Zima

Danas miriše zima. Ona ima sasvim neponovljiv dah dima, zaleđenog rublja, toplih čorbi, otopljene smole iz onih uredno naslaganih cepanica, pastrme, snega i iščekivnja.

Najviše sam volela zimu i najviše me je bilo strah u zimu. Sankanje niz ulicu koju nikada nisu posipali solju; tek poneko bi pred kuću bacio pepeo iz peći, tu su se sanke zaustavljale. Krupni, otečeni oblaci koji donose sneg i ledeni vetar. Crtanje antropomorfizovanih predstava zime sa plavom kosom i naduvanim obrazima iz kojih bije studen. Kratki, beskrajno kratki dani. Završavaju se prvim prepoznatim osećajem teskobe, ni sada ne mogu da verujem da je došao tako rano i posekao me tako jasno. Pred kuhinjskim prozorom, uz domaću proju, pogledav prema susednom dvorištu, odjednom taj šapat koji, čujem ga, govori da je sve to prolazno, da sve lako nestane, razveje se, otopi, da je sve besmisleno i baš se ni zbog čeg ne vredi ovde zadržavati. I srce mi lupa, tresem glavom kao pas kada pokušava da se oslobodi vode iz uha, osvrćem se i vidim mamu, sestru, Žici. Znam da me je mama razumela. Tada je bio dovoljan zagrljaj i taj baršunasti mrak u koji se sve utapa, sklonio bi se u stranu. Vrebao me je iz prikrajka ali više ga ne bih primećivala.

                                           

U zimu mi nije smetala samoća, osećala bih se sjedinjenom sa svetom, sa beskrajnom belom tišinom koja je krive i prljave ulice, oguljene, ruševne kuće i golo drveće činila blistavim i dostojanstvenim. Nema lepše stvari na svetu od snega, od beskonačnosti jedinstvenih – nikad ponovljene sheme! – pahulja. Puštala sam ih da mi padaju na rukavice i gledala hoću li naći dve iste. Moja potraga za detelinom sa četiri lista, za sećom, ili pre – iskušavanje uma. Sneg, mokar i težak poput olova, ili rastresit poput sitnog šećera kojim su posuti kolači. Ne postoji ništa toliko blistavo kao sneg, koji se, u sumrak, gde-gde iskri, kao da varniči jasnim belim sjajem. Oponašaju ga ukrasi sa jelki, zato mi je sav taj novogodišnji kič neodoljiv. Svet u kojem sjaja i nade nikada nije previše. Svet koji umire za noć, dabi se rodio nov, mlad, bez ljušture ružnoće, grubosti i teških uspomena prethodne godine.

Vreme svinjokolja, smrti, pijanstava i dobre domaće hrane, veselja, želja za promenom, zakletvi. Vreme lepljivih mirisa koje smenjuje vreme posta. Vreme bezrazložne veselosti, igranja na groblju, smaka sveta, jer niko sa pouzdanjem ne može da zna da će i sutra da svane dan...noć deluje beskonačno. Vreme bajki, neobičnih bića i čuda. Bezvremeno vreme, u svemu nedefinisano, nesvakidašnje i dvosmisleno.

Mama mi je pričala o sankama koje vuku konji; velikim sankama koje vuku veliki konji, okićeni, ljudima pokrivenim ćebadima, praporcima koji kristalno zvone i snegom koji pršti pod kopitima. Mame više nema. Ponekad mislim da bih tako mogla da umrem: sitna, nevidljiva starica u kojoj je gotovo samo duša ostala, okružena slikama svoje dece, potomaka, u tim velikim, veselim, bučnim sankama, iznad mene samo vedro nebo izbodeno zvezdama, putujem, pomirena sa prošlošću, ostavljajući nešto lepo i vredno za sobom. Putujem kod nje, kod mame, gde god ona bila.

Mor ve Ötesi: Kış Geliyor - Zima dolazi.