Ski skokovi, turski rok i ostale budalaštine

 Kada sam, pre desetak i kusur godina, sa velikom pažnjom, pratila ski skokove, to je bio razlog opštefamilijarnom podozrenju. "Malo je nezrela, ima ta skretanja i izbezumljenja". Volim ski skokove i dalje, u onoj meri u kojoj sam još uvek opčinjena snegom, bleštavilom novogodišnjeg kiča, kratkom i savršenom manifestacijom ljudskog otpora gravitaciji oličenoj u tim laganim, krhkim momcima-pticama sa skijama-kandžama. Volim finsku i norvešku reprezentaciju, kamenolikog Ahonena, vazda nasmejanog Roara Ljokelsoja, pa Noriakija Kasaija, jednog od retkih koji su i dalje aktivni - a moj je ispisnik, ako nije i stariji. Volim što nema mrcvarenja kao u fudbalu ili lošem seksu: sve je gotovo za nekoliko sekundi, a skakači se takmiče sa vetrom i sobom samima koliko i sa oponentima.

Dva sjajna turska benda otkrila sam koju godinu kasnije. Uopšte uzev, muzika me opčinjava više nego bilo koja druga umetnost, a otkrivanje, jednog za drugim, sunaca koje je ova muzika štedro izlivala preda me, bilo je bolje od padanja u san ili padanja u ljubav. Imala sam osećaj da mi je srce nabubrilo i da ispunjava čitavu moju nutrinu, da me krv, titrajući, nabijena harmonijom, natapa, tka u bestelesni, nematerijalni preplet zvuka i osećaja. Kako da to objasniš nekome ko  "sluša sve po malo" ili mu je muzika prosto brujanje, mrmor u pozadini, nekome ko ne mari za muziku koliko ni za dušu. 

Ti si tu lucprda što sluša one đavle pod kojima smo pet stotina leta roptali, uostalom u tvojim godinama treba da se baviš nečim ozbiljnijim,  uostalom u tvojim godinama nije normalno ići hiljadu kilometara daleko samo da bi tri časa slušala neku trojicu šalabajzera kako mlatikurče i maltretiraju instrumente. Pa ako to ipak činiš, mora biti da ti nije dobro, mora biti da imaš neke skrivene motive, bekstvo ili potragu, mora biti da te vodi neki drugi lični interes, zaljubljenost, može biti. Niko normalan tako ne radi.

Sve mislim, da sam pratila tenis, vaterpolo i šta drugo, kao sav normalan svet, slušala maiku Cecu  ili neki viđeniji  bend sa anglosaksonskog govornog područja, bila bih blaženo neupadljiva.

Postoji određeni raspon raskalašnog ponašanja ili strastvenog obožavanja koji je i u ozbiljnim godinama, blagoslovenim  majčinstvom, dozvoljen. Recimo, razne vrste godišnjica, okupljanja, kafanskog ili svadbenog derta, proslave punoletstava sopstvene i tuđe dece. U redu je navijati za omiljeni sportski tim ili bodriti nekog nacionalnog heroja, čak i poveliki zanos u tome uzima se kao zanimljiv varijetet iz opsega normalnog ponašanja. Tek ako odabereš pogrešne heroje i opskurne delatnosti, postaješ objekat sumnjičavosti. To se mladima može tolerisati ali kada odrasrteš, drži se pravila stila.

Shvatila sam da sam duboko, nepopravljivo, teško nesrećna zbog toga što sam i definitivno, u potpunosti odrasla, završila sve poslove koji su se od mene očekivali, ispunila sve uslove za prijem u zajednicu odgovornih i ostvarenih osoba i sad je trebalo da krckam svoj život urešen i nakićen za druge, život koji je za mene izgledao kao fatamorgana usred bespuća.

Onda mi je puklo pred očima: potrebne su moje detinjarije, ludila i izbezumljenja, radoznalost i strast, moje neisplativa preduzeća, moje nekorisne tvorevine. Potrebno mi je ono što ne služi ničemu drugom sem tome da ubrza krvotok. "Nekorisno, a lepo" - rekao bi Bora Ćosić.

Molim vas, ostavite na miru moje gluposti. One su skelet pragmatičnom i racionalnom. Svet bi se srušio bez te zerice ludila.

photo: Güneş Duru playing guitar,
Istanbul, February 2015.