Post mortem

Juče sam videla seriju tvojih, spontano napravljenih, fotografija.

Znam te trećinu svog života.

U ove poslednje četiri godine, koliko se strmoglavo menjam ne znajući gde ću da završim, možda sam prestala da te posmatram radoznalo. Možebiti da mi je i dojadilo već.

Znaš kako često stradamo baš od onog što najviše volimo? Život ume da bude odvratno sarkastičan, nekad te očinski našamara groteskno hipertrofiranim rukama u diznijevskim rukavicama. Mislim o tome i igram se do apsurda: sladokusci koji dobiju dijabetes, promoteri džoginga koji riknu od hercfelera. Muzičari koji izgube sluh, gitaristi koji ostanu bez kažiprsta. Dekubitalne rane na guzicama lenjosti. Upala pluća izazvana prekomernim ležanjem.

A ti se, eto, kloniš predubokih emocija, prejakih doživljaja.

 
I rekoh, juče sam videla seriju fotografija običnih, dnevnih aktivnosti. Na svakoj si imao istu slomljenu pozituru, opuštena ramena; na svakoj isti, potpuno istrošeni izraz, čelo se nabralo od napora da otvoriš oči, a otečeni sukulentni kapci nisu hteli da se razlepe. Uglovi usana opušteni, i samo je taj par kažiprst-srednjak čvrsto stezao cigaretu, kao bovu koja te vuče na ovu stranu života. Uvek mi je bilo čudno što, umesto da prineseš cigaretu usnama, ti zapravo glavom ideš ka njoj; sad vidim i zašto. Tvoje slike su kao post mortem  fotografije, ta cigareta je jedino što te vezuje za život, tvoja mala kucavica, tvoje vreme, trunje tvog života umotano u hartiju. Možda bi trebalo to da rečeš majci kad te bude opet pitala (a znam da hoće, to je jedna od onih verbalnih formula koju koriste ljudi koji nemaju šta jedno drugom da kažu) da li pokušavaš da prestaneš da pušiš.

Kako najbolje da izbegneš plimu govana i krvi, ponekad sreće, koju život nosi beslovesno, ćutke, ne pitajući te da li hoćeš ili nećeš? Tako što ćeš da umreš. Zato se više ne bojiš. To je već završeno.

možda je trebalo da te pustim da zadržiš taj stari auto

Dobar si koliko mrtav čovek može biti i voliš, snagom uspomene, koliko je mrtvacu podobno. Kao posmrtnu masku nosaš lice tamo i ovamo i obavljaš fiziološke potrebe, radiš, ponekad, čak i govoriš, srčeš tu cigaretu kao nektar. Ali ne znam kako da te vratim.

možda je trebalo da te sahranim sa nekim gedžetom, ili  sto evra da imaš

možda je trebalo da slušam tu muziku vavek istu

možda živim beznađe kao da živim smrt

Živim u napuštenom groblju, bez svetla, udaramo se bolno o iskrivljene, posivele spomenike. Bučni smo da bismo oterali duhove. I u nekom trenutku ćemo postati i sami spomenici, i nećemo ni primetiti.

*fotografija preuzeta sa:

https://www.pinterest.com/pin/240661173808133977/