaplje iz klima uređaja,da se sve to smesti i pedantno složi u slova, reči i rečenice.  Da mogu da zastanem, da mogu da ukalupim i razvrstam, da mogu da razumem.

Život; bio bi lakši i smisleniji da mogu da ga čitam umesto da ga živim.