Ovo mi je važno - o religioznosti

 Ovo mi je važno, zato je  i blog post, i nota, i mala molba za razumevanje.

Kad smo bile mlađe, moja sestra – psiholog, kad god bi se u nekom filmu pojavila neka nevešta i neznalačka primena psihologije, uzrujala bi se. “To nije dobro! Ne ide to tako!”
            E, tako meni dođe ponekad kad gledam moje FB prijatelje ateiste kako se odnose prema religioznosti i religioznim osobama. Isto tako, i moje religiozne prijatelje kada se dohvate neke teme zanimljive ateistima - ali ovih potonjih među prijateljima imam neuporedivo manje i oni su, generalno gledano, mnogo manje skloni da svoje stavove srčano propagiraju.

                Uradila sam juče onaj pojednostavljeni Ajzenkov test i “ispala sam” komunista sa velikom tolerancijom prema religiji. (http://slackhalla.org/~demise/test/socialattitude.php) Nisam bipolarna niti šizofrena. Evo u čemu je stvar.
                Dogmatizam, ritualizam, sujeverje, tradicionalizam, zatucanost, konzervativizam NISU isto što i religioznost. Sam pojam religioznosti ni u nauci nije egzaktno definisan, ali između ostalog – a za mene najvažnije, podrazumeva jedan krajnje intimni i emotivni doživljaj. “Tipičan konzument religije”  ne mora uvek da bude, i NIJE, nepismena baba Živadinka koja nedeljom ne uključuje mašinu za veš niti obrazovac i “Vandal Boy” Šone - nego i mama koja vezuje crveno konče bebi oko ruke jer “leba ne traži”. I klinka koja zaobilazi banderu u obliku broja 1 da ne bi dobila keca. I pripadnik male verske zajednice. I onaj koji veruje u apsolutnu nepogrešivost nauke, i fan Jelene Karleuše, i neko ko ne ide u crkvu a veruje da “ima nešto”, i onaj koji svake nedelje ide na liturgiju. I onaj koji razume i proučava koliko i onaj koji oseća.
              Antropolog Evans-Pričard tvrdio je da nereligiozan naučnik i ne može sasvim dobro da razume pitanja religije (jer mu izmiče sposobnost da religiju shvati kao koncept  stvarnosti). Nauka i religija ne samo da nisu nekompatibilne nego je njihova kohabitacija poželjna. Proučavao je Azande i Nuere. Isto važi i za hrišćane.

               Religiozni ljudi nisu (uvek) zaslepljeni ignoranti. Bibilija je krcata metaforama i alegorijama.I kada čitamo, sa uživanjem, bajke, naučnu ili inu fantastiku, gledamo filmove o superherojima, gajimo kod svoje dece lep i utešan koncept Deda Mraza, mi se nečemu učimo kroz analogije i antagonizme. Verovanje da čovek nije samo materijalan, da život nije samo postojanje fizičkog tela, da potrebe nisu samo telesne, da ljubav nije samo biohemija, da porodica nije samo institucionalizovani nagon za održanjem vrste, prirođena, je, mislim...bolje reći, nadam se! – svim ljudima, samo što su naše razrade tih koncepcija različite.

               Crkva je razuđena, glomazna i vrlo ljudska organizacija u kojoj ima kukolja kao i u svakom drugom žitu. Ima i lekara čovekomrzaca i skotova, ima i prosvetara deceuništitelja. Ono što Crkva propisuje kao kodeks može biti i preživelo i naopako i nepotrebno baš kao i zastareli školski program ili davanje “Giniprala” trudnicama. Ali Crkva i religioznost nisu iste baš kao ni što medicina i saveti Nade Macure nisu isti. Naravno da se ni meni ne dopada kada se crkva (bilo koja) bezobrazno meša u poslove države koja je, ili bi morala da bude, sekularna, kada je srebroljubiva, netolerantna, prezahtevna i neosetljiva prema svojim konzumentima, ali nju su takvom učinili ljudi u njenoj strukturi, ne ono što  propoveda.
               

               Većini ljudi je potreban smisao, toplina, zaštita, podrška, osećaj da nečemu pripadaju, osećaj svrhovitosti, potrebno im je da čine dobro i da im dobro bude vraćeno, potrebna su im pravila, granice i norme. Religioznost je jedan izraz tih potreba, i ne čini ljude a priori ni dobrim ni lošim, niti toliko drugačijima da se ne bi mogli razumeti.

Moja deca nisu (ili nisu još) krštena  a ja sam , otprilike, agnostik.


(fotografija: http://reflectionsintheword.org/2011/10/10/prayer-public-vs-private/praying-hands-blackwhite/)