Zaljubljenost

     Otišla sam. 

     Nerazumno, nezrelo; da te vidim. 

     Ne da te upoznam; da te vidim. 

     Naša dva sveta se uporno dodiruju, često na neočekivanim mestima, ali nemaju mogućnosti, nikakve, da se prožmu. Kao baloni od sapunice, granica je uvek jasna, i uvek na uštrb zapremine jednog od njih.

     I onda sam stajala tamo i gledala te. Jedva održavajući ravnotežu, uzbuđena, ne znajući zašto uopšte treperim. 

     Gledala sam te i bojala se da ćeš shvatiti da sam to ja, da ćeš me prepoznati.

     Gledala sam i bojala sam se da me nećeš prepoznati jer se nikada nisi ni odlučio da me nađeš.

Stajala sam, i mislila, koliko sam se pomučila oko izvesnih ljudi, kako mi još samo nedostaje da se neko tako trudi oko mene.

     Mislila sam o životnim stvarima: odakle ti novac? Čime se baviš kada imaš vremena i mogućnosti za ovo?

     Neodređeno si se kretao, od prozora do prozora, oslanjajući se rukom o zid, povemeno, ljuljajući se na jednoj nozi. U toj upadljivo neočekivanoj, rekla bih, brižljivo staromodnoj odeći, uredno počešljanoj kosi na zatiljku, izgledao si tako mlado i tako aseksualno.

      Kao da sam uronila lice u zemlju u kojoj satovi idu unazad, stajala sam i razmišljala o ovom mestu - kakvo je bilo pre dvadeset godina, o ljudima koji su tada ovde stajali i čekali i šetali od prozora do prozora, o tome kako me je  ispunjavalo nadom - i očajem, kasnije, kada je život krenuo u nekom sasvim drugom i pogrešnom smeru. A sada me, besramnik, svako malo vraća ovde, smejući mi se u brk, pokazujući mi šta sam propustila. Kasno je - nije kasno, kasno je - nije kasno, kazaljka je drhtala, neodlučna da se pomeri s mesta.

     Popela sam se na poslednji sprat, sedela u malom hodniku, pored lifta. Sasvim sam utonula u prošlost.  U staklu sam videla lice dvadesetogodišnje studentkinje. Smešilo mi se iza prskotina vremena, obrazi su tek malo počeli da klize nadole, vreme je istkalo još, gotovo, nevidljivu mrežu osmesima, nezadovoljstvima i ljutnjama kojima me je obasipalo.

    Možda je zato ta, u osnovi nevažna i usputna, crtica sa tobom ostavila  ukus - zaljubljenosti. Možda zato što je dala tako ubedljiv osećaj nade, pouzdanja, straha i moći. Vidiš, ja sam se davno naučila racionalnosti i promišljenosti, tačnosti i sigurnosti kada je ljubav u pitanju; makar onoliko koliko sam u drugim stvarima bila sklona rizičnom ponašanju. Kalkulantski, štreberski, izračunala bih mogućnost povređivanja i onda svesno podgrevala ili gasila naklonost. Ali davno mi nije bila potrebna ova veština i ja sam je zaboravila.

     Disonanca. Potpuna, nerazrešiva i gotovo neizdrživa. Naftalinski mudroser, propovednik pun erudicije, sitničavi, uštirkani, astenični  enciklopedista je isto tako i osoba od nagona, libida, plodnosti i snage, od grešaka i pokajanja, od kreativnosti i igre.

      Disonanca, savršena u svojoj nesavršenosti, kao Bah da ju je iznedrio. Znam, ne mariš za muziku.

      De te fabula narratur.