Sarkazam

Ne ide mi sarkazam. Ponekad, retko, kada imam posla sa baš teškim gmizavcima od ljudskih bića, uspe mi poneki štos. Inače se i ne trudim. Daleko sam od čovekoljupca ali ne dočekujem a priori na sakrazam kao na nož. Ne umem da budem kučka, nemam sposobnost da inteligentno ponižavam ljude oko sebe, a nemam ni želju. Ako mi se nešto ne dopada, a ne ugrožava me neposredno, udaljiću se, neću hraniti svoje samopouzdanje nadgornjavanjem.

Sarkazam podrazumeva da ste bolji od onoga čemu se podsmevate.

Podrazumeva takođe i da uživate u žrtvinom nerazumevanju.

Podrazumeva da se samozadovoljno predajete svojoj superiornosti nad objektom svog podsmevanja, nesvesnom da je predmet sprdnje,

Podrazumeva ponižavanje drugog ljudskog bića, a da ono nije ni svesno da je poniženo.

Podrazumeva samodovoljno, autistično predavanje sopstvenom smislu za humor.

To je nešto kao intelektualna masturbacija.

Vrlo cenjeno (videti Dr. House-a na primer), uostalom.

Ne umem. Ne ide mi.