Inventarium teratologicum VI

Privlačan poput muškog parnjaka vile ili rusalke i taman toliko prirodan; vrlo odmereno, pažljivo planirano nebrižljiv spram svog izgleda. To se ima pokazati da je on iznad te površne brige o sopstvenom potrošnom telu. Zapravo mu je neobično važan utisak koji ostavlja: on je nakrcan simbolima. Svaki komad odeće koji nosi, svaki tekst koji napiše, svaka fotografija koju objavi, saopštava nešto o njemu - nije to samo na prvu ruku vidljiva poruka: zainteresovan sam za svet u kojem živim. On govori: svet treba da bude srećan zbog toga što sam ja zainteresovan za njega.

Iz bezbedne udobnosti stana u elitnom delu grada, on žučno piše o problemima  slobode govora, političkim događajima, odnosu univerziteta i vlasti, ljudskim pravima, ženskim pravima, opasnostima od  desekularizacije, o krupnim igračima na tržištu nekretnina. Život sirotinje koju susreće dnevno, međutim; divlja gradnja, žene - žrtve sistematskog porodičnog i društvenog nasilja, radnici koji bez odgovarajuće zaštite rade na megalomanski zamišljenim neboderima i ginu kao roblje - oni, njihovi životi, ne dotiču ga koliko ni lanjski sneg.

 On je bliži svojim oponentima, svojim voljenim arhidemonima, nego žrtvama za čije se dobrožitije navodno zalaže. To ljudsko blago bez rogova zanima ga u formi dokaza i argumenta: on sam neće prljati ruke spuštajući se među njih. Njihove lične priče mogu postati zanimljive jedino u formi lamenta: samo mrtav podanik vredan je pomena. Koliko god da se naoko za njih zalaže, on više njima ne pripada; utoliko više što se sam izbatrgao da otuda izađe.

Kvalitet skupih brendiranih naočara koje voli da nosi je i u tome što imaju nepropusne filtere za empatiju: može da vidi bedu, muku i nevolju a da ga ona ne ujede za oko. Zaštita je toliko moćna da je prema niščima jednostavno nemoguće razviti osećanja: u njegovom vidnom polju pojavljuju se samo žene sa dobrim akademskim titulama, žene ljubičastih vlasi iz nekompromitovanih zemalja istočnog bloka, par oblih grudi i svetlih očiju takođe mogu da pomognu, mada je, naravno, za njega potpuno neprihvatljivo da se žene procenjuju na osnovu izgleda. Avaj, pošto se javno pobunio protiv diskriminacije njemu je dozvoljeno da sam diskriminiše.

Radišnost i pamet idu podruku sa samozadovljstvom i nečijom žrtvom. Neko se koječega odrekao, neko se preselio, neko je odustao od daljeg školovanja, da bi on za ručicu bio doveden u veliki grad; neko je brinuo, bdeo, prao čarape i kupovao cokule - ta ista nema i nevidljiva ženska pešadija kojoj on odbija da oda počast.
Dolazi u dodir isključivo sa ljudima u čijem ozračju uživa; tu su IT stručnjaci, akademski krem, umetnici, disidenti. I kada se žesti po društvenim mrežama, i kada piše po antirežimskoj štampi, on, međutim, nikada ne prelazi granicu i nikada nije u stvarnoj opsanosti. I novac neometano teče, putuje se, piju se skupa vina, ide se u pedigrirane restorane, kupuje se skupo i dobro, dobro i skupo su izjednačeni.

Negde ispod snažnih rebara nalazi se sparušeno i šćućureno srce, ućutkano, polumrtvo. Zaprećeno mu je da se ne meša u pitanja glave. Pogrešno. Ko se bavi ljudskim pravima morao bi da sluša srce. Ono bi ga odvelo na đubrišta, pod mostove, u hale gde sinhronizovanim plesom, ruke žena šiju, na ulice gde bogalji pevaju, na krovove sa kojih ljudi poleću u smrt.

Dok se samozadovoljava nad bleštavim lavaboom, dok gleda mlazove muškosti kako ih spira topla voda, on zapravo uživa u savršenstvu ljubavnog čina jer niko ga ne zaslužuje toliko da bi mu, makar i formalno, podredio svoje vreme, svoja dobra, svoje telesne tečnosti.
Uživajući u privilegijama koje je dobio zahvaljujući nepravednom, diskriminatorskom sistemu u kojem je neko bilo morao, bilo želeo da svoje dobro zgazi u korist njegovog, on ne vidi u tome ništa loše. On je ispravan.
On je pogrešan samo u tome što je ispravan.

photo: By PMaz