Devojčica

Greška je moja: svemu sam pristupila kalkulantski, tobož promišljeno, a  loša sam u računu i beskrajno sam plahovita. Ne valja kad su ljudi isuviše slični - kažu: zamisli dve duše sklone potonuću u crne rupe, pa to bi se završilo samoubistvima!
Ne valja ni kad su peviše različiti, mada nas biologija opominje da doprinosimo diverzifikaciji gena.

Najviše nas razlikuje to što si ti sediran, a ja ekscitirana, kad smo već kod medicinskih termina. Kod tebe nema mnogo odstupanja od ravne linije, a kod mene su vrhovi i dna toliko udaljeni od ose da ih ni ja ne mogu sagledati. Ja se kidam, besnim, plačem, a kada sam u ono malo izuzetnih prilika srećna, to je, može biti, još više zastrašujuće.

Trebalo je da me hraniš medom na kašičicu, mislim da si oduvek znao da mi je to potrebno. Trebalo je da utažim onu užasnu prazninu koja bi me, s vremena na vreme, odlepila od tla i odnela nekud, bez moje volje, poput izguljenog balona, da me trnje izranjavljenu baci na zemlju, da me Sunce naduva do pucanja, izvinićeš na očiglednosti ove metafore. Kao, uostalom, i na apsurdnoj prikazi mene, jetke i pretile, kako lebdim.

Tražila sam te skatke sokove na sasvim neprimerenim mestima, na đubrištu, u kupleraju, sred dijareje taštine i samoljublja. Napravila sam mnogo gluposti, doslovno: da ih znaš, ne bi mi ih verovatno oprostio.

Ili možda i bi - znajući te, možda bi te mrzelo da se ljutiš. Mrzelo bi te da opet odlaziš.

Grešim kad kažem - učinio si ovo ili ono. Nisi ništa učinio. Nisi mi dozvolio da porastem, zaustavio si me u odelu razmažene devojčice za koje si mislio da mi pristaje. I sad, naravno, izgledam kao idiot, u toj tesnoj uniformi ima i nečeg perverznog, dabome. Sapinje me, bežim nekome ali se uvek vraćam, pitam se - otkud da sam se ovde zatekla, otkud da sam majka, otkud da sam odjednom odgovorna za sve? Gde su to moji roditelji, gde je moja soba, gde su moje igračke? Kako to da sam odjednom ovako stara, šta se dogodilo sa časovnicima, šta se dogodilo sa ogledalima?

Ako si me takvu želeo, zašto mi nisi kupio mirišljave gumice, onaj grozni kolač kod Albanca, lutku sa narandžastom kosom? Zašto me nisi držao za ruku? Zašto se nisi igrao sa mnom?

Zašto nisi ponosan na mene?  

Gde sad da idem?