Svinja

            Šta vam prvo padne na pamet kad pročitate ovu reč? Sus domesticus ili neka nesimpatična, neuljuđena, zapuštena, neumivena osoba?

            Svinja je više definisana onim na šta nas asocira nego sobom samom. U mnogim kulturama je prokažena, marginalizovana do te mere da se smatra nepodobnom i za ishranu. U našoj kulturi, međutim, iako je hraniteljica siromaha i bogatih, majka prostih jela  i delikatesa, ona se takođe smatra prljavom, gadnom, podjednako u doslovnom i u simboličkom značenju reči.

            Meri Daglas, govoreći o Levitskom zakoniku, definiše nečistotu svinje (kao uostalom i nekih drugih životinja - otpadnika) kao posledicu njene "nesposobnosti" da se uklopi u jasnu shemu sveta Izraelićana (uzevši u obzir njeno ponašanje u ishrani, to jest, samo to što ne preživa,  i oblik njenih papaka) ("Čisto i opasno", Bgd. 1993).        

            Ali ona u našoj kulturi nije nečista u smislu da je nepodesna za jelo; naprotiv. Ona je samo vredna prezira. Da li će se lakše ubiti i pojesti prezrena životinja od one koja je cenjena ili kojoj se pripisuju nekakve više vrednosti? Verovatno.

            Svinja je životinja toplih očiju sa svetlim trepavicama, kože koja je vidljiva; iako, razume se, ima dlaku kao i svi sisari, ona nije odlakana ništa više nego čovek.

            Kod teških opekotina, pokušava se sa transplantacijom laboratorijski uzgajene svinjske kože, jer je najsličnija ljudskoj.

             Istraživanja kognitivnih sposobnosti pokazala su da je svinja nesumnjivo inteligentna životinja.

             Nasuprot još jednom zakorovljenom mišljenju, svinja nije po prirodi stvari prljava. Uzmimo u obzir da su svinje zatvorene u malenim oborima i prinuđene da gaze i riškaju (što im je prirodna potreba, koliko i nama kopanje nosa, recimo) po sopstvenom izmetu. Prljave su jer nemaju drugog izbora. Kad kažemo da je nečija kuća "kao svinjac", činimo nepravdu svinji jer ona nije odgovorna za žalosno stanje svoje tamnice.

             Svinja se valja u blatu da bi se oslobodila parazita, za razliku od, recimo, alkoholičara sa kojima se poredi ("leži u jarku, pijan, i valja se po blatu kao svinja") koji to čine usled potpunog odsustva samokontrole.

            Svinja se smatra prljavom i zbog toga što će pojesti sve što se pred nju baci - od voća i žitarica preko otpadaka i pomija do strvine i plastike. Baš kao i čovek.

            Osmišljavajući principe razmnožavanja, priroda je više vodila računa o njihovoj praktičnoj nego hedonističkoj svrsi, ali orgazam kod svinja, potpuno nekorisno, traje oko trideset minuta. Baš kao što je i kod čoveka orgazam nešto "nepotrebno, a lepo" kako bi rekao Bora Ćosić (ne o orgazmu, doduše).

            Svojim tužnim skičanjem, providnim ušima, toplom, ružičastom kožom, tihim groktanjem i gurkanjem, nema male životinje koja na ljudsko novorođenče podseća više od praseta. "Prase moje", tepaju roditelji bebama kad su posebno razneženi.

 Ali: "krmačo debela", "neraste", "svinjo smrdljiva, pijana", "muška šovnisitčka svinjo", "veprina primitivna" i još sijaset drugih svinjsko-ljudskih simbioza u jeziku.

            Možda baš zbog toga što nam je toliko slična, mora biti i toliko odbojna. Možda u svinji vidimo sve ono neuljuđeno, neprerađeno, sirovo, necivilizovano u sebi. Ne - divlje; divlje životinje se poštuju, njihovoj snazi, brzini, srčanosti, agresivnosti se divimo jer su na suprotnom polu od nas. Svinja simbolizuje ono ne-ljudsko u čoveku; hraneći se svinjskim mesom, mi jedemo ono životinjsko u sebi, istovremeno ga apsorbujući i uništavajući, istovremeno razgrađujujući i obnavljajući mapu sveta i sopstvenog bića.

            Moj otac se nekad zanosio mišlju da bude "farmer", pa smo gajili i klali svinje. Pojam o smrti formirala sam upravo kroz scene svinjske daće koje su, na početku mog sećanja nekako grubo i raksalašno zabavne, uskoro dobile obrise nečeg konačnog, ropca, agonije, ubistva, pomešanog mirisa krvi, izmeta i istopljene masnoće.

             Moj otac bi rekao kako bi praktični srpski seljak o svinji fatalistički  zaključio: "Tak'a joj sudbina", dok bi pristavljao vodu za šurenje i oštrio nož.

 Pomireno, baš kao što ni tom seljaku samom nije bila potrebna neka posebna svrha, rodiš se, jedeš, piješ, plodiš, množiš i mreš.

            A moja majka je napisala pesmu koju ću pokušati po sećanju da citiram:

         

           Krv, krv svuda po travi,

            I nož,

           nož u grlu svinjskom.

           A dete pita:

           "Mama, zašto je gica crvena,

           i zašto ne trči više?"

          Da li da ti kažem, dete,

           da je u nožu smrt,

           da je smrt crvena

          Ili da te lažem?

Da li je besmisleno tražiti sliku sveta, osu na kojoj je ona građena, u kobasicama? I razmišljati o svim svinjama i prasićima koje smo pobili i ugradili u svoje tkivo, o svemu bestijalnom što smo sahranili da bismo ga ponovo rodili ?